еве ви уште неколку „окупатори“ кои по некоја случајност родени тука, а се бореле во име и за српство:
„Овде почива Настас Ђорђевић родом из Орида (Охрида) кои цркву направи у овој вароши и кои поживи 55 г. а умре 20. нов. 1866. г.”
Ђорђевић је био признат мајстор градитељства и један од најбољих у читавој ондашњој Србији. Кнез Милош га је сматрао за врхунског мајстора – то се најбоље огледа у његовим речима пред почетак градње цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу, његове задужбине, чију је изградњу он наредио:
„По гласу грађевинаца бољи си од свих других, па када је тако, ево посла за тебе. Налажем ти да по плану и о року саградиш велелепну цркву у Горњем Милановцу и зато ево мог благослова.”
Настас Ђорђевић ју је градио у периоду од 1860. до 1862. године, и то је један од врхунаца његовог рада. Био је ангажован и за изградњу цркве Светог Арханђела Гаврила у Аранђеловцу, која је готово идентична оној горњомилановачкој.
Настас Ђорђевић био је главни неимар при обнови цркве Светог Саве на Савинцу. Кнез Милош је одлучио да је обнови у част своје покојне супруге Љубице, преминуле 1843. године. Обнова је 1860. године завршена – додата је дрвена припрата, поједини делови ентеријера су поправљени, а поред цркве је изграђена и нова звонара од дрвета.
Поред тога, Ђорђевић је саградио велики број приватних зграда у Горњем Милановцу, Чачку, Крагујевцу и Београду, као и стари конак манастира Студеница.
Сахрањен је у старом делу горњомилановачког гробља, на крају једне падине. Ту се налази споменик.
Од Настаса потиче чувена породица Настасијевић. Настас је био ујак Славомиру.
Рођен је у породици која је дала више уметника (његова браћа су сликар Живорад, књижевник Момчило и композитор Светомир). Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме – Настасијевић. Завршио је студије класичне филологије на Филозофском факултету у Београду, а студирао је и историју и археологију.
Војвода Анђелко Алексић
- Анђелко је рођен 1876. године у селу Мидинци, код Кичева. Био је био печалбар, ашчија - кувар у кафани „Оријент“, у Сарајевској улици, у Београду почетком 20. века, по извештају београдских општинских власти: "доброг владања а средњег имовног стања". Кад су Лука Ћеловић, др Милорад Гођевац и Јован Атанацковић основали Српску револуционарну организацију септембра 1903. године, он јој се придружио као борац.
- Прва српска комитска чета организована је у Београду 23. марта 1904. године, од 25 четника. У њен састав су ушли скоро све Старосрбијанци, па је за вођу изабран најспремнији од њих - јужњак Анђелко Алексић, тада кафеџија у Београду. Они су у највећој тајности кренули возом из Београда за Врање. Ту их је у Врању сачекао Извршни одбор и обезбедио да несметано пређу српско-турску границу, код цркве Св. Илије. Кренуо је војвода Анђелко у прву акцију ка Зебрњаку, код Куманова, а уз пут је свратио у село Алгуњу, код будућег војводе Тодора Крстића Алгуњског.
- Код Куманова је требало да им путовођа буде поп Ташко Петровић, али је исти прота заказао. Поруку коју му је предао Тодор Крстић, лоше је примљена. Турци су се узбунили, а стража је приметила код Шупље Стене колону наоружаних људи, и уследио је жесток ватрени сукоб током којег је пропала цела, прва српска комитска чета.
- Маја 1904. године војвода Анђелко Алексићса 23 четника прешао је српско-турску границу и упутио се ка Поречу. Чету је код села Четирце код Куманова 9. маја 1904. године открила турска војска, након чега се развила борба код села Шупљи Камен. Чета Анђелка Алексића пружила је очајнички отпор наносећи Турцима и албанским башибозуцима велике губитке.
- Више пута су бомбама приморавали Турке да одступе суљајући се низ стрмине Шупљег камена, истовремено их десеткујући. На крају једино је преостао војвода Анђелко. Турски командант, пруски ђак, Хамди-паша, наредио је да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну Србију. Разбивши празну пушку и револвер о камен, Анђелко је бацио међу Турке девет преосталих бомби. Оставши без ичега, сам међу погинулим друговима, грчевито је стезао каму. Турци су лагано и са страхом прелазили. На позив да се преда, Анђелко је узвикнуо:
"Овако се српски комита предава", а затим зарио каму себи у грло.
Тако се, према Станиславу Кракову, окончала погибија српских четника.
Хамди-паша је на врху Шупљег камена нашао само тела 24 српска јунака и њихово поломљено оружје. Победа над српском четом плаћена је са 180 мртвих и рањених Турака. Међу мртвима била су и два официра.
- Вечна слава и незаборав војводи Анђелку Алексићу.
Скопље, Јужна Србија 1927. Чланови соколске жупе "Краљевић Марко".
НА ДЕНЕШЕН ДЕН ЗАПОЧНА КАРПОШОВО ВОСТАНИЕ
Петар Карпош бил српски одметник и водач на анти-османлиското востание во во 1689 година. Роден во кумановското село Војник, а убиен е во Скопје во 1689 година. Австриски и турски извори го наведуваат како Србин, односно српски кнез и водач на Србите. Од австрискиот император Леополд добил принцова капа и диплома за „Крал на Куманово“.
Еден современ историски извор за Карпош е краток турски запис од 25 октомври 1689 година, кој го нарекува српски кнез.
Во европската историографија, тоа востание е забележано како едно од српските. Главниот француски ориенталист Joseph Marie Jouannin , во својата голема книга „Тurquie“ што ја напишал во 1840 година на страница 301 наведува дека Карпош се ставил на чело на востанието на Србите, ја зел кралската титула и ги утврдил Крива Паланка, Куманово и Качаник . Кога австриската армија стигнала во 1689 година, Петар Карпош кренал востание против Турците. Тој успешно, со помош на претходник на австриската војска предводена од генерал Пиколомини, ја бркал турската војска до Демир Капија. Сепак, австриската офанзива била запрена, меѓу другото, и поради епидемијата на чума, од која наскоро починал и самиот Пиколомини.
Турците тргнале да напредуваат и да ги заземат изгубените територии, а Карпош набргу бил заробен и убиен во Скопје откако бил измачуван. Злосторствата на турските трупи (меѓу кои се истакнале посебно Татарите) биле огромни, а притисокот под кој се нашол српскиот народ по овие настани доведе до првата големата селидба на Србите од Македонија во 1690 година додека втората била од 1739. И од територијата на Метохија и Косово, и од областа на Македонија, народните маси биле принудени да бегаат на север, во Хабсбуршката монарија и тек потоа Арнаутите започнале да се населуваат во напуштените области и села и зароа денес селата како Србиново или Србица во Гостивар се со 100% албанско население...
Карпош подоцна е прикажуван и како бугарин каде овој пример јасно покажува како се краде историјата...