Кајг,
ја пред велигден се заљубив (yeah, right

, seems like it doesn't work anymore). Стигнав дома, надвор олку грда ноќ не сум видел одамна, матно, депресивно, измрзнато. Мојот концепт на мојата другарка ноќта некако се руши во оваа дупка. Не знам ни што барам тука, често осеќам дека го мразам местово и се околу него. Ебана монотонија во рок од 6 саати да те фркне е многу грозна работа. А тек што ме чека викендов: Истата „дома“ (од каде што ми потекнува „цирозата“) кој некој ја уништи со ужасната музика и склопот на нет кафе, истиот пијалок, истите луѓе, истите свирачи со истиот пејач и потполно истата плејлиста од пред неколку години со ебано исти изведби. Истиот муабет како секоја средба со досадните ми роднини, кои не знам како ама долги години ја преживувам нивната тортура врз мојата психа. Истите препукувања и глупости низ дома, досадните прашања и уништувањето на целиот ентузијазам дека сонувам.
Сонувам, уште, не успеав да сум дете кога можев, сега со 22 години начукани сум уште некој заебан лавиринт од тоа што требаше да сум како дете. Само со помалку време, помалку желба, единственото исто што остана е никаквата поддршка што никогаш ја немав. Ама сонувам остварливи соништа, за кои никогаш не се откажав и се што ми остана е сам да се борам за наредниот ден. Ако не друго барем да не станам ограничен како нив, да не сум тоа што ме учеле и тоа што сум го гледал, туку да сум подобар... Во некоја подобра иднина, некогаш, негде во некој ќош на универзумот.
Not another day, but the same old
song
Поздрав