Плачењето, храброст или понижување?

  • Креатор на темата Креатор на темата Дивајн
  • Време на започнување Време на започнување
Aceva напиша:
...за секое дете што умрело во секундите додека јас цмиздрам, за војната во Ирак...

и така натаму...

нема врска храброст и плачење

демагогиите со кои некои родители ги трујат децата дека „плачењето е женска работа“ се болни исто колку и тие демагогии дека белата раса е посупериорна од другите, и мојата религија е посупериорна од твојата...

болна работа

убо рече гарфилд, плачењето е вентил...
 
Плачењето е често и инструмент. Кај некој луѓе може да потикне одредени чувства кај тој што го гледа другиот/та како плаче, и во тој случај плачењето како функција враќа вредност и може да направи пресврт во одлуките на "изманипулираниот".

Се разбира, доколку е од срце, горното не важи. Ама од кај да знаеш ?
 
Јас барем мислам дека познавам кој плаче од срце, а кој ми изиграва лудило. А вие?:)
 
ау си плачам... редовно

таков сум. поготово ако видам некој друг како плаче, ко ќе почнам да рикам со него, а немам везе зошто плаче едноставно така ми доаѓа

во денот може да се деси 10 пати да ми се насолзат очите. инаку да цимолам ретко... ама се дешава

аха, да додадам, ако пред некого не можам да заплачам, не го рачунам за близок
 
Од мака и инат ми иде да плачам некоаш...за тоа највише ме бива:D
Иначе нормално без претерувања ама сепак многу лесно се разнежнувам.
 
Zavisi vo koja situacija places i vo javnost i na samo.
 
Плачам на „Коса”. И како помал се кинев од плачење на „Крвава Бајка”.
А инаку ми се дешаваат емотивни ситуации, онака да ми затрепри гласот, ама не плачам со солзи.

А не се работи за храброст или слабост, се работи за емотивност. Слабост е кога не се соочуваш со работите, а дали „ти се потат очите” додека ги фаќаш за врат и решаваш - не прави разлика.
 
Placam koga mi e tesko,placam sama,nikoj da ne vidi. Ne sakam lugjeto okolu mene da ne znaat sto da pravat so mene koga sum tazna. No,koga drugite placat pred mene,gi razbiram,im davam poddrska,ponekogas e dovolno samo sto sum tuka i molcam. Pomaga,taka mi vikaat.
Imam samo edna prijatelka koja mi gi videla solzite nekolku pati vo zivotot,znam deka me razbrala i deka go zakopala dlaboko vo sebe toa sekjavanje.
Lugjeto koi placat po narachka i potreba za da dobijat nesto,gi mnozam so nula.Niski tipovi na licnosti go zloupotrebuvaat cuvstvoto na slabost kon tugjata nesreca,za svoja dobivka. Toa e za osuda i jas gi osuduvam za zloupotreba.
 
Зависи какво плачење.

Ако е од тага, жалост, сожалување - оправдано е. Здраво е да се исплачеш убаво.

Ако е „цмиздрење” зошто нешто не ти е по кејф, тогаш не е оправдано.
Мразам плачковци... Не ми е сфатливо како може некој да плаче ако свитка прст/нога/рака, ако се исече, ако се изгребе. Не помага тоа.

Како мал многу пати сум паѓал, сум гребел колена, сум дупнувал глава, а никогаш не сум плачел.

Ама реков, во некои случаи е оправдано и „здраво”.
 
Acid напиша:
.
Мразам плачковци... Не ми е сфатливо како може некој да плаче ако свитка прст/нога/рака, ако се исече, ако се изгребе. Не помага тоа.

.

уффффф се потсетив на нешто и се згазив од смеење:pos::pos:
 
ThA-BiTcH напиша:
уффффф се потсетив на нешто и се згазив од смеење:pos::pos:
Знам на што мислиш. Ама за тие што не знаат...
Игравме фудбал (кајганџии), ДимитарЦ го шутнаа во нога и почна да „вреска“ од болка. Крена толкава паника што дури повикаа и брза помош. Залудно ги убедував дека е само во моментален шок, ама јебига - не биле сите спортисти и не биле во вакви ситуации.

Не требаше сите да се собираат околу него, тоа само ја влошува ситуацијата и детето уште толку испаничи.

Нормално, после 20 минути офкање, стана и одеше најнормално, а брзата помош моравме да ја враќаме на пола-пат.
 
Кога ми се плаче не се воздржувам пред луѓе кои ми се блиски. Плачам кога сум премногу тажна, ако ме фати депресија или ако гледам дека личност која ја сакам дека е со насолзени очи. Ми се случува другарка да не плаче, а јас да се насолзам.

spooky напиша:
А не се работи за храброст или слабост, се работи за емотивност.
Се сложувам.
 
Плачка сум си признавам, плачам кога ми е тешко, плачам кога гледам тажни луѓе околу мене, плачам кога гледам тажни сцени на филм, си плачам кога ми се плаче, но под услов да сум сама, ако има некој околу мене нема да заплачам, до сега само пред една личност имам заплачено, членката над мене.
И да, се сложувам со спуки дека тоа е емотивност, а не слабост или храброст.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom