Не може да избројам колку пати ја имам чуено оваа изрека и колку само ме нервира.Добро,мајку му,мора ли луѓево да бидат третирани како ѓубре,да осеќаат злоба на своја кожа за да почитуваат некого?Не знам,дали луѓето се повеќе и повеќе стануваат мазохисти,свесно сакаат да бидат лошо третирани и тој човек кој ќе ги третира така ќе го сакаат и почитуваат?
Колку оваа изрека држи вода во реалноста?
Кои луѓе ја употребуваат и постапуваат во склад со неа?Оние кои сакаат да се самоубедат дека е ОК да бидеш таков,за да немаат грижа на совест кога повредуваат некој или оние луѓе кои се разочаруваат од злобата околу себе,кои се фини?
Дали мора да значи дека ако си добар,фин со луѓето нема да бидеш успешен и ценет?
И зашто побогу некој повеќе би го ценел оној кој го третира како ѓубре отколку оној кој е фин и добар со него?
И со професорите во школо е така сум приметила:Оние кои се добри,фини и кои пријателски се поставуваат,учениците им се качуваат на глава,а оние одвратни,злобни,исфрустрирани професори се страви трепет и сите им се плашат и се најголем авторитет.
Ваши мислења?