Apokalipto
Tredici
- Член од
- 4 март 2007
- Мислења
- 15.576
- Поени од реакции
- 2.585
ова некој одговор за црна ружа ли е ?e sega te upecav
Д
Демијан
Гостин
Игнорирај го него!
Apokalipto
Tredici
- Член од
- 4 март 2007
- Мислења
- 15.576
- Поени од реакции
- 2.585
jas za crnata ruza neznam bas mnogu samo spekulacii za skientolozite i za hristijanskite sekti znam poveke.
- Член од
- 1 февруари 2007
- Мислења
- 408
- Поени од реакции
- 15
ГНОСТИЦИЗАМ (гр. γνωσις, тајанствено знање, увођење): синкретистичко учење, састављено од религија и мистерија веома популарних у Индији, Вавилону и Персији и од митова грчке философије, удружене са неким хришћанским идејама узетим из Јовановог Јеванђеља. Заједничка идеја гносшичких система, било прехришћанских, парахришћанских или хришћанских, јесте дуализам између божанске неприступне првобитне суштине и серије злих еманација (парова) које долазе у свет и у материју. Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Риму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, сконцентрисан је на идеју "плироме". Чисти духовни свет (плирома) састављен је од јединства "еона", божанских еманација од Оца - непознатог или последњег - кроз сукцесивна умножавања. Стварање је идентично са падом у грех, а материјални свет, који је по својој суштини зао, као и људски духови, био је преуређен од демијурга. Логос-Спаситељ није исти са Богом-Творцем, него је духовна еманација која је прошла кроз Дјеву Марију, као вода кроз водовод; није умро физички и није васкрсао. Спасење је чин откривеног познања, потребног ради поновног враћања у хармонију плироме. Постоји суштинска неједнакост међу људима пошто само духовни, гностици - не телесни, нити пак душевни - поседују то знање и само се они могу спасти. Ориген, Климент Александријски, Тертулијан, Иполит, Епифаније ( у "Панариону"), Јефрем Сиријац, а особито Иринеј Лионски у Одбацивању гносе тако лажно назване (Adversus haereses), жестоко су побијали синкретистичке гностичке системе, не само због њихове теолошке недоследности него и због њиховог богохулног и опасног карактера с моралне тачке гледишта. Сви они, наиме, тврде да је творевина добра зато што је дело Божије.
Међу представнике хришћанског гностицизма из апостолског и постапостолског периода убрајају се: Симон (Маг) из Самарије, Николај, оснивач секте николајита (Откр. 2,6,15; 1. Јн. 2,19), Керинт, савременик Апостола Јована, Менандар из Самарије. Саторнил из Антиохије, Василид из Александрије (око 125), Карпократ (155-166), Кердон, Маркион из Синопе, Понт (рођен око 85), Вардесан из Едесе (рођен 154).
Међу представнике хришћанског гностицизма из апостолског и постапостолског периода убрајају се: Симон (Маг) из Самарије, Николај, оснивач секте николајита (Откр. 2,6,15; 1. Јн. 2,19), Керинт, савременик Апостола Јована, Менандар из Самарије. Саторнил из Антиохије, Василид из Александрије (око 125), Карпократ (155-166), Кердон, Маркион из Синопе, Понт (рођен око 85), Вардесан из Едесе (рођен 154).
- Член од
- 1 февруари 2007
- Мислења
- 408
- Поени од реакции
- 15
I дел
1. Гностицизам, најпре у чистом облику, а потом сливен са манихејством (од III века) и хришћанством (маркионити, вардесанити, и др.), дуго је био сапутником Цркве. На његовој основи и у разноликим саодношајима са њим, развија се православно богословље. Код многих црквених мислилаца он стоји у основи, а некада чак и у начину решавања низа проблема. Ово овакако треба имати на уму ради јаснијег схватања системе Оригенове, св. Григорија Нисијског, тзв. Дионисија Ареопагита, ради схватања свеколиког смисла спорова ? јединосушности и двама природама у Христу Исусу. Не треба отварати питање ? било каквом утицају гносиса на хришћанство, јер ћe ?? само онемогућити разумевање самог хришћанства. Суштина ствари је у томе, да је гностицизам, као јелинска теософија, покренуо и, мада и погрешно, врло често предухитрио и разрешио хришћанске проблеме. Јер, сав свет је био запљуснут благовешћу ? Христу и oceћao је близину Истине. И са ове тачке гледишта гностицизам веома много даје, омогућавајући да се од њега изведу такви закључци, који су у првом и другом веку намењени хришћанству.
Црква, мада запљуснута силовитим валовима на њу устремљеног паганскојудејског света, била је изнад тог проблема. Њима није успело да њу уздрмају, пошто их је она врло лако смиривала, али не мноштвом противуречних учења, него целовитошћу вере своје. Она се разоткривала, а није се натезала са "питањима века овога". Јер, "проблеми" су изницали и остајали нерешиви тамо где већ, или још, није било религиозне целовитости.
Црква није хитала да оповргава "оне извана" и веома дуго није успела да изнедри заштитнике хришћанства који би својом људском величанственошћу и надареношћу били равни Василиду или Валентину. Јер она људима није супродстављала људе, већ Богочовека, а људским умотворинама Богочовечанску Истину, у њој, у Цркви, живу. Она је знала да се кроз њу свет унапређује, да је она средиште света.
Разоткривајући своју Истину, и пре свега, исходећи из себе саме, а не из пролазне злобе дана овог, Црква се, наравно, и емпиријски самоодредила. Она је од свог почетка живела и развијала се сећањем на свога Оснивача који у њој обитава. И та успомена, оживотворена у апсолутном сагласју знања и живота, тј. Сам Христос у својим верницима, представљала је Свештено Предање Цркве које је, имајући у себи сву пуноту Живе Истине, прихватано од стране сваког члана Цркве, у адекватној мери његове вере. Предање је у почетку живело у Апостолима. Затим се очувало у њиховим непосредним ученицима, "старешинама" или "презвитерима", као што беху малоазијски "презвитери" који су још памтили ап. Јована, а томе броју је припадао епископ смирнски св. Поликарп, или као "презвитери" на учење којих се позива још Климент Александријски. Од друге половине првог века Предање су почели писаним путем утемељавати, те је делимично у писаном облику оно наставило свој развој. У вези са чињеницом да је записивано не само то што недвојбено припада Цркви него и оно што је било индивидуално и што представља неправилно осмишљавање црквеног, само Предање је, чувајући истинити смисао учења, издвојило богонадахнути део записаног. Уосталом, оно није тиме у целини одбацило све остало, нити је онемогућавало и лични труд, напротив много је благосиљала и одобравала, често пре времена и рокова, али није дефинисала тражено. И мада је Црква, као таква, неизмењено егзистирала у пуноти, али и у полускривености своје Истине у спољашњој сфери Цркве пројавило се њезино самоопределење; и поједини хришћани су настојали да објасне, оправдају и заштите хришћанство. То се пре свега показало у делима "апостолских мужева" и "апологета". 1
Пре свега било је потребно одредити однос хришћанства према јудејству, питање које се заоштрило и од стране јудеохришћана и од стране маркионита. И једни и други су се могли подједнако позивати на Свето Предање и на Свето Писмо на основу којих се, са једне стране, хришћанство оштро супротстављало јудејству, а са друге се показивала њихова повезаност. Било је потребно пронаћи ту највишу тачку која би измирила обострана гледишта не снисходећи ни једнима од њих. Климент Римски је устврдио да Стари Завет исходи од истога Бога као и Нови, ничим му не противуречи и према њему се опходи као средство према своме циљу. Није ли ово обезвредило Стари Завет? "Варнавина Посланица" саопштава да, гледано суштински, Стари и Нови Завет су истоветни, с тим, што су Јевреји од самог почетка, утицајем Злог ангела, буквално схватали Стари Завет, а не духовно и на исправан начин. То је и омаловажило јудејство и исувише је личило на гносис, У личности ce. Игнатија Антиохијског ранохришћанска мисао је најпрецизније осликана. Стари Завет, пророштва и жртвоприношења добро је све, али Нови Завет који "испуњује" Стари, и Архијереј Исус Христос узвишенији су и бољи. Тако потпуно у духу св. Павла и јудејству се признаје извесна самовредност.
1. Гностицизам, најпре у чистом облику, а потом сливен са манихејством (од III века) и хришћанством (маркионити, вардесанити, и др.), дуго је био сапутником Цркве. На његовој основи и у разноликим саодношајима са њим, развија се православно богословље. Код многих црквених мислилаца он стоји у основи, а некада чак и у начину решавања низа проблема. Ово овакако треба имати на уму ради јаснијег схватања системе Оригенове, св. Григорија Нисијског, тзв. Дионисија Ареопагита, ради схватања свеколиког смисла спорова ? јединосушности и двама природама у Христу Исусу. Не треба отварати питање ? било каквом утицају гносиса на хришћанство, јер ћe ?? само онемогућити разумевање самог хришћанства. Суштина ствари је у томе, да је гностицизам, као јелинска теософија, покренуо и, мада и погрешно, врло често предухитрио и разрешио хришћанске проблеме. Јер, сав свет је био запљуснут благовешћу ? Христу и oceћao је близину Истине. И са ове тачке гледишта гностицизам веома много даје, омогућавајући да се од њега изведу такви закључци, који су у првом и другом веку намењени хришћанству.
Црква, мада запљуснута силовитим валовима на њу устремљеног паганскојудејског света, била је изнад тог проблема. Њима није успело да њу уздрмају, пошто их је она врло лако смиривала, али не мноштвом противуречних учења, него целовитошћу вере своје. Она се разоткривала, а није се натезала са "питањима века овога". Јер, "проблеми" су изницали и остајали нерешиви тамо где већ, или још, није било религиозне целовитости.
Црква није хитала да оповргава "оне извана" и веома дуго није успела да изнедри заштитнике хришћанства који би својом људском величанственошћу и надареношћу били равни Василиду или Валентину. Јер она људима није супродстављала људе, већ Богочовека, а људским умотворинама Богочовечанску Истину, у њој, у Цркви, живу. Она је знала да се кроз њу свет унапређује, да је она средиште света.
Разоткривајући своју Истину, и пре свега, исходећи из себе саме, а не из пролазне злобе дана овог, Црква се, наравно, и емпиријски самоодредила. Она је од свог почетка живела и развијала се сећањем на свога Оснивача који у њој обитава. И та успомена, оживотворена у апсолутном сагласју знања и живота, тј. Сам Христос у својим верницима, представљала је Свештено Предање Цркве које је, имајући у себи сву пуноту Живе Истине, прихватано од стране сваког члана Цркве, у адекватној мери његове вере. Предање је у почетку живело у Апостолима. Затим се очувало у њиховим непосредним ученицима, "старешинама" или "презвитерима", као што беху малоазијски "презвитери" који су још памтили ап. Јована, а томе броју је припадао епископ смирнски св. Поликарп, или као "презвитери" на учење којих се позива још Климент Александријски. Од друге половине првог века Предање су почели писаним путем утемељавати, те је делимично у писаном облику оно наставило свој развој. У вези са чињеницом да је записивано не само то што недвојбено припада Цркви него и оно што је било индивидуално и што представља неправилно осмишљавање црквеног, само Предање је, чувајући истинити смисао учења, издвојило богонадахнути део записаног. Уосталом, оно није тиме у целини одбацило све остало, нити је онемогућавало и лични труд, напротив много је благосиљала и одобравала, често пре времена и рокова, али није дефинисала тражено. И мада је Црква, као таква, неизмењено егзистирала у пуноти, али и у полускривености своје Истине у спољашњој сфери Цркве пројавило се њезино самоопределење; и поједини хришћани су настојали да објасне, оправдају и заштите хришћанство. То се пре свега показало у делима "апостолских мужева" и "апологета". 1
Пре свега било је потребно одредити однос хришћанства према јудејству, питање које се заоштрило и од стране јудеохришћана и од стране маркионита. И једни и други су се могли подједнако позивати на Свето Предање и на Свето Писмо на основу којих се, са једне стране, хришћанство оштро супротстављало јудејству, а са друге се показивала њихова повезаност. Било је потребно пронаћи ту највишу тачку која би измирила обострана гледишта не снисходећи ни једнима од њих. Климент Римски је устврдио да Стари Завет исходи од истога Бога као и Нови, ничим му не противуречи и према њему се опходи као средство према своме циљу. Није ли ово обезвредило Стари Завет? "Варнавина Посланица" саопштава да, гледано суштински, Стари и Нови Завет су истоветни, с тим, што су Јевреји од самог почетка, утицајем Злог ангела, буквално схватали Стари Завет, а не духовно и на исправан начин. То је и омаловажило јудејство и исувише је личило на гносис, У личности ce. Игнатија Антиохијског ранохришћанска мисао је најпрецизније осликана. Стари Завет, пророштва и жртвоприношења добро је све, али Нови Завет који "испуњује" Стари, и Архијереј Исус Христос узвишенији су и бољи. Тако потпуно у духу св. Павла и јудејству се признаје извесна самовредност.
- Член од
- 1 февруари 2007
- Мислења
- 408
- Поени од реакции
- 15
II дел
Овакво схватање је неопходно везано са неким гледиштима ? "историчности" хришћанства која постадоше средишна у развоју човечанства и света. Наравно, хришћани су нова твар, со земљи, бит, душа и циљ, ради њих сазданог света; и "Бог одуговлачи да разруши свет ради хришћанског по колења" (посланица Диогнету, Јустин). Истина је у хришћанству постала потпуна, "испунила се". Њезино делимично откровење које је и сада још апсолутно вредно, остварено је у прехришћанско време: код Мојсија, пророка, у људском уму. Чак се може рећи да цела историја човечанства представља собом јединствени процес Богооткривења, у суштини хришћанског. Али у Исусу Христу, ко начно и савршено, оваплотио се Логос, који се већ раније у људском обличју објавио светима Старог Завета (Јустин).
Овако се одредио и однос према паганству, на чију философију Јустин управо мисли под богооткровењем у човековом разуму. Међутим, када је у питању паганство, онда није довољно само по јединачно оспорити његове заблуде, већ децидирано показати његову лажност у целости и његову неспојивост са хришћанством као сасвим другачијом религијом. И многи апологети прелазе у енергично иступање. Зли дуси су даровали паганству живот, облетањем око материје, жедни жртвеног дима и крви, злоупотребљавајући склоност душе ка приземном и саблажањавајући је да њих поштује као богове (Атинагора). Јермије ( II век), јелинску философију сматра за збир међусобно противуречних учења.
"Час сам бесмртан и радујем се, час поново смртан и тугујем; час ме цепају на атоме, чине да сам вода, ваздух, огањ, преобраћају ме у дивљу звер, у рибу. Најзад, појављује се Емпедокле, и каже да сам дим''
Јустинов ученик Татијан грчку мудрост сматра за "бабине приче" и "дечачке бесмислице", а њихове философе "глупаве умом и брбљива језика" сматра "јаловим виноградарским лозама и крештавим" јатом ластавица.
"Једно раме остављају да им буде голо, пуштају дуге косе, дуге браде и животињске канџе и убеђују, како ни у чему немају потребе", "личе на псе".
А, уствари, Диоген је умро због тога што је појео живог полипа, Аристип је блудничио, Дионисије је продао Платона у робство ради прождрљивости, сви, пак, остали су сластољубиви, лажови и за новац купују положаје.
Сам Татијан ... дофилософирао је до јереси; и не он, него баш учитељ његов "философ" Јустин, ближи је идеји и духу хришћанства. Поштујући истину и у паганској философији, и схватајући ту философију као припрему и водича ка хришћанству, апологети су углавном користили њезину терминологију, методе и резултате. И када су је нападали, они су више штитили себе од насртаја паганства, или су се, пак, борили са његовим равнодушним и неоснованим подцењивањем. Њихове "апологије" беху усмерене или на императоре, гониоце хришћанства, или на образовано јелинско друштво. Јер, они ? хришћанима или нису ништа знали или су само чули за ружне бајке ? њиховом тобожњем безбоштву, ? клањању богу магареће главе и тајновитим пировањима која проводе у најприземнијем греху и људождерству. Утицајним људима хришћанство се чинило опасним за државу и као сујеверна заједница. Чак и када су пагани одпочели да упознају хришћанство и Библију, мало њих је било у стању, као философ Нуменијв, да их правилно вреднује: већина, као и аутор "Истинитог расуђивања" Целс ( II век), бит новог учења није схватала. Није било тешко критиковати паганство, усмерити се на материјалистичке и скептичне токове првог и другог века, на скептичну равнодушност лакомисленог, мада и оштроумног, Лукијана, на епикурејски морал и на обиље непријатељствујућих усмерења. И код апологета се не дивимо оштроумности појединих поставки, него искључивој трпељивости и умешности да оцене и уоче суштину грчке мисли.
Критикујући паганство, апологети философску вредност његову повезују са моралном. Они не одвајају теорију од живота, и бранећи хришћанство, које се разликује од паганства, они не дочаравају само разлику истине од заблуде, него и разлику праведности од порочности. Повезаност теорије и живота јесте полазна тачка и критериј сваке спекулације, јер Оваплоћени је показао пуноту Истине (Јустин, Аристид). Непоколебивост хришћанских мученика обратила је Јустина од философије ка хришћанству; он и тиме утемељује истинитост хришћанства што указује на врлине самих хришћана и на морални преображај који се дешава приступањем хришћанству. Једна од најбољих апологија "Посланица Диогнету" , пружа нам надахнути опис хришћаниновог живота, а "философ" Атинагора, доказ праве вере види управо у њезиним плодотворним делима. " Ако ми кажеш: Покажи ми твога Бога, одговорићу ти: Покажи ти мени твога човека и ја ћу ти показати мога Бога". Не може Бога видети тај, коме су очи душе помрачене грехом.
"Човек треба да има чисту душу, као најсјајније огледало. Ако је огледало оштећено рђом, у њему се не може сагледати човеков лик. Тако и човек, ако је опседнут грехом, не може видети Бога."
Ми смо кадри да Бога познамо само тада када добро, од његовог добра, Он постави у нас. Тако је Бог "све сатворио из небића у биће, да би се кроз дела достигла и схватила Његова узвишеност" (Теофило).
Исходећи на овакав начин из хришћанске вере, хришћански мислиоци првог и другог века разоткривају њезин садржај и одређују њезин одношај према паганској философији. Они без бојазни "понављају", тј. стављањем у други контекст "испуњују" ту истину која се у њој налази. Јер многи од њих су пришли хришћанству, као нпр. Јустин и Теофил, или путем философских трагања, или због грчке философије, у којој су видели делимично богооткровење. За многе од њих, хришћанство је и представљало истиниту философију.
2. Вера у Божије биће јесте "човечанској природи нормално мишљење" (Јустин). И ? томе бићу, човеку казује сав свет, који је без Бога и богопознања и сам непознат.
"Немогуће је истражити и познати човека, а да се не истражи свеукупност ствари. Јер све је међу собом повезано и налази се у таквом јединству и повезаности да, уколико ми пажљиво не испитамо божанску Природу, нећемо моћи појмити ни човечанску" (Минуције Феликс).
Овакво схватање је неопходно везано са неким гледиштима ? "историчности" хришћанства која постадоше средишна у развоју човечанства и света. Наравно, хришћани су нова твар, со земљи, бит, душа и циљ, ради њих сазданог света; и "Бог одуговлачи да разруши свет ради хришћанског по колења" (посланица Диогнету, Јустин). Истина је у хришћанству постала потпуна, "испунила се". Њезино делимично откровење које је и сада још апсолутно вредно, остварено је у прехришћанско време: код Мојсија, пророка, у људском уму. Чак се може рећи да цела историја човечанства представља собом јединствени процес Богооткривења, у суштини хришћанског. Али у Исусу Христу, ко начно и савршено, оваплотио се Логос, који се већ раније у људском обличју објавио светима Старог Завета (Јустин).
Овако се одредио и однос према паганству, на чију философију Јустин управо мисли под богооткровењем у човековом разуму. Међутим, када је у питању паганство, онда није довољно само по јединачно оспорити његове заблуде, већ децидирано показати његову лажност у целости и његову неспојивост са хришћанством као сасвим другачијом религијом. И многи апологети прелазе у енергично иступање. Зли дуси су даровали паганству живот, облетањем око материје, жедни жртвеног дима и крви, злоупотребљавајући склоност душе ка приземном и саблажањавајући је да њих поштује као богове (Атинагора). Јермије ( II век), јелинску философију сматра за збир међусобно противуречних учења.
"Час сам бесмртан и радујем се, час поново смртан и тугујем; час ме цепају на атоме, чине да сам вода, ваздух, огањ, преобраћају ме у дивљу звер, у рибу. Најзад, појављује се Емпедокле, и каже да сам дим''
Јустинов ученик Татијан грчку мудрост сматра за "бабине приче" и "дечачке бесмислице", а њихове философе "глупаве умом и брбљива језика" сматра "јаловим виноградарским лозама и крештавим" јатом ластавица.
"Једно раме остављају да им буде голо, пуштају дуге косе, дуге браде и животињске канџе и убеђују, како ни у чему немају потребе", "личе на псе".
А, уствари, Диоген је умро због тога што је појео живог полипа, Аристип је блудничио, Дионисије је продао Платона у робство ради прождрљивости, сви, пак, остали су сластољубиви, лажови и за новац купују положаје.
Сам Татијан ... дофилософирао је до јереси; и не он, него баш учитељ његов "философ" Јустин, ближи је идеји и духу хришћанства. Поштујући истину и у паганској философији, и схватајући ту философију као припрему и водича ка хришћанству, апологети су углавном користили њезину терминологију, методе и резултате. И када су је нападали, они су више штитили себе од насртаја паганства, или су се, пак, борили са његовим равнодушним и неоснованим подцењивањем. Њихове "апологије" беху усмерене или на императоре, гониоце хришћанства, или на образовано јелинско друштво. Јер, они ? хришћанима или нису ништа знали или су само чули за ружне бајке ? њиховом тобожњем безбоштву, ? клањању богу магареће главе и тајновитим пировањима која проводе у најприземнијем греху и људождерству. Утицајним људима хришћанство се чинило опасним за државу и као сујеверна заједница. Чак и када су пагани одпочели да упознају хришћанство и Библију, мало њих је било у стању, као философ Нуменијв, да их правилно вреднује: већина, као и аутор "Истинитог расуђивања" Целс ( II век), бит новог учења није схватала. Није било тешко критиковати паганство, усмерити се на материјалистичке и скептичне токове првог и другог века, на скептичну равнодушност лакомисленог, мада и оштроумног, Лукијана, на епикурејски морал и на обиље непријатељствујућих усмерења. И код апологета се не дивимо оштроумности појединих поставки, него искључивој трпељивости и умешности да оцене и уоче суштину грчке мисли.
Критикујући паганство, апологети философску вредност његову повезују са моралном. Они не одвајају теорију од живота, и бранећи хришћанство, које се разликује од паганства, они не дочаравају само разлику истине од заблуде, него и разлику праведности од порочности. Повезаност теорије и живота јесте полазна тачка и критериј сваке спекулације, јер Оваплоћени је показао пуноту Истине (Јустин, Аристид). Непоколебивост хришћанских мученика обратила је Јустина од философије ка хришћанству; он и тиме утемељује истинитост хришћанства што указује на врлине самих хришћана и на морални преображај који се дешава приступањем хришћанству. Једна од најбољих апологија "Посланица Диогнету" , пружа нам надахнути опис хришћаниновог живота, а "философ" Атинагора, доказ праве вере види управо у њезиним плодотворним делима. " Ако ми кажеш: Покажи ми твога Бога, одговорићу ти: Покажи ти мени твога човека и ја ћу ти показати мога Бога". Не може Бога видети тај, коме су очи душе помрачене грехом.
"Човек треба да има чисту душу, као најсјајније огледало. Ако је огледало оштећено рђом, у њему се не може сагледати човеков лик. Тако и човек, ако је опседнут грехом, не може видети Бога."
Ми смо кадри да Бога познамо само тада када добро, од његовог добра, Он постави у нас. Тако је Бог "све сатворио из небића у биће, да би се кроз дела достигла и схватила Његова узвишеност" (Теофило).
Исходећи на овакав начин из хришћанске вере, хришћански мислиоци првог и другог века разоткривају њезин садржај и одређују њезин одношај према паганској философији. Они без бојазни "понављају", тј. стављањем у други контекст "испуњују" ту истину која се у њој налази. Јер многи од њих су пришли хришћанству, као нпр. Јустин и Теофил, или путем философских трагања, или због грчке философије, у којој су видели делимично богооткровење. За многе од њих, хришћанство је и представљало истиниту философију.
2. Вера у Божије биће јесте "човечанској природи нормално мишљење" (Јустин). И ? томе бићу, човеку казује сав свет, који је без Бога и богопознања и сам непознат.
"Немогуће је истражити и познати човека, а да се не истражи свеукупност ствари. Јер све је међу собом повезано и налази се у таквом јединству и повезаности да, уколико ми пажљиво не испитамо божанску Природу, нећемо моћи појмити ни човечанску" (Минуције Феликс).
- Член од
- 1 февруари 2007
- Мислења
- 408
- Поени од реакции
- 15
IIIдел
Свакако да нам за богопознање нису довољне само духовне очи, већ и очи неупрљане грехом и вештаственошћу. Са тих разлога, пагански "богослови", будући су умом својим приклоњени вештаственом, и поштујући "ове или оне облике материје", признају за своје богове "или ватру, или ветар, или ваздух, или распоред звезда, или воду, или небеска светила" (Атинагора). Зато они чак и Платон, поштујући као богове звезде и демоне у истом низу са беспочетним Богом, не могу да се уздигну до исповедања једног Божанства. И такви, као стојици, који се узвишише изнад ружних бајки ? трвењима међу боговима, још увек су далеко од правог учења. Њихови богови се рађају, настају у времену и из материје. Али, нити је огањ, нити је материја, Једини Бог: Бог је неизмењив, док је материја промењива и усмерена на погибао у ватри (Атинагора). Један је Бог,
"који је дао почетак свему, невидљиви и свевидећи, неограничен местом, а свему одређује место, који нема потребе у било чему, али од кога је све зависно и кроз кога је све;"
владика свега и "цар векова" (еона), сведржитељ, законодавац и "Отац свега" (Апостолски мужеви). Сазерцање неба, земље, мора и сунца, и свеколиког космоса, дивног у свом устројству, приводи нас ? познању једног Божанства (Аристид, Атинагора, Татиан).
"Један Бог је из таме створио свет, изворишта подневном ветру и онога што је скривено у безданима, и пучину мора, и сметове снега и града ... Бог мој Владика васељене. Он је тај који је разапео небо и поставио свод небески, који таласа пучину мора и ствара јеку таласа ... ? Њему ти говорим, човече, Њега духом дишеш и Њега не познајеш" (Теофил).
Истина, апологети често предпостављају да је Бог створио свет из материје. Али није у питању дуализам као да се материја, у гностичком смислу, од некуда узима, већ просто: недомишљеност. Јер, апологети врло одлучно утврђују јединственост " неизрецивог, безименог, нерођеног" Бога. Кад би, расуђује Атинагора, од почетка постојало неколико богова, они не би могли бити на истом месту и, пошто су многи, не би били јединство, беспочетност, бестрасност и недељивост или простота. ? ако се налазе на разним местима ми бисмо, признавши једног од њих за Бога, осталима ускратили то место; јер Бог све испуњава, нема границе и све твори. Као истинско и беспочетно биће, Он је вечан, а самим тим и бесмртан, неизмењив и постојан, духован и невидив.
"Као што је човеку душа, која је у њему, невидива и не сагледива, познаје се само кроз покрете тела, тако и Бога не треба гледати људским очима, него Га треба уочити и познати кроз Његова дела и промишљања... Ако човек не може да гледа у сунце..., није ли онда још мања могућност да самртни човек може погледати на неизрециву Божију славу?" "Божији лик је неописив и неизразив... Његова слава је бесконачна, величанство необухвативо, узвишеност недостижна, моћ неизмерива, мудрост неистражива, благост неподражива, врлина неизрецива. Назовемо ли Га светлошћу говоримо ? стварању; Речју говоримо ? владичанству; Умом говоримо ? мудрости његовој; Огњем ? гњеву његовом" (Теофил, Јустин, Татиан).
Али, то никако није гностички "Непознати Бог"; и нема још код апологета патоса недостижности, својственог Александријцима.
Бог се у извесној мери достиже. На њега се односе и припадају Му имена: Дух и Вечни Ум.
Код Мужева апостолских учење ? Логосу се тек назире. Христос, "наш Бог" и "Син Божији", јесте "Изрека ( ???? ) Сведржитељева и преславног Имена ". Он је једно са Оцем, али је и различит од Њега, из Њега излази, у Њему дејствује и у Њега се враћа Дух Божији. Као Дух, Христос је предходио Своме јављању на земљи или оваплоћењу. Излазећи из Бога, као Реч из Тишине, Он је постао "Реч и Закон" и "наш јединствени Учитељ". Он је примио "обличје слуге", да би потом, напустивши га, поново се сјединио са Оцем, мисле једни. У Христу је божанство сапостојало са човечанством, кажу други.
"Бог нашег, Исуса Христа, по Божијем домоустројству, носила је Марија од семена Давидовог, од Духа Светога; родио се и крстио, да би страдањима очистио воду",
каже Игнатије Антиохијски, који је заговарао стварност страдања, смрти и васкрсења Христовог. Тиме је сваки докетизам одбачен и утемељује се уздање у спасење свега, чак и тела, које је Христос собом узнео на небо. Плот његова или тело његово и јесте, уствари, спасено њиме човечанство, или на место старозаветног Израиља дошавша Црква, која је такође предпостојала у Богу, као и Христос, која је саздана и објављена у телу Христовом. Христос није само индивидуум, већ и Свејединствени Човек. Он Муж, а Црква непорочна супруга његова (Климент). Томе не противуречи што Црква и сада битише на земљи као хришћанска заједница која надовезује старозаветну: Црква се на земљи разоткрива и преображава у долазеће Царство Божије.
Гностичком дуализму је супротстављена оправданост створеног света који се кроз раскајавање освећује у Цркви (Јерма). Човеково тело ћe се преобразити и просветити. Но, оно је као верни сапутник душе и сада већ прекрасно. Зато га треба чувати у добру и чистоти, а не одбацивати: тело је храм Духа Светога. И у корену је већ погрешно супротстављање "радосног паганства" "мрачном аскетизму" хришћанства. Управо је религија позног паганства аскетична; хришћанство, пак, у борби са њом и гносисом штити Богом створени свет, одбацујући и само робовање њему. И у таквом животном смислу одпочиње да се разјашњава догма богооваплоћења.
Првоначално, кажу апологети, Бог је био један. Али, није Он био "алогичан" или "бесловесан", већ је у самом Себи овладао својом "словесном моћи". Она је била "унутарња Реч Божија"
( ????? ?????????? ), да би постала и "Реч произнесена" ( ????? ?????????? ).
"Пре свих створења Бог је из себе самог породио неку Разумну Силу, која ... се некада назива Мишљењем ( ???? ) Господа, некада Мудрошћу ( ????? ), некада Ангелом, некада Богом, некада Господом и Речју; некада се сама од себе назива Архистратигом" (Јустин).
Рођена "Очевом Силом и Вољом", "Прворођена" Реч није престала бити у Богу; Њезино рођење није учинило Оца "бесловесним". Али Реч је и "нешто друго" од Оца, мада "не појмом, него бројем", "други Бог" који борави "у другој земљи" и "служитељ је Оца свега".
Бог је кроз Реч створио свет и кроз Њу открива себе свету у творењу и у људском богопознању, чак и самих пагана. Живот света и јесте разоткривање у њему Бога Оца кроз Реч, историја богојављења (теофанија), која се окончава богооваплоћењем Христофаније, историја Божијег домоустројства (икономија ????????? ). Бог је родио Сина свога као почетак свега, да би кроз њега "саздао и образовао све" . Тако исто од пламена исходи други пламен, не знајући га. Тако звучи у спољашњости мисаореч, или светлост се отима од сунца и опет се у њега враћа. Превечно обитавајући у Богу, Разум (Логос) је "проистекао" из њега да би постао "идеја или енергија" свега и да спасе људе који сагрешише, преступивши Закон Његов и у "помрачењу душе и окамењеног срца" подчинише се смрти.
Из чињенице да се Логос оваплотио, произилази да је средиште свега човек, а ради човека је створен и спасен свет. Тиме се неутрализује пагански безлични натурализам, као и гностичко омаловажавање и порицање тела у име лажне духовности. Христос није био само духован, већ и душевнотелесан човек, и Бог који се оваплотио као човек Исус. Код аполегета срећемо поставке да се Логос, као Дух или Божија Сила, сјединио са човеком Исусом у време његовог рођења или крштења (такође и Јерма). Али, преовладава мишљење да је Логос сишао на Марију и, образовавши своју људску природу, родио се од ње, тј. оваплотио се. Неки су сматрали да је чак могуће говорити ? страдањима Бога. У сваком случају, у Христовој личности се признаје сједињење божанства са човечанством, које не омогућава њихово поистовећивање. ? то нам помаже да уочимо разлику између Логоса и "Светог Духа пророчког". Теофан је чак мислио да се Бог сјединио са Софијом ( = Духом Светим) и од ње се родио Логос.
Није потребно придавати велику важност самим дефиницијама код апологета. Свагда треба имати на уму да су они, као прво, настојали да паганима образложе хришћанство терминима паганске философије, и да они, као друго, у тим појмовима настоје да изразе хришћанску Истину. Њу, пак, нису схватали само као теорију, него свецелосно. Њих, само по себи, не интересује питање ? томе да ли је рођење Логоса тек услов стварања и факт Божијег домоустројства, или је оно још (и пре свега) унутарБожански, иманентни Богу, факт. Они се нису окупирали тиме колико су прецизно дефинисали тајну Богооваплоћења. Јер она им, сама по себи, није била битна. Они су хтели насупрот паганству и гностицизму да утемеље хришћанско схватање света као добре, мада и грешне, творевине Божије и апсолутну вредност човековог живота. Они беху философи; али њихова философија не беше теоретски изазов, него осмишљавање целосног религиозног опита.
Они су постојање и спасење света схватали као испољавање Божије Свеблагости (Јустин, Татиан, Теофил) која га је створила или из предпостојеће материје (Јустин, Татиан), или директно из небића (Теофило), док је људе предодредила на сједињење са Богом и на бесмртност и обожење. Јер човек није створен смртним ( =Бог није узрочник смрти) и не бесмртним ( =човек није Бог), него
"способним и за једно и за друго, да би, уколико се упути томе што води у бесмртност, испуњавајући тако Божије заповести, од Бога као награду добио бесмртност; уколико се, пак, приклони самртним делима, не повинујући се Богу да би сам постао узрочником своје смрти" (Теофило).
Као и остале Божије дарове разум, слободу и бесмртност треба заслужити (Јустин, Татиан), мада је она могућа једино благодарећи Творцу, а после греховног пада једино благодарећи Искупитељу, Логосу, "изнова рађајућем се у срцима верних". Неиспитивим чином спасења Логос се оваплотио онда када се људи уверише у немоћ своју, и у неопходност Божије помоћи (Посланица Диогнету). И Логос Христос, узнесавши се у телу, спасава, васкрсава и тела људи. Ми ћемо васкрснути, али не начином како то уче стојици да ће се кроз одређено време свагда појављивати и без нужде свагда гинути једна и иста бића, него ћемо васкрснути једном (Татиан). "Бесмртног (Бога) ћеш видети, ако сада верујеш у Њега" (Теофило).
И мада је то све воља Божија, мада ће се остварити план Божијег домоустројства савршенство света није везано неопходношћу или временом (роком), већ је условљено слободном вољом људи и демона (Јустин). Бог све види испред, али не предодређује, награђујући или карајући човека за његове слободне поступке. У слободи је погибао човекова, а у слободи је и спасење његово. Само од њега зависи: да ли га очекује вечна мука или вечно блаженство. ? они се опет дају целосном човеку, тј. не само духу његовом, него и души и телу. Јер Богу је могуће да вакрсне тела, тј. да поново сједини смрћу разједињене елементе; и оно је достојно Њега, јер је достојним њега било и само саздавање тела.
Свакако да нам за богопознање нису довољне само духовне очи, већ и очи неупрљане грехом и вештаственошћу. Са тих разлога, пагански "богослови", будући су умом својим приклоњени вештаственом, и поштујући "ове или оне облике материје", признају за своје богове "или ватру, или ветар, или ваздух, или распоред звезда, или воду, или небеска светила" (Атинагора). Зато они чак и Платон, поштујући као богове звезде и демоне у истом низу са беспочетним Богом, не могу да се уздигну до исповедања једног Божанства. И такви, као стојици, који се узвишише изнад ружних бајки ? трвењима међу боговима, још увек су далеко од правог учења. Њихови богови се рађају, настају у времену и из материје. Али, нити је огањ, нити је материја, Једини Бог: Бог је неизмењив, док је материја промењива и усмерена на погибао у ватри (Атинагора). Један је Бог,
"који је дао почетак свему, невидљиви и свевидећи, неограничен местом, а свему одређује место, који нема потребе у било чему, али од кога је све зависно и кроз кога је све;"
владика свега и "цар векова" (еона), сведржитељ, законодавац и "Отац свега" (Апостолски мужеви). Сазерцање неба, земље, мора и сунца, и свеколиког космоса, дивног у свом устројству, приводи нас ? познању једног Божанства (Аристид, Атинагора, Татиан).
"Један Бог је из таме створио свет, изворишта подневном ветру и онога што је скривено у безданима, и пучину мора, и сметове снега и града ... Бог мој Владика васељене. Он је тај који је разапео небо и поставио свод небески, који таласа пучину мора и ствара јеку таласа ... ? Њему ти говорим, човече, Њега духом дишеш и Њега не познајеш" (Теофил).
Истина, апологети често предпостављају да је Бог створио свет из материје. Али није у питању дуализам као да се материја, у гностичком смислу, од некуда узима, већ просто: недомишљеност. Јер, апологети врло одлучно утврђују јединственост " неизрецивог, безименог, нерођеног" Бога. Кад би, расуђује Атинагора, од почетка постојало неколико богова, они не би могли бити на истом месту и, пошто су многи, не би били јединство, беспочетност, бестрасност и недељивост или простота. ? ако се налазе на разним местима ми бисмо, признавши једног од њих за Бога, осталима ускратили то место; јер Бог све испуњава, нема границе и све твори. Као истинско и беспочетно биће, Он је вечан, а самим тим и бесмртан, неизмењив и постојан, духован и невидив.
"Као што је човеку душа, која је у њему, невидива и не сагледива, познаје се само кроз покрете тела, тако и Бога не треба гледати људским очима, него Га треба уочити и познати кроз Његова дела и промишљања... Ако човек не може да гледа у сунце..., није ли онда још мања могућност да самртни човек може погледати на неизрециву Божију славу?" "Божији лик је неописив и неизразив... Његова слава је бесконачна, величанство необухвативо, узвишеност недостижна, моћ неизмерива, мудрост неистражива, благост неподражива, врлина неизрецива. Назовемо ли Га светлошћу говоримо ? стварању; Речју говоримо ? владичанству; Умом говоримо ? мудрости његовој; Огњем ? гњеву његовом" (Теофил, Јустин, Татиан).
Али, то никако није гностички "Непознати Бог"; и нема још код апологета патоса недостижности, својственог Александријцима.
Бог се у извесној мери достиже. На њега се односе и припадају Му имена: Дух и Вечни Ум.
Код Мужева апостолских учење ? Логосу се тек назире. Христос, "наш Бог" и "Син Божији", јесте "Изрека ( ???? ) Сведржитељева и преславног Имена ". Он је једно са Оцем, али је и различит од Њега, из Њега излази, у Њему дејствује и у Њега се враћа Дух Божији. Као Дух, Христос је предходио Своме јављању на земљи или оваплоћењу. Излазећи из Бога, као Реч из Тишине, Он је постао "Реч и Закон" и "наш јединствени Учитељ". Он је примио "обличје слуге", да би потом, напустивши га, поново се сјединио са Оцем, мисле једни. У Христу је божанство сапостојало са човечанством, кажу други.
"Бог нашег, Исуса Христа, по Божијем домоустројству, носила је Марија од семена Давидовог, од Духа Светога; родио се и крстио, да би страдањима очистио воду",
каже Игнатије Антиохијски, који је заговарао стварност страдања, смрти и васкрсења Христовог. Тиме је сваки докетизам одбачен и утемељује се уздање у спасење свега, чак и тела, које је Христос собом узнео на небо. Плот његова или тело његово и јесте, уствари, спасено њиме човечанство, или на место старозаветног Израиља дошавша Црква, која је такође предпостојала у Богу, као и Христос, која је саздана и објављена у телу Христовом. Христос није само индивидуум, већ и Свејединствени Човек. Он Муж, а Црква непорочна супруга његова (Климент). Томе не противуречи што Црква и сада битише на земљи као хришћанска заједница која надовезује старозаветну: Црква се на земљи разоткрива и преображава у долазеће Царство Божије.
Гностичком дуализму је супротстављена оправданост створеног света који се кроз раскајавање освећује у Цркви (Јерма). Човеково тело ћe се преобразити и просветити. Но, оно је као верни сапутник душе и сада већ прекрасно. Зато га треба чувати у добру и чистоти, а не одбацивати: тело је храм Духа Светога. И у корену је већ погрешно супротстављање "радосног паганства" "мрачном аскетизму" хришћанства. Управо је религија позног паганства аскетична; хришћанство, пак, у борби са њом и гносисом штити Богом створени свет, одбацујући и само робовање њему. И у таквом животном смислу одпочиње да се разјашњава догма богооваплоћења.
Првоначално, кажу апологети, Бог је био један. Али, није Он био "алогичан" или "бесловесан", већ је у самом Себи овладао својом "словесном моћи". Она је била "унутарња Реч Божија"
( ????? ?????????? ), да би постала и "Реч произнесена" ( ????? ?????????? ).
"Пре свих створења Бог је из себе самог породио неку Разумну Силу, која ... се некада назива Мишљењем ( ???? ) Господа, некада Мудрошћу ( ????? ), некада Ангелом, некада Богом, некада Господом и Речју; некада се сама од себе назива Архистратигом" (Јустин).
Рођена "Очевом Силом и Вољом", "Прворођена" Реч није престала бити у Богу; Њезино рођење није учинило Оца "бесловесним". Али Реч је и "нешто друго" од Оца, мада "не појмом, него бројем", "други Бог" који борави "у другој земљи" и "служитељ је Оца свега".
Бог је кроз Реч створио свет и кроз Њу открива себе свету у творењу и у људском богопознању, чак и самих пагана. Живот света и јесте разоткривање у њему Бога Оца кроз Реч, историја богојављења (теофанија), која се окончава богооваплоћењем Христофаније, историја Божијег домоустројства (икономија ????????? ). Бог је родио Сина свога као почетак свега, да би кроз њега "саздао и образовао све" . Тако исто од пламена исходи други пламен, не знајући га. Тако звучи у спољашњости мисаореч, или светлост се отима од сунца и опет се у њега враћа. Превечно обитавајући у Богу, Разум (Логос) је "проистекао" из њега да би постао "идеја или енергија" свега и да спасе људе који сагрешише, преступивши Закон Његов и у "помрачењу душе и окамењеног срца" подчинише се смрти.
Из чињенице да се Логос оваплотио, произилази да је средиште свега човек, а ради човека је створен и спасен свет. Тиме се неутрализује пагански безлични натурализам, као и гностичко омаловажавање и порицање тела у име лажне духовности. Христос није био само духован, већ и душевнотелесан човек, и Бог који се оваплотио као човек Исус. Код аполегета срећемо поставке да се Логос, као Дух или Божија Сила, сјединио са човеком Исусом у време његовог рођења или крштења (такође и Јерма). Али, преовладава мишљење да је Логос сишао на Марију и, образовавши своју људску природу, родио се од ње, тј. оваплотио се. Неки су сматрали да је чак могуће говорити ? страдањима Бога. У сваком случају, у Христовој личности се признаје сједињење божанства са човечанством, које не омогућава њихово поистовећивање. ? то нам помаже да уочимо разлику између Логоса и "Светог Духа пророчког". Теофан је чак мислио да се Бог сјединио са Софијом ( = Духом Светим) и од ње се родио Логос.
Није потребно придавати велику важност самим дефиницијама код апологета. Свагда треба имати на уму да су они, као прво, настојали да паганима образложе хришћанство терминима паганске философије, и да они, као друго, у тим појмовима настоје да изразе хришћанску Истину. Њу, пак, нису схватали само као теорију, него свецелосно. Њих, само по себи, не интересује питање ? томе да ли је рођење Логоса тек услов стварања и факт Божијег домоустројства, или је оно још (и пре свега) унутарБожански, иманентни Богу, факт. Они се нису окупирали тиме колико су прецизно дефинисали тајну Богооваплоћења. Јер она им, сама по себи, није била битна. Они су хтели насупрот паганству и гностицизму да утемеље хришћанско схватање света као добре, мада и грешне, творевине Божије и апсолутну вредност човековог живота. Они беху философи; али њихова философија не беше теоретски изазов, него осмишљавање целосног религиозног опита.
Они су постојање и спасење света схватали као испољавање Божије Свеблагости (Јустин, Татиан, Теофил) која га је створила или из предпостојеће материје (Јустин, Татиан), или директно из небића (Теофило), док је људе предодредила на сједињење са Богом и на бесмртност и обожење. Јер човек није створен смртним ( =Бог није узрочник смрти) и не бесмртним ( =човек није Бог), него
"способним и за једно и за друго, да би, уколико се упути томе што води у бесмртност, испуњавајући тако Божије заповести, од Бога као награду добио бесмртност; уколико се, пак, приклони самртним делима, не повинујући се Богу да би сам постао узрочником своје смрти" (Теофило).
Као и остале Божије дарове разум, слободу и бесмртност треба заслужити (Јустин, Татиан), мада је она могућа једино благодарећи Творцу, а после греховног пада једино благодарећи Искупитељу, Логосу, "изнова рађајућем се у срцима верних". Неиспитивим чином спасења Логос се оваплотио онда када се људи уверише у немоћ своју, и у неопходност Божије помоћи (Посланица Диогнету). И Логос Христос, узнесавши се у телу, спасава, васкрсава и тела људи. Ми ћемо васкрснути, али не начином како то уче стојици да ће се кроз одређено време свагда појављивати и без нужде свагда гинути једна и иста бића, него ћемо васкрснути једном (Татиан). "Бесмртног (Бога) ћеш видети, ако сада верујеш у Њега" (Теофило).
И мада је то све воља Божија, мада ће се остварити план Божијег домоустројства савршенство света није везано неопходношћу или временом (роком), већ је условљено слободном вољом људи и демона (Јустин). Бог све види испред, али не предодређује, награђујући или карајући човека за његове слободне поступке. У слободи је погибао човекова, а у слободи је и спасење његово. Само од њега зависи: да ли га очекује вечна мука или вечно блаженство. ? они се опет дају целосном човеку, тј. не само духу његовом, него и души и телу. Јер Богу је могуће да вакрсне тела, тј. да поново сједини смрћу разједињене елементе; и оно је достојно Њега, јер је достојним њега било и само саздавање тела.
iis
Mraf4i
- Член од
- 12 септември 2007
- Мислења
- 432
- Поени од реакции
- 16
Pa Crna Ruza se pojavi vo vtorata polovina 90 godini na minatiot vek!Koga zede najgolem zamav od koga i da bilo,najaktivna bese vo Zapdna i Severo Zapadna Makedonija ili vo Skopje Tetovo,Kumanovo Gostivar Kicevo i nesto malce vo Prilep i Bitola, a se smeta deka imale i clenovi Strumica,Kavadarci,Kocani i drugi pomali gratcinja vo Ist. MKD! Nejzinite koreni i ideali vodat poteklo od satanistickite paganski kultovi i dvizenja kako i Vika i Bogomisloto dvizenje!
Ritualite im se prinesuvanje na covecki zrtvi(poeden od najbliskite clenovi na semejstvoto) i toa za vreme na Golemite Pravoslavni praznici kako Veligden,Bozic,Krstovden,Vodiv itn.So ova zrtvuvanje se dobiva pogolem cin kaj niv!nekade vo 96-98 se smetase deka imaat povekje od 2000 clena.Se sobiraa vo kukji stanovi akj staresenite kade vrsea posebni ritulai i obozavanja koi sekogas bile so razlicni celi!Nosea krstovi up-side down,ikoni prevrteni naopaku i imale grozni seksualni rituali!Za samoubistva kuznae
Pa toa bi bilo se za ovie demonski raboti,se smeta deka oficijalno povekje ne postojat otkako bile razotkrieni vo stan vo centarot na Skopje i nabrgu potoa zgasna celata sekta a vodacite..e ne se znae sto stana so niv!
Inace ovie informacii ne mora da se tocni za toa sto se cel na spekulativni raskazuvanja i prenesuvanja od uvo na uvo bidejki nitu eden niven clen
ne potvrdil nisto vakvo,se e negirano oficijalno no sepak se za niv e doznaeno od nivnite ex-clenovi koi i den deneska setaat megju nas!
Ritualite im se prinesuvanje na covecki zrtvi(poeden od najbliskite clenovi na semejstvoto) i toa za vreme na Golemite Pravoslavni praznici kako Veligden,Bozic,Krstovden,Vodiv itn.So ova zrtvuvanje se dobiva pogolem cin kaj niv!nekade vo 96-98 se smetase deka imaat povekje od 2000 clena.Se sobiraa vo kukji stanovi akj staresenite kade vrsea posebni ritulai i obozavanja koi sekogas bile so razlicni celi!Nosea krstovi up-side down,ikoni prevrteni naopaku i imale grozni seksualni rituali!Za samoubistva kuznae
Pa toa bi bilo se za ovie demonski raboti,se smeta deka oficijalno povekje ne postojat otkako bile razotkrieni vo stan vo centarot na Skopje i nabrgu potoa zgasna celata sekta a vodacite..e ne se znae sto stana so niv!
Inace ovie informacii ne mora da se tocni za toa sto se cel na spekulativni raskazuvanja i prenesuvanja od uvo na uvo bidejki nitu eden niven clen
ne potvrdil nisto vakvo,se e negirano oficijalno no sepak se za niv e doznaeno od nivnite ex-clenovi koi i den deneska setaat megju nas!
iis
Mraf4i
- Член од
- 12 септември 2007
- Мислења
- 432
- Поени од реакции
- 16
Низ историјата на христијанството многумина се прогласувани за слуги на Ѓаволот, и како такви многу лошо поминувале. Сепак, ретко кој за се*е зборувал дека работи за Ѓаволот и неговата слава. Човештвото за прв пат ја дочекува искрената сатанистичка религија на 30 Април 1966. Тогаш Антон Шандор Лавеј во Сан Франциско ја оснива Сатанистичката Црква. Таа постои веќе 39 години, и ако си верник на ова црква, тогаш оваа 2005 година, не е годината на постоењето, туку 29 година, и тоа ѓаволска. Главен празник во годината е Валпургиската ноќ, вештичен сабат, кој е воедно и роденден на оваа црква. Се стекнува впечаток дека главната причина за постоењето на оваа црква е контрирањето на христијанските цркви, а особено на Католичката црква. Сите главни заповести и начела но и облици на службата изгледаат како пародија на христијанските. Лавеј никогаш не тврдел дека црквата ја основал поттикнат од некоја натприродна визија. Сатанистичката црква е производ на неговата животна филозофија чија суштина лежи во пораката дека човекот треба да го прави она што го сака и дека не треба да се воздржува од задоволствата и својата животинска природа. Симболот CS е нешто што Лавеи го нарекол Печатот на Бафомет. Се работи за глава на коза во обратен пентаграм околу чии краци е напишано на хебрејскиот збор „левитијан“, што е едно од имињата на Ѓаволот. Во шеесетите години било модерно да се биде чуден и откачен, па Сатанистичката црква набрзо добила голем публицитет, а чудаци од сите страни побрзале да станат следбеници. Првите 15 години од своето постоење на оваа црква скоро и не се симнувала од насловните страни на таблоидите и магазините, а работата на оваа група инспирирало многу филмски создавачи. Филмовите како „Розмариното бе*е“ и другите на тема сатанистички култови директно се инспирирани од оваа црква и делата на Лавеј. Начелата на сатанистичката вера Лавеј ги дал во својата Сатанистичка Библија и нејзините додатоци Сатанистичка Вештерка и Сатанистички Ритуали. Кога малку ќе се загледа во тие книги, упаѓаат во очи пред се негациите на христијанството, фасцинацијата со хоророт (и тоа оној палп-стирповскиот но и класичниот) и исчашен авантуризам и хедонизам. Главниот облик на верската служба во Сатанистичката црква е Црната миса, при која над тело на голе жена се чита сатанистичкиот Оче наш (предвидливо: Оче наш, кој си во пеколот...), а црвеното вино го заменува мокрача. Сето тоа со скандирање „Аве Сатана!“. Лавеј умрел во 1997 година но црквата и понатаму делува. Неговата куќа во Сан Франциско, која ја офарбал во црно и која со години била централана CS срушена е пред 4 години, па управата се сели во Њу Јорк. Сатанистичката црква се фали дека нејзините членови се и некои познати личности, како глумицата Џејн Мејнсфилд, комичарот Семи Дејвис Јуниор, рок ѕвездата Рик Диамондом и Мерилин Менсон. Покојниот основач на црквата има три деца. Едната негова ќерка во овој момент ја води Првата Сатанистичка црква и се суди со својата маќеа Бланш Бартон (трета жена на Лавеј-чувар на Лавејовото наследство) за правата за идејата и името на црквата. Со текот на годините од Сатанистичката црква се издвоиле многу подсекти кои по ред тврдат дека се единствени вистински наследници на Сатана: Сатанистичка црква, Сатанистичка црква на САД, Легија на Сатана..и уште веројатно стотици други. Повеќето од нив се ослонуваат на пишувањата на Лавеј и некои „мистични“ автори како Кровлеј и слични. Иако во текот на годините беше во фокусот на интересирањето на јавноста поради својата бизарност, CS ги одрекува сите поврзаности со ритуални самоубиства и убиства и тврди дека по нивното верување „грев е да се одземе живот кој ни е даден од Сатана за уживање“.
Сатанистичката црква си има официјален иконописец. Се работи за илустраторот под име Кооп. Тој по нарачка на Антон Лавеј го нацртал званичниот ѓавол CS. Овој ѓавол изгледа како макро и секогаш пуши цигара. Неговите илустрации ги красат многуте ковери на албуми на познати бендови и на нивните плакати за настапите. Еден од најценетите автори во рокенрол дизајнот. Неговите she-devils се најпознати.
Сатанистичката црква си има официјален иконописец. Се работи за илустраторот под име Кооп. Тој по нарачка на Антон Лавеј го нацртал званичниот ѓавол CS. Овој ѓавол изгледа како макро и секогаш пуши цигара. Неговите илустрации ги красат многуте ковери на албуми на познати бендови и на нивните плакати за настапите. Еден од најценетите автори во рокенрол дизајнот. Неговите she-devils се најпознати.
iis
Mraf4i
- Член од
- 12 септември 2007
- Мислења
- 432
- Поени од реакции
- 16
[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Секта боде во Тетово[/FONT]
[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Според полициски извори, меѓу осомничените за трите случаи на нападнати средношколки со нож во Тетово, од кои двете беа и исечени и избодени по рацете и по нозете, веќе се идентификувани некои членови на секта[/FONT][FONT=Arial, Helvetica, sans-serif] Министерството за внатрешни работи интензивно работи на оперативните сознанија дека последните три напади со нож врз тинејџерки и девојки во Тетово, кои се случија изминатите седум дена, се можеби дело на членови на некоја секта. Како што дознава "Вест" од полициски извори, меѓу осомничените веќе се идентификувани некои членови на сектата "Црна ружа".
Од МВР потенцираат дека во последно време меѓу младите во државава, па и во Тетово, се повеќе стануваат мода најразновидни, па дури и сатанистички секти кои влијаат крајно негативно врз нив. Со губење на сопствениот идентитет, со растројување на менталната структура, со доведување на младата личност до состојба да прави сатанистички ритуали, многу е лесно таа да се наведе на самоубиство или на напади врз други луѓе, објаснуваат нашите извори.
Стравот од сектите деновиве е главна тема и во тетовската чаршија. Тетовци коментираат дека младите забегуваат поради сиромаштијата и силната пропаганда на сектите. Официјално од СВР Тетово и вчера можеше да се чуе само: "Се уште немаме конкретни резултати, а кога ќе го фатиме сторителот ќе ја известиме јавноста".
Во меѓувреме, меѓу средношколките и нивните родители во Тетово не се смируваат вознемиреноста и стравот кои веќе прераснуваат во паника, со оглед на бавноста на истрагата. Телефоните на одделни такси-компании се вжештени од sвонења на родители кои бараат нивните ќерки да бидат префрлени или вратени со такси-возило до училиште и назад дома. "Зошто полицијата се уште не успева да ги спречи манијаците? Сега веќе и преку ден нашите девојчиња ги демне убиец со нож", коментираат вознемирени родители.
Од разговорите со некои од средношколките може да се чујат и поконкретни детали кои од полицијата се уште не се докажани. "Напаѓачот е млад човек, висок околу 183 см, послаб", велат некои од тетовските средношколки.
Во полициските тефтери е регистриран и детаљот дека досега сите напади се извршени врз девојки од македонска националност. "И напаѓачот кога им се заканувал на тинејџерките им зборувал на македонски јазик", велат ученички во тетовските средни училишта. [/FONT]
[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Според полициски извори, меѓу осомничените за трите случаи на нападнати средношколки со нож во Тетово, од кои двете беа и исечени и избодени по рацете и по нозете, веќе се идентификувани некои членови на секта[/FONT][FONT=Arial, Helvetica, sans-serif] Министерството за внатрешни работи интензивно работи на оперативните сознанија дека последните три напади со нож врз тинејџерки и девојки во Тетово, кои се случија изминатите седум дена, се можеби дело на членови на некоја секта. Како што дознава "Вест" од полициски извори, меѓу осомничените веќе се идентификувани некои членови на сектата "Црна ружа".
Од МВР потенцираат дека во последно време меѓу младите во државава, па и во Тетово, се повеќе стануваат мода најразновидни, па дури и сатанистички секти кои влијаат крајно негативно врз нив. Со губење на сопствениот идентитет, со растројување на менталната структура, со доведување на младата личност до состојба да прави сатанистички ритуали, многу е лесно таа да се наведе на самоубиство или на напади врз други луѓе, објаснуваат нашите извори.
Стравот од сектите деновиве е главна тема и во тетовската чаршија. Тетовци коментираат дека младите забегуваат поради сиромаштијата и силната пропаганда на сектите. Официјално од СВР Тетово и вчера можеше да се чуе само: "Се уште немаме конкретни резултати, а кога ќе го фатиме сторителот ќе ја известиме јавноста".
Во меѓувреме, меѓу средношколките и нивните родители во Тетово не се смируваат вознемиреноста и стравот кои веќе прераснуваат во паника, со оглед на бавноста на истрагата. Телефоните на одделни такси-компании се вжештени од sвонења на родители кои бараат нивните ќерки да бидат префрлени или вратени со такси-возило до училиште и назад дома. "Зошто полицијата се уште не успева да ги спречи манијаците? Сега веќе и преку ден нашите девојчиња ги демне убиец со нож", коментираат вознемирени родители.
Од разговорите со некои од средношколките може да се чујат и поконкретни детали кои од полицијата се уште не се докажани. "Напаѓачот е млад човек, висок околу 183 см, послаб", велат некои од тетовските средношколки.
Во полициските тефтери е регистриран и детаљот дека досега сите напади се извршени врз девојки од македонска националност. "И напаѓачот кога им се заканувал на тинејџерките им зборувал на македонски јазик", велат ученички во тетовските средни училишта. [/FONT]
B
babsy
Гостин
порано кога ептен беше актуелна во јавноста `црна ружа` мислев дека се тоа само измислици за плашење мали деца, или начин да се скроти младината да скита до касно надвор и да се собира по темни места
но бидејки убедена бев дека никој свесно не би му се поклонувал на ѓаволот, не би спиел во мртовечки ковчези, не би пиел крв од луѓе и животни...но како созревав сватив дека секакви психопати на земјава постојат...
многу луѓе ја поистуветуваат црна ружа со сатанизмот, но вистината е дека тоа се две тотално различни `философии` ...
Изворното име на сектата е РОЗЕНКРОЈЦЕР, на балканот позната како Црна Ружа..
еве нешто повеќе за нив
=========================================================
но бидејки убедена бев дека никој свесно не би му се поклонувал на ѓаволот, не би спиел во мртовечки ковчези, не би пиел крв од луѓе и животни...но како созревав сватив дека секакви психопати на земјава постојат...многу луѓе ја поистуветуваат црна ружа со сатанизмот, но вистината е дека тоа се две тотално различни `философии` ...
Изворното име на сектата е РОЗЕНКРОЈЦЕР, на балканот позната како Црна Ружа..
еве нешто повеќе за нив
=========================================================
B
babsy
Гостин
Настанак секте Братства ружиног крста, познате још и под називом розенкројцери, везује се за 14. век и трагање за “каменом мудрости”, који би разрешио све универзумске тајне и човека довео директно до Бога. Име је добила по осивачу једног од накнадних братстава, Кристијану Розенкројцу. Симбол розенкројцера је крст опточен ружама.
Седиште ове секте у СРЈ налази се у Београду, а назива се школом Златног ружиног крста. Окупља више стотина следбеника.
У ширењу своје вере розенкројцери се служе магијским ритуалима и окултним радњама, такозваном црном магијом, како би достигли ниво више посвећености и поновног рођења. Иницијација, увођење нових чланово одвија се у замраченим просторијама које би требало да представљају гробницу, уз симболично одузимање живота, затим сахрањивање и поновног васкрсавања, као симбола непрекидног круга реинкарнације. Групе су затвореног типа, те се о њима веома мало зна.
ПАКАО БРАЧНОГ ПАРА
Млади брачни пар, Данијела и Зоран, обоје интелектуалци, заинтригирани наговештајима о дубоким знањима која се преносе са генерације на генерацију, још од времена египатске културе, ступио је у контакт са овом сектом, преко познаника кога су случајно упознали на прослави заједничких пријатеља.
Занимљив саговорник убрзо је постао њихов кућни пријатељ, а разговори на тему скривених спознаја старих цивилизација толико су их опчинили да су почели да гутају литературу коју им је он препоручивао. Након пар месеци обоје су били подвргнути иницијацији. Данијела је након обредног ритуала доживела стање лаганог шока, док се Зоран још више заинтересовао за учење Златног ружиног крста.
Постао је опседнут идејом поновног рођења и покушаја самоубиства, или међусобног убиства њега и његове супруге, како би се родили у новом телу, уз знања о којима обичан смртник не може ни да сања. Брак им се претворио у прави пакао.
Данијела је, после стресног првог искуства желела да прекине контакте са сектом, али је Зоран инсистирао на продубљивању “знања”. Ускоро је уследио и његов први покушај самоубиства, опоравак у болници, још један покушај самоубиства, а након још једног лечења и покушаја убиства супруге. Данијели није преостало ништа друго него да га, уз помоћ лекара и породице, смести у установу за ментално оболеле, где се и данас налази.
КЛАЊАЈУ СЕ ЂАВОЛУ
Ђаво је бог, њему се треба клањати, а једини закон је: чино оно што хоћеш – ово су принципи сатанистичких секти.
Обредно жртвовање животиња, скрнављење гробова, самоповређивање и наношење бола себи и другима, неретки случајеви лудила, самоубиства и убиства, средства су и последице.
Од свих верских заједница које делују у свету и код нас, њихово постојање представља највећу опасност, због деструктивне идеологије и изузетно јаког утицаја на чланство.
САМОУБИСТВО КАО БЕГ
Све почиње наизглед наивно. Најчешће у школи. Неко од ученика почиње да се облачи у црно, да носи привеске и беџеве занимљивих облика, повлачи се у себе и нема жељу да много говори о себи и свом приватном животу.
Не дружи се са својим вршњацима, депресиван је, са честим изјавама које наговештавају бесмисао живљења. Успех у школи је на све нижем нивоу, а он одсутан и незаинтересован за наставу. Отприлике тако изгледа модел понашања припадника секте.
Нажалост, истраживања по овом питању у Србији су на веома ниском нивоу, те ниједан школски психолог не може са сигурношћу да тврди да ли је неко од ученика члан секте или не.
МОНСТРУОЗНОСТ ФАНАТИКА
Злодела припадника сатанистичких секти многи сматрају мотивима из филмова, али у свету њихово деловање често доводи до монструозних чинова, каква су, на пример масовна убиства, злостављања деце и одраслих, ритуална силовања и одсецања делова тела.
Постоји и документарни филм са снимцима свих ужаса које је у Америци починио верски фанатик, припадник једне од сатанистичких фракција. Он је убијао тинејџере, а затим их касапио и њихове мозгове низао на металну зашиљену шипку.
Познато је да сатанистичке секте делују у готово свим градовима Србије, чак и у мањим срединама, а мета су им углавном неформалне личности, без осећаја припадности заједници.
У покушају да дођемо до података о припадницима сатанистичких секти који су још увек у школској клупи, разговарали смо са неколико психолога.
Њихови одговори своде се на један закључак – том проблему још увек се не посвећује довољна пажња. У неколико случајева психолози су били спремни за сарадњу, али се углавном ради о људима који су ангажовани онда када је већ било касно.
До малолетног Д. Г., ученика трећег разреда средње школе нико више није могао да допре: ни родитељи, ни разредни старешина, ни школски психолог. Затворио се у себе, а једино о чему је говорио односило се на ништавност свега постојећег.
Престао је да води рачуна о хигијени, облачењу, дружењу, изостајао са часова и често одлазио од куће на по неколико дана. Пронашли су га родитељи, обешеног о лустер, у његовој соби, где је на зиду нацртао црну ружу и великим словима исписао пре смрти: “Своме богу идем сам!”
Овај трагичан догађај изазвао је буру реаговања и различитих претпоставки у градићу источне Србије, али ништа поуздано није могло да се утврди.
Бојажљиво, након месец дана од смрти младића, девојчица из истог одељења обратила се разредном старешини за помоћ, рекавши да зна шта се са њим десило, али да то не може никоме да исприча, јер је и сама у опасности.
Професор је, због дискреције, у помоћ позвао своју пријатељицу, психолога из оближњег града, да би започела серију терапеутских сеанси са девојчицом. Чак ни њени родитељи нису били упознати са оним што се дешава.
Сусрети са психологом испрва нису давали никакве резултате. Малолетна Ј. П. била је у посебном психолошком стању, застрашена и без жеље да говори о проблему. Једина жеља била јој је да њен лични пакао престане. Понављала је како мора да се убије, јер то је њен задатак, а уколико га она не изврши то ће се десити само по себи.
Уз много стрпљења и времена проведеног са девојчицом, испоставило се да су она и њен покојни друг били у контакту са сектом “Црна ружа” и да им је сугерисано како једини спас лежи у убиству некога од њима блиских особа: оца, мајке, брата или сестре.
Уколико нису способни да тај задатак испуне и Сатани жртвују прилог како би постали његови следбеници, мораће да изврше самоубиство. Уколико ни то нису у стању да учине, биће убијени.
Уз потпуну дискрецију, сеансе су настављене, а девојка је лагано почела да се враћа у нормалан живот. Неколико пута примала је поруке претеће садржине, али је, према савету психолога игнорисала њихову садржину, а уз избегавање људи који су је увукли у секту, ослободила се и страха за сопствени живот.
“Оставић ме на миру”, рекла је једног дана, “Запретила сам да ћу све испричати полицији”. Ипак, никада није открила имена оних са којима је била у контакту.
О секти “Црна ружа”, како каже Биљана Ђурђевић – Стојковић у књизи “Ловци на душе” у Југославији се први пут чуло 1992. год, када је на суботичком гробљу откривена велика група од преко хиљаду младих људи, који су изводили сатанистички ритуал.
У групи је било много малолетника који су, након конзумирања алкохола и дроге, оргијали и били учесници ритуалног жртвовања.
Вођа секте носи маску и надзире ритуал, коме увек претходи узимање опојних средстава, након чега присутни падају у транс.
Они који први падну у транс улазе у исцртани пентаграм, где им се одређује шта морају чинити, најчешће је то датум убиства које морају да почине, или самоубиства, као чина приступања Сатаниним верним слугама.
Датум самоубиства урезује им се на кожу, а уколико се касније поколебају, секта налази начина да му дотури поруку са нацртаном црном ружом и подсећање на завет који је положио свом “господару”.
Злочин који је потресао читаву земљу збио се 3. јуна 1993. године, када је војник Јожеф Менедер у касарни у Врању убио шест војника, једног заставника, а затим и сам изгубио живот. Истрага је показала да је убица на левој подлактици имао истетовиран датум: 3. јун 1993., а у његовој соби, у родитељској кући пронађени су симболи сатаниста: метални обрнути крст, обрнути пентаграм и часопис на ту тему као што је “Бед рилиџон” (Лоша религија). Слична масовна убиства десила су се и у касарнама у Шапцу и Трстенику, дакле управо у оним местима за која се поуздано зна да у њима делују сатанистичке секте.
ЦРНА МИСА
Сатана је пали анђео, владар подземља и таме. Веровање у њега обезбедиће његовим следбеницима награду после смрти, а то могу заслужити само уколико се у овом животу владају по правилима која прописује “Ђаволова вера”, што укључује скрнављење хришћанских симбола и наношење зла.
Служења Сатани одвијају се на сеансама затвореног типа, по приватним кућама, подрумима, а веома често на гробљима, или местима која представљају неко од хришћанских светилишта. Називају се “црне мисе” и често укључују обавезно жртвовање.
Некада су приликом ових обреда жртвовани људи, или деца, а данас сатанисти убијају мачке или псе, пију њихову крв, или се саморањавају како би потврдили своју приврженост ђаволу.
Симболи сатаниста су, пре свега: пентаграм, мртвачка глава и обрнути крст. Многи млади људи купују привеске са овим симболима и носе их као накит, а да и не знају њихово значење.
"УБИЈ СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ"
На једној трибини на тему верских секти, која је одржана у Пожаревцу, а која је окупила предаваче, стручњаке из ове области, поред присуства публике, свештених лица и просветних радника, појавила се и група од око десетак младића и девојака, обучених у црно, са огрлицама на којима су висили привесци у облику мртвачких глава, обрнутих крстова и психоделичних форми.
Девојке су биле нападно нашминкане, са црним ружевима, тамним сенкама, офарбане у црно. Осим својом појавом ничим нису изазивали пажњу, али су, у тренутку када је свештено лице почело да говори, као по команди устали и демонстративно напустили салу.
У анкети која је спроведена на територији неколико општина у Србији међу средњошколском омладином, појавио се низ питања која јасно указују на делатност сатанистичких секти у окружењу поменуте популације. Између осталих постављено је и следеће питање:
“Мој друг је припадник секте Црна ружа. Покушавао сам да са њим говорим о томе, али он је затворен и неће да призна о чему се ради. Прича о самоубиству и о томе како је задатак свакога од нас да убије своје родитеље. Како да му помогнем?”
Команда која се сугерише припадницима сатанистичких секти о убиству родитеља, често се понавља и може се чак пронаћи у неким од штампаних програма, где јасно пише:
“Убиј своје родитеље”.
Ова искривљена философија пропагира и друга злодела, а све у циљу “досезања универзалне мудрости, која је у рукама Луцифера”, па се тако може прочитати, или директно са усана “вође” чути како је неопходно убити новорођенче, још док је у мајчиној утроби, да не би имало прилику да дође на свет, који је само искривљена слика оног правог – Сатаниног.
ВЕЗА СА МАСОНИМА?
О томе ко су масони, много је говорено и писано, али ни до данас није до краја расветљено како масонске организације делују и шта су им основни циљеви. Многи теоретичари масоне повезују са сатанистичким ритуалима, тврдећи да су у питању тајна братства, чији је основни циљ загосподарити светом и наметнути сопствена правила.
Помињу се још у 17. и 18. веку, када су почели да се оснивају зидарски еснафи, по чему масоне и данас називају слободним зидарима. Убрзо, покрет добија велики број присталица, из свих професија, снажи и претвара се у моћну организацију, која присваја средњевековне магијске обреде.
Постоји податак да је већ почетком седамдесетих година у свету било око шест милиона масона. Тврди се да је највећи број моћних људи света: државника, политичара, научника, па чак и чланова краљевских породица у чланству масонских ложа. Њихов утицај посебно је јак у моделирању светског поретка, када су на сцени преврати, револуције, ратови...
ОРГИЈЕ НА ПЕНТАГРАМУ
Творац сатанистичких секти је енглез Алистер Кроули (1875 – 1947), човек изопаченог ума, коме је рођена мајка, права хришћанка још у детињству рекла да је оличење Антихриста са бројем “666”. Он је аутор многих књига, које су штампане у милионима примерака и читане широм света. Једна од њих је “Књига закона”, коју му је наводно издиктирао мистични глас.
Основни принцип који се износи у књизи је: “Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”. Књига још наређује следбеницима да се “ватром и крвљу, мачевима и копљем” боре за промене у свету, а један од закона гласи: “Ишчупај мајку из свог срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене и нека беба на њеним грудима постане плен паса и лешинара. Ако ти то не учиниш својом вољом, ми ћемо учинити, упркос твојој вољи”.
Седиште ове секте у СРЈ налази се у Београду, а назива се школом Златног ружиног крста. Окупља више стотина следбеника.
У ширењу своје вере розенкројцери се служе магијским ритуалима и окултним радњама, такозваном црном магијом, како би достигли ниво више посвећености и поновног рођења. Иницијација, увођење нових чланово одвија се у замраченим просторијама које би требало да представљају гробницу, уз симболично одузимање живота, затим сахрањивање и поновног васкрсавања, као симбола непрекидног круга реинкарнације. Групе су затвореног типа, те се о њима веома мало зна.
ПАКАО БРАЧНОГ ПАРА
Млади брачни пар, Данијела и Зоран, обоје интелектуалци, заинтригирани наговештајима о дубоким знањима која се преносе са генерације на генерацију, још од времена египатске културе, ступио је у контакт са овом сектом, преко познаника кога су случајно упознали на прослави заједничких пријатеља.
Занимљив саговорник убрзо је постао њихов кућни пријатељ, а разговори на тему скривених спознаја старих цивилизација толико су их опчинили да су почели да гутају литературу коју им је он препоручивао. Након пар месеци обоје су били подвргнути иницијацији. Данијела је након обредног ритуала доживела стање лаганог шока, док се Зоран још више заинтересовао за учење Златног ружиног крста.
Постао је опседнут идејом поновног рођења и покушаја самоубиства, или међусобног убиства њега и његове супруге, како би се родили у новом телу, уз знања о којима обичан смртник не може ни да сања. Брак им се претворио у прави пакао.
Данијела је, после стресног првог искуства желела да прекине контакте са сектом, али је Зоран инсистирао на продубљивању “знања”. Ускоро је уследио и његов први покушај самоубиства, опоравак у болници, још један покушај самоубиства, а након још једног лечења и покушаја убиства супруге. Данијели није преостало ништа друго него да га, уз помоћ лекара и породице, смести у установу за ментално оболеле, где се и данас налази.
КЛАЊАЈУ СЕ ЂАВОЛУ
Ђаво је бог, њему се треба клањати, а једини закон је: чино оно што хоћеш – ово су принципи сатанистичких секти.
Обредно жртвовање животиња, скрнављење гробова, самоповређивање и наношење бола себи и другима, неретки случајеви лудила, самоубиства и убиства, средства су и последице.
Од свих верских заједница које делују у свету и код нас, њихово постојање представља највећу опасност, због деструктивне идеологије и изузетно јаког утицаја на чланство.
САМОУБИСТВО КАО БЕГ
Све почиње наизглед наивно. Најчешће у школи. Неко од ученика почиње да се облачи у црно, да носи привеске и беџеве занимљивих облика, повлачи се у себе и нема жељу да много говори о себи и свом приватном животу.
Не дружи се са својим вршњацима, депресиван је, са честим изјавама које наговештавају бесмисао живљења. Успех у школи је на све нижем нивоу, а он одсутан и незаинтересован за наставу. Отприлике тако изгледа модел понашања припадника секте.
Нажалост, истраживања по овом питању у Србији су на веома ниском нивоу, те ниједан школски психолог не може са сигурношћу да тврди да ли је неко од ученика члан секте или не.
МОНСТРУОЗНОСТ ФАНАТИКА
Злодела припадника сатанистичких секти многи сматрају мотивима из филмова, али у свету њихово деловање често доводи до монструозних чинова, каква су, на пример масовна убиства, злостављања деце и одраслих, ритуална силовања и одсецања делова тела.
Постоји и документарни филм са снимцима свих ужаса које је у Америци починио верски фанатик, припадник једне од сатанистичких фракција. Он је убијао тинејџере, а затим их касапио и њихове мозгове низао на металну зашиљену шипку.
Познато је да сатанистичке секте делују у готово свим градовима Србије, чак и у мањим срединама, а мета су им углавном неформалне личности, без осећаја припадности заједници.
У покушају да дођемо до података о припадницима сатанистичких секти који су још увек у школској клупи, разговарали смо са неколико психолога.
Њихови одговори своде се на један закључак – том проблему још увек се не посвећује довољна пажња. У неколико случајева психолози су били спремни за сарадњу, али се углавном ради о људима који су ангажовани онда када је већ било касно.
До малолетног Д. Г., ученика трећег разреда средње школе нико више није могао да допре: ни родитељи, ни разредни старешина, ни школски психолог. Затворио се у себе, а једино о чему је говорио односило се на ништавност свега постојећег.
Престао је да води рачуна о хигијени, облачењу, дружењу, изостајао са часова и често одлазио од куће на по неколико дана. Пронашли су га родитељи, обешеног о лустер, у његовој соби, где је на зиду нацртао црну ружу и великим словима исписао пре смрти: “Своме богу идем сам!”
Овај трагичан догађај изазвао је буру реаговања и различитих претпоставки у градићу источне Србије, али ништа поуздано није могло да се утврди.
Бојажљиво, након месец дана од смрти младића, девојчица из истог одељења обратила се разредном старешини за помоћ, рекавши да зна шта се са њим десило, али да то не може никоме да исприча, јер је и сама у опасности.
Професор је, због дискреције, у помоћ позвао своју пријатељицу, психолога из оближњег града, да би започела серију терапеутских сеанси са девојчицом. Чак ни њени родитељи нису били упознати са оним што се дешава.
Сусрети са психологом испрва нису давали никакве резултате. Малолетна Ј. П. била је у посебном психолошком стању, застрашена и без жеље да говори о проблему. Једина жеља била јој је да њен лични пакао престане. Понављала је како мора да се убије, јер то је њен задатак, а уколико га она не изврши то ће се десити само по себи.
Уз много стрпљења и времена проведеног са девојчицом, испоставило се да су она и њен покојни друг били у контакту са сектом “Црна ружа” и да им је сугерисано како једини спас лежи у убиству некога од њима блиских особа: оца, мајке, брата или сестре.
Уколико нису способни да тај задатак испуне и Сатани жртвују прилог како би постали његови следбеници, мораће да изврше самоубиство. Уколико ни то нису у стању да учине, биће убијени.
Уз потпуну дискрецију, сеансе су настављене, а девојка је лагано почела да се враћа у нормалан живот. Неколико пута примала је поруке претеће садржине, али је, према савету психолога игнорисала њихову садржину, а уз избегавање људи који су је увукли у секту, ослободила се и страха за сопствени живот.
“Оставић ме на миру”, рекла је једног дана, “Запретила сам да ћу све испричати полицији”. Ипак, никада није открила имена оних са којима је била у контакту.
О секти “Црна ружа”, како каже Биљана Ђурђевић – Стојковић у књизи “Ловци на душе” у Југославији се први пут чуло 1992. год, када је на суботичком гробљу откривена велика група од преко хиљаду младих људи, који су изводили сатанистички ритуал.
У групи је било много малолетника који су, након конзумирања алкохола и дроге, оргијали и били учесници ритуалног жртвовања.
Вођа секте носи маску и надзире ритуал, коме увек претходи узимање опојних средстава, након чега присутни падају у транс.
Они који први падну у транс улазе у исцртани пентаграм, где им се одређује шта морају чинити, најчешће је то датум убиства које морају да почине, или самоубиства, као чина приступања Сатаниним верним слугама.
Датум самоубиства урезује им се на кожу, а уколико се касније поколебају, секта налази начина да му дотури поруку са нацртаном црном ружом и подсећање на завет који је положио свом “господару”.
Злочин који је потресао читаву земљу збио се 3. јуна 1993. године, када је војник Јожеф Менедер у касарни у Врању убио шест војника, једног заставника, а затим и сам изгубио живот. Истрага је показала да је убица на левој подлактици имао истетовиран датум: 3. јун 1993., а у његовој соби, у родитељској кући пронађени су симболи сатаниста: метални обрнути крст, обрнути пентаграм и часопис на ту тему као што је “Бед рилиџон” (Лоша религија). Слична масовна убиства десила су се и у касарнама у Шапцу и Трстенику, дакле управо у оним местима за која се поуздано зна да у њима делују сатанистичке секте.
ЦРНА МИСА
Сатана је пали анђео, владар подземља и таме. Веровање у њега обезбедиће његовим следбеницима награду после смрти, а то могу заслужити само уколико се у овом животу владају по правилима која прописује “Ђаволова вера”, што укључује скрнављење хришћанских симбола и наношење зла.
Служења Сатани одвијају се на сеансама затвореног типа, по приватним кућама, подрумима, а веома често на гробљима, или местима која представљају неко од хришћанских светилишта. Називају се “црне мисе” и често укључују обавезно жртвовање.
Некада су приликом ових обреда жртвовани људи, или деца, а данас сатанисти убијају мачке или псе, пију њихову крв, или се саморањавају како би потврдили своју приврженост ђаволу.
Симболи сатаниста су, пре свега: пентаграм, мртвачка глава и обрнути крст. Многи млади људи купују привеске са овим симболима и носе их као накит, а да и не знају њихово значење.
"УБИЈ СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ"
На једној трибини на тему верских секти, која је одржана у Пожаревцу, а која је окупила предаваче, стручњаке из ове области, поред присуства публике, свештених лица и просветних радника, појавила се и група од око десетак младића и девојака, обучених у црно, са огрлицама на којима су висили привесци у облику мртвачких глава, обрнутих крстова и психоделичних форми.
Девојке су биле нападно нашминкане, са црним ружевима, тамним сенкама, офарбане у црно. Осим својом појавом ничим нису изазивали пажњу, али су, у тренутку када је свештено лице почело да говори, као по команди устали и демонстративно напустили салу.
У анкети која је спроведена на територији неколико општина у Србији међу средњошколском омладином, појавио се низ питања која јасно указују на делатност сатанистичких секти у окружењу поменуте популације. Између осталих постављено је и следеће питање:
“Мој друг је припадник секте Црна ружа. Покушавао сам да са њим говорим о томе, али он је затворен и неће да призна о чему се ради. Прича о самоубиству и о томе како је задатак свакога од нас да убије своје родитеље. Како да му помогнем?”
Команда која се сугерише припадницима сатанистичких секти о убиству родитеља, често се понавља и може се чак пронаћи у неким од штампаних програма, где јасно пише:
“Убиј своје родитеље”.
Ова искривљена философија пропагира и друга злодела, а све у циљу “досезања универзалне мудрости, која је у рукама Луцифера”, па се тако може прочитати, или директно са усана “вође” чути како је неопходно убити новорођенче, још док је у мајчиној утроби, да не би имало прилику да дође на свет, који је само искривљена слика оног правог – Сатаниног.
ВЕЗА СА МАСОНИМА?
О томе ко су масони, много је говорено и писано, али ни до данас није до краја расветљено како масонске организације делују и шта су им основни циљеви. Многи теоретичари масоне повезују са сатанистичким ритуалима, тврдећи да су у питању тајна братства, чији је основни циљ загосподарити светом и наметнути сопствена правила.
Помињу се још у 17. и 18. веку, када су почели да се оснивају зидарски еснафи, по чему масоне и данас називају слободним зидарима. Убрзо, покрет добија велики број присталица, из свих професија, снажи и претвара се у моћну организацију, која присваја средњевековне магијске обреде.
Постоји податак да је већ почетком седамдесетих година у свету било око шест милиона масона. Тврди се да је највећи број моћних људи света: државника, политичара, научника, па чак и чланова краљевских породица у чланству масонских ложа. Њихов утицај посебно је јак у моделирању светског поретка, када су на сцени преврати, револуције, ратови...
ОРГИЈЕ НА ПЕНТАГРАМУ
Творац сатанистичких секти је енглез Алистер Кроули (1875 – 1947), човек изопаченог ума, коме је рођена мајка, права хришћанка још у детињству рекла да је оличење Антихриста са бројем “666”. Он је аутор многих књига, које су штампане у милионима примерака и читане широм света. Једна од њих је “Књига закона”, коју му је наводно издиктирао мистични глас.
Основни принцип који се износи у књизи је: “Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”. Књига још наређује следбеницима да се “ватром и крвљу, мачевима и копљем” боре за промене у свету, а један од закона гласи: “Ишчупај мајку из свог срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене и нека беба на њеним грудима постане плен паса и лешинара. Ако ти то не учиниш својом вољом, ми ћемо учинити, упркос твојој вољи”.
B
babsy
Гостин
УЧЛАЊЕЊЕ СИЛОВАЊЕМ
Кроули је водио развратан живот, препун промискуитета, садизма и хомосексуалних односа, а све у служби вере коју је лансирао и њоме затровао свет. Тврди се да је током Другог светског рата радио за Немачку обавештајну службу, због чега је у Великој Британији проглашен државним непријатељем.
Из Кроулијевог извитопереног система вредности произашле су многе секте: “Ред источног храма”, “Свети грал”, “Врата пакла”, “Сатанска црква” и многе друге. Није познат тачан број следбеника сатанистичких цркви у Југославији, али се зна да њихових кампова има у Новом Београду, у Вршцу, Нишу, Бачкој Паланци, Приштини, Убу и Трстенику.
Пријем нових чланова у секту разликује се од случаја до случаја, односно од организације до организације. “Свештеник” је обично обучен у дуге црне хаљине, са маском на лицу, или чак маскиран како би што више личио на ђавола. Од новопридошлих захтева жртву, која може бити у виду неке животиње, или њихове крви, коју ће накапати у пехар. Најчешће се захтева да буду потпуно наги, или да током обреда скидају са себе део по део гардеробе, како би остали голи. Жене се примају и окултним везивањем за магијски точак, или обрнути крст, са раширеним ногама, а мушки чланови организације у обавези су да их “силују”.
Секта “Божија деца” директно је повезана са редом који је основао Алистер Кроули под називом “Скерлетне жене”. Путем флерта и сексуалних односа девојке из ове организације врбују нове чланове. Оне то чине у кафићима, дискотекама, на јавним скуповима.
Девојка најпре процени потенцијалну жртву, а обично је реч о усамљеном младићу, или човеку, чији им је психолошки профил унапред предочен, да би потом пришле и почеле неформалан разговор.
Пријатељски настројена девојка убрзо стиче наклоност жртве, а онда га одводи, уз обећање да ће уз њу успети да досегне срећу. Сексуална умешаност девојака доведена је до перфекције, тако да усамљени мушкарац нема никаквих шанси да се ишчупа из њених канџи. Након односа она тражи да јој се да неки поклон, али не за њу, већ за жртве наркоманије, сиромашне, или болесне, чиме га оставља у уверењу да је доброчинитељка. У наставку дружења са жртвом, полако га уводи у причу о људима исте вере, да би га на крају одвела на прву сеансу. Ове девојке себе називају “божијим робињама”.
ТЕМПЛАРСКИ РЕД
Једна од најозлоглашенијих секти је Ордо Темпли Оријентис, веома сличан Кроулијевом учењу и тврди да је “отац живота хаос”, а “мајка земља” поистовећује се са вавилонском блудницом. Настала је још у дванаестом веку, у време ходочасних путовања у Свету земљу и Јерусалим, где је све до 1291. године било и њено седиште. “Темплан”, како себе називају следбеници ове секте преселили су се потом у Европу.
Њихова делатност никада није престала, а неки од познатијих “темплара” били су Хитлер, Геринг и философ нацизма Розенберг, а касније чувени редитељ Роман Полански и његова супруга Шерон Тејт, која је убијена на бруталан начин у касној трудноћи. Полански и Шерон Тејт, према неким тврдњама били су блиски пријатељи са Антоном Лавејом, који је 1966. године у Сан Франциску основао Цркву Сатане, поставши тако прави наследник Алистера Кроулија.
ТРАГЕДИЈЕ
Свет је запамтио трагични случај убиства 53 људи у Канади који су били следбеници секте “Ред соларног храма”, чији је вођа био Џозеф ди Мамбра. У Швајцарском селу Шеири убијено је 22 људи, припадника исте секте. Жртве су биле поређане тако да ногама додирују линије круга који је представљао Сунце, у кући у којој су ликвидирани. Исте године у канадском градићу Морин Хејтс, убијена је породица Дудових, међу којима и беба од неколико месеци. Убијени су на ритуалан начин, а познато је да су припадали поменутој секти Ред соларног храма.
Међу неславне последице деловања екстремних секти убраја се и познати случај тровања цијанидом у токијском метроу 20. марта 1995. године када је живот изгубило 11 људи, а око 6.000 повређено. Напад на недужне организовала је секта “Аум Шинрикјо”, са вођом Шоко Асахаром.
Изузетна популарност ове секте у Америци има и финансијско покриће које се мери милионима долара, а листа познатих који јој припадају је много дужа него што можемо да наведемо овде. Сеансе се често одвијају у раскошним холивудским вилама скривеним од погледа јавности.
У паганском ритуалу, који се обавља над пентаграмом, у част богиње плодности и секса “маг ватре” кади и уз молитву призива древна божанства зла. Присутнима поставља питање да ли су можда гладни, а они одричу, тврдећи да су нахрањени “лешевима своје деце”.
Затим се изводи симболично убиство, уз обећање да ће тако проћи сви отпадници од праве вере. Лажно убиство изводи се на ефектан начин да би застрашио свакога ко се колеба. Из пехара који кружи из руке у руку пије се животињска или људска крв, а након тога приступа се оргијању до изнемоглости у коме се не води рачуна ни о каквим моралним скрупулама. “Забаву” углавном почиње вођа секте, а дозвољено је све, од силовања, хомосексуалних односа, па све до садистичких иживљавања.
УТИЦАЈ МУЗИКЕ
Модерна технолошка достигнућа такође су доступна секташким организацијама, тако да се у медијима, посебно у иностранству могу закупити термини на телевизијским и радио станицама, где ће оне пропагирати своју веру. Велики број њих има и свој сајт на Интернету, а постоје и видео игрице са темом блиском учењу секти.
Музика је још један од начина којим се контролише ум, посебно у хард кор, техно и метал музици, на шта пажњу скрећу и сами наслови песама попут: “Крштени у крви”, “Галерија проклетих”, “Позив на проклетство”, “Призивање Сатане” и тако даље. Некада веома популарна и високотиражна група “Kiss”, одржала је небројено много концерата, уз психоделичну атмосферу и масовну хистерију публике. Назив ове групе, тврде експерти за питања секти не значи у директном преводу: пољубац (енглески kiss), већ скраћеницу за Kings in Satan service, односно: Краљеви у служби Сатане.
Према веровању сатаниста, смрт је једини пут којим се човек ослобађа овоземаљских грехова и стиче право на онострани живот. На земљи треба чинит зло, да би се умилостивио Сатана и пригрлио своја “чеда” у загрљај. Награда ће им бити вечни живот у благостању. Небројено много огранака сатаниста делује у свету, а добар део њих и на територији СРЈ.
РАД ПО ШКОЛАМА
Најновија политичка дешавања на територији СРЈ, а посебно Србије, када још није стабилизован нови друштвени поредак, оставља много места за деловање свих врста секти. Тако смо имали прилике да на електронским медијима чујемо упозорења која говоре о томе да су секте ових дана изузетно активне: деле своје трактате и штампане програме на јавним местима, а евидентирани су и случајеви “рада по школама”, где су припадници секти чији називи нису наведени, поред својих штампаних материјала, ширили и усмено идеологију верских огранака којима припадају, међу мањим или већим групама ђака.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Кроули је водио развратан живот, препун промискуитета, садизма и хомосексуалних односа, а све у служби вере коју је лансирао и њоме затровао свет. Тврди се да је током Другог светског рата радио за Немачку обавештајну службу, због чега је у Великој Британији проглашен државним непријатељем.
Из Кроулијевог извитопереног система вредности произашле су многе секте: “Ред источног храма”, “Свети грал”, “Врата пакла”, “Сатанска црква” и многе друге. Није познат тачан број следбеника сатанистичких цркви у Југославији, али се зна да њихових кампова има у Новом Београду, у Вршцу, Нишу, Бачкој Паланци, Приштини, Убу и Трстенику.
Пријем нових чланова у секту разликује се од случаја до случаја, односно од организације до организације. “Свештеник” је обично обучен у дуге црне хаљине, са маском на лицу, или чак маскиран како би што више личио на ђавола. Од новопридошлих захтева жртву, која може бити у виду неке животиње, или њихове крви, коју ће накапати у пехар. Најчешће се захтева да буду потпуно наги, или да током обреда скидају са себе део по део гардеробе, како би остали голи. Жене се примају и окултним везивањем за магијски точак, или обрнути крст, са раширеним ногама, а мушки чланови организације у обавези су да их “силују”.
Секта “Божија деца” директно је повезана са редом који је основао Алистер Кроули под називом “Скерлетне жене”. Путем флерта и сексуалних односа девојке из ове организације врбују нове чланове. Оне то чине у кафићима, дискотекама, на јавним скуповима.
Девојка најпре процени потенцијалну жртву, а обично је реч о усамљеном младићу, или човеку, чији им је психолошки профил унапред предочен, да би потом пришле и почеле неформалан разговор.
Пријатељски настројена девојка убрзо стиче наклоност жртве, а онда га одводи, уз обећање да ће уз њу успети да досегне срећу. Сексуална умешаност девојака доведена је до перфекције, тако да усамљени мушкарац нема никаквих шанси да се ишчупа из њених канџи. Након односа она тражи да јој се да неки поклон, али не за њу, већ за жртве наркоманије, сиромашне, или болесне, чиме га оставља у уверењу да је доброчинитељка. У наставку дружења са жртвом, полако га уводи у причу о људима исте вере, да би га на крају одвела на прву сеансу. Ове девојке себе називају “божијим робињама”.
ТЕМПЛАРСКИ РЕД
Једна од најозлоглашенијих секти је Ордо Темпли Оријентис, веома сличан Кроулијевом учењу и тврди да је “отац живота хаос”, а “мајка земља” поистовећује се са вавилонском блудницом. Настала је још у дванаестом веку, у време ходочасних путовања у Свету земљу и Јерусалим, где је све до 1291. године било и њено седиште. “Темплан”, како себе називају следбеници ове секте преселили су се потом у Европу.
Њихова делатност никада није престала, а неки од познатијих “темплара” били су Хитлер, Геринг и философ нацизма Розенберг, а касније чувени редитељ Роман Полански и његова супруга Шерон Тејт, која је убијена на бруталан начин у касној трудноћи. Полански и Шерон Тејт, према неким тврдњама били су блиски пријатељи са Антоном Лавејом, који је 1966. године у Сан Франциску основао Цркву Сатане, поставши тако прави наследник Алистера Кроулија.
ТРАГЕДИЈЕ
Свет је запамтио трагични случај убиства 53 људи у Канади који су били следбеници секте “Ред соларног храма”, чији је вођа био Џозеф ди Мамбра. У Швајцарском селу Шеири убијено је 22 људи, припадника исте секте. Жртве су биле поређане тако да ногама додирују линије круга који је представљао Сунце, у кући у којој су ликвидирани. Исте године у канадском градићу Морин Хејтс, убијена је породица Дудових, међу којима и беба од неколико месеци. Убијени су на ритуалан начин, а познато је да су припадали поменутој секти Ред соларног храма.
Међу неславне последице деловања екстремних секти убраја се и познати случај тровања цијанидом у токијском метроу 20. марта 1995. године када је живот изгубило 11 људи, а око 6.000 повређено. Напад на недужне организовала је секта “Аум Шинрикјо”, са вођом Шоко Асахаром.
Изузетна популарност ове секте у Америци има и финансијско покриће које се мери милионима долара, а листа познатих који јој припадају је много дужа него што можемо да наведемо овде. Сеансе се често одвијају у раскошним холивудским вилама скривеним од погледа јавности.
У паганском ритуалу, који се обавља над пентаграмом, у част богиње плодности и секса “маг ватре” кади и уз молитву призива древна божанства зла. Присутнима поставља питање да ли су можда гладни, а они одричу, тврдећи да су нахрањени “лешевима своје деце”.
Затим се изводи симболично убиство, уз обећање да ће тако проћи сви отпадници од праве вере. Лажно убиство изводи се на ефектан начин да би застрашио свакога ко се колеба. Из пехара који кружи из руке у руку пије се животињска или људска крв, а након тога приступа се оргијању до изнемоглости у коме се не води рачуна ни о каквим моралним скрупулама. “Забаву” углавном почиње вођа секте, а дозвољено је све, од силовања, хомосексуалних односа, па све до садистичких иживљавања.
УТИЦАЈ МУЗИКЕ
Модерна технолошка достигнућа такође су доступна секташким организацијама, тако да се у медијима, посебно у иностранству могу закупити термини на телевизијским и радио станицама, где ће оне пропагирати своју веру. Велики број њих има и свој сајт на Интернету, а постоје и видео игрице са темом блиском учењу секти.
Музика је још један од начина којим се контролише ум, посебно у хард кор, техно и метал музици, на шта пажњу скрећу и сами наслови песама попут: “Крштени у крви”, “Галерија проклетих”, “Позив на проклетство”, “Призивање Сатане” и тако даље. Некада веома популарна и високотиражна група “Kiss”, одржала је небројено много концерата, уз психоделичну атмосферу и масовну хистерију публике. Назив ове групе, тврде експерти за питања секти не значи у директном преводу: пољубац (енглески kiss), већ скраћеницу за Kings in Satan service, односно: Краљеви у служби Сатане.
Према веровању сатаниста, смрт је једини пут којим се човек ослобађа овоземаљских грехова и стиче право на онострани живот. На земљи треба чинит зло, да би се умилостивио Сатана и пригрлио своја “чеда” у загрљај. Награда ће им бити вечни живот у благостању. Небројено много огранака сатаниста делује у свету, а добар део њих и на територији СРЈ.
РАД ПО ШКОЛАМА
Најновија политичка дешавања на територији СРЈ, а посебно Србије, када још није стабилизован нови друштвени поредак, оставља много места за деловање свих врста секти. Тако смо имали прилике да на електронским медијима чујемо упозорења која говоре о томе да су секте ових дана изузетно активне: деле своје трактате и штампане програме на јавним местима, а евидентирани су и случајеви “рада по школама”, где су припадници секти чији називи нису наведени, поред својих штампаних материјала, ширили и усмено идеологију верских огранака којима припадају, међу мањим или већим групама ђака.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
B
babsy
Гостин
ОСАМНАЕСТИ СТЕПЕН
Витезови пеликана и сокола, и суверени принц ружиног крста од Хередома
ПОРЕКЛО СТЕПЕНА
Розенкројцери или “Браћа (у Христу) Ружиног Крста”, су настали у Европи као секта философа који су тврдили да поседују знање комплетне науке, нарочито медицине, као и многе тајне универзума. Та знања су примили од Египћана, Халдејаца и осталих старих паганских цивилизација. Како је Европа изашла из мрачног доба, неумољиво је трагала за знањем и просветљење се ширило континентом, и при крају XVI века многи философи, алхемичари, спиритисти и астролози су присвојили име ове секте. Октобра 1617. год. у Магдебургу у Немачкој, одржан је састанак на коме је формално договорено да братство Ружиног Крста мора очувати строгу тајност у наредних сто година. То је обновило њихову заклетву да униште цркву Исуса Христа и одлучено је да 1717. год. трансформишу братство у друштво које ће повести јавну кампању док ће она у исто време бити ограничена њиховом унутрашњом мудрошћу.
У Енглеској, Роберт Флад (Robert Fludd), познати физичар тог времена, објавио је 1617. год. расправу о Розеркројцерима. Он је био од велике помоћи при оснивању реда у Енглеској који је основао Францис Бејкон (Francis Bacon), писац и философ. Један од присутних на састанку у Магдебургу био је и енглески архитекта Николас Стоун (Nicholas Stone). Његово интересовање за црну уметност га је учинила вредним и активним чланом секте и он је начинио ритуале за девет чинова братства. Као архитекта, припадао је слободној масонерији, помагао је Иниго Џонсу (Inigo Jones), великом мајстору енглеске ложе, која у овом периоду није била секташка, и који је израстао из свог почетног чланства практиковања масонства, да би дозволио да се укључе многи поштовани чланови у ову ложу. Ови “примљени масони” су били угледни људи краљевине, књижевници, професионалци, а приличан број је био из имућне средње класе. Један од угледних чланова био је и Томас Вауфан (Thomas Vaughan), Розенкројцер, који је био импресиониран писањем Николаса Стоуна и који је приметио одличну прилику за ширење розенкројцеровске доктрине међу повећаним чланством ложе.
Ово “спекулативно” слободно зидарство (масонство), као супротност оригиналном “занатском” слободном зидарству, развијало се и расло је и у Енглеској и на континенту.
Те 1663. год. одржана је Генерална скупштина масона. Мајстор “занатског” масонства, осећајући да је у великој мањини, схватио је да је једини пут, пошто није желео да напусти своју ложу, да се уједини са њиховим новим мајстором и тако прикључи њиховом плану за будуће слободно зидарство. Лорд Ст. Албанс (St. Albans), је изабран и постављен за великог мајстора, сер Џон Денхам (John Denham) је постао његов помоћник, а сер Кристофер Врен (Christopher Wren) и Џон Веб (John Webb), стражари. Велика енглеска ложа је основана 24. јуна 1717. год. тачно 100 година после Магдебуршке одлуке. Основао ју је Џејмс Андерсон (James Anderson) са још шесторицом, укључујући и извесног протераног француза Десажилиерса (Desaguliers) који је рекао да је био вођа Розенкројцера, само прва три степена.
Кратко после овога, мада тачно порекло никада није утврђено, Краљевски Славолук је настао као комплетан трећи степен и они који су желели да напредују на више степене били су обавезни да уђу у прастари и признати ред или у неки други међународни ред који је радио са вишим степенима.
Све до друге половине XVIII века, слободно зидарство је било ограничено само на Европу, али ускоро почиње да се шири по Новом Свету. 1761. год. Велика ложа Француске у савезу са Саветом источних витезова, шаље човека по имену Стефан Морин (Stephen Morin) да промовише слободно зидарство на острвима средње Америке и захваљујући његовим напорима Шкотски ред слободног зидарства је утаначио себи пут у Америку.
Током 1766. год. Мориново учење је поништено од стране Великог Тела у Паризу због “проповедања страних и тајанствених доктрина”. Он тада оснива “Узвишену ложу савршенства” у Бостону, на северу и у ствари подиже сличну ложу у Чарлстону, на југу. Ове две снажне масонске ложе стварају велики број ложа широм Америке, али због великог пространства земље, напредовање је успорено.
Уствари успорено је било за Химана Исака Лонга (Hyman Isaac Long), који је одиграо важну улогу у развоју Прастарог Реда. Он је био амбициозан човек, пун идеја и фрустриран спорим растом америчке масонерије. Напустио је Чарлстон и отишао у Европу, где је остао следећих шест година. Када се вратио, донео је са собом велики план који је креирао ред тридесеттрећег степена, који је одређен да постане универзалан. Заједно са осталим службеницима ложе, он је основао овај ред, преузимајући двадесетпет сетпена система од Хередома – Ружин Крст – плус шест темпларских нивоа, у које је још повезао четири степена позајмљена од баварских Илумината Адама Веисхаупта (Adam Weishaupt) и два нивоа администрације. За себе је узео титулу Тридесеттрећи Суверени Велики Генерални Инспектор и последњи степен и дао је назив институцији Прастари и Признати Ред, и прва велика конституциона скупштина одржана је у Чарлстону, 31. маја 1801. год.
1891. год. дозволу за оснивање Врховног савета Енглеске добио је војвода од Сасекса, али није формиран у то време. Коначно, 1845. год. Врховни савет Енглеске и Велса је формиран и то је постала претпостављена контрола за све независне степене Розенкројцера.
ЦЕРЕМОНИЈА 18. СТЕПЕНА РОЗЕНКРОЈЦЕРА У ЧЕТВРТАК ПРЕ УСКРСА
У четвртак увече, сакупили смо се у нашем храму и обукли се за церемонију. То је увек најсвечанија прилика, а чини се и помало ужасавајућа, чак и нама који смо то радили више пута. Обучени у дугим црним кабаницама са капуљачама, ходамо у колони, а само део лица нам се види и седамо на своја места. Има нечег сличног са сахрањивањем ово седање. Тишину ремете једино оргуље, које се тужно чују у позадини и нема светла осим оно мало што прође кроз прозоре.
После почетка молитве (из које је име Исуса Христа упадљиво избачено), устао сам и почео службу. Као што сам то чинио и много пута раније, рекао сам: “Окупили смо се у овај дан да се подсетимо на смрт нашег “најмудријег и савршеног господара”, не као надахнутог или божанског, то није на нама да одређујемо, већ као највећег апостола људског рода”. Како изговарам ове речи које сам изговарао толико пута раније, увек имам чудан и снажан осећај. То је као да стојим одвојен од себе слушајући самог себе како говорим, а речи одзвањају дубоко у мени, одражавајући своју важност. Ово су биле исте речи које сам изговаро много пута раније, али сада су ми нешто значиле. Учиниле су да сам осетио слабост, буквално болест и ја сам стао. Разумевање овога што сам управо рекао почело је да расте у мени постепено. Управо сам назвао Исуса “апостолом човечанства” који нити је био надахнути нити божански. Настала је пауза која ми се чинила да је трајала јако дуго док сам се борио са мучнином која ме је гушила. Када сам поново био у могућности, наставио сам службу и окупили смо се око великог стола у соби стојећи у колони. Сто је био велик, у облику крста, и прекривен црвеним покривачем који је у средини био декорисан ружама. Када смо се окупили око стола, високо сам подигао тањир са хлебом, узео сам комад, ставио руку на раме човека испред мене, додао му тањир и рекао: “Узми, једи и дај гладнима”. Ово је настављено све док сви нису узели по парче хлеба. Тада сам подигао пехар са вином, узео гутљај и рекао: “Узми, пиј и дај жеднима”. И ово је настављено све док сви нису узели по гутљај вина. После овога заузели смо своја места за столом у облику крста и сели смо. Амбијент је био мрачан, наше дуге кабанице су биле црне, наша лица су била скоро сасвим сакривена у капуљачама, а расположење је било тешко суморно. Отпевали смо последњу Христову молитву и химну. Једна реч би описала комплетан догађај, “црно”. То је заиста била црна причест, чудна црна гомила. Ту се налазио и Менорах (свећњак са седам свећа) у центру собе. Устваши поново, рекох: “Ово је заиста тужан дан за нас, јер смо изгубили свог господара. Никада га више нећемо видети. Он је мртав! Тугујте, плачите, вичите, јер је он отишао”. Затим сам питао чланове да угасе свеће у Менорху. Коначно, само је централна свећа горела. Устао сам и тужно отишао до центра собе угасивши последњу свећу – свећу која је представљала Исусов живот – наш мудри и савршени господар. Имали смо драматично и комеморативно изражавање Исусовог живота, непомињући ниједном његово име. Његово име и сцене су завршени у соби у дубокој тишини тмине. Изашао сам из собе, остављајући само мрак и тишину смрти. Поново, само једна реч на најбољи начин описује ово “црно”.
РИТУАЛ И ЗАВЕТИ
Кандидату се даје титула “Савршеног господара, узвишеног изабраника и шкотског витеза савршенства”, као и печат савршенства.(Напомена: лажна савршеност)
Молилац нуди да кандидат буде “очишћен ватром” да би дошло до одвајања метала од нечистоће, и да би се уклонило световно из храма. (Напомена: Жене су “световне”. Само Бог прочишћава своје синове Мал. 3: 2 – 3)
Исаија 53 је прочитана. (Напомена: Христова смрт је призната, али не и васкрсење)
Церемонија се сели у собу осветљену свећама и поприма форму путовања да би се пронашала Реч (Напомена: Исус се никада не помиње по имену). Застор се налази испред очију кандидата и њему се дају 33 дана да нађе реч – Нови Споразум – Застор се уклања и открива олтар са три крста на њему. Највиши је украшен са трновим венцем и ружом. Кандидат мора да положи заклетву над Новим Заветом (Напомена: Ово је једини степен који допушта Нови Завет. На олтару је увек отворена Библија, али само Стари Завет).
На поду собе се налази проливена пеликанова крв која се излива искључиво из његових груди како би се ослободила његова младост (Напомена: Ово је фалсификат изливања Исусове крви ради човековог спасења).
У том тренутку застор се налази изнад главе кандидата, симбол жалости.
Затим се кандидат представља архангелу Рафаелу, који ће га водити на његовом путовању (Напомена: Отварајући се за вођење кроз масонску духовност). Водич води кандидата у Црвену собу и дворану смрти.
Црвена соба је испуњена лобањама и костима. Кандидат се у њу уводи уз звуке посмртног марша. Права људска лобања се ту може видети – што је забрањено (Напомена: Превише масонског ритуала може отворити кандидатов дух за мрак/депресију/смрт).
На црвеном тепиху се налазе мердевине посуте црвеним ружама, које симболишу Розенкројцере. Кандидат мора да се попне уз мердевине – из мрака у славу (Напомена: Ово је лажно спасење).
Кандидату се даје реч “INRI” које симболишу Исуса Христа из Назарета, Краља Јевреја. Он је уздигнут за Принца Реда Ружиног Крста.
Ритуал се завршава узимањем причешћа од соли и белог вина (Напомена: !!!).
Реч “Емануел” је коришћена (Напомена: Ово значи “Бог је са нама”. То сигурно није наш Господ Исус Христ).
Речи “Готово је” су изговорене.
Кандидату се тада каже да је примио нови налог да се сви воле међусобно.
Ритуална заклетва “да будем вечно у мраку, да моја крв непрекидно излази из мог тела, да патим без прекида због сурове гриже савести душе, да најгорча жуч помешана са сирћетом ми буде стално пиће, најоштрије трње за мој јастук и смрт на крсту да сврши моје кажњавање”.
Следећу заклетву кандидат изговара: “Даље се заклињем... да проучавам и испуњавам све одлуке које дођу до мене од стране Великог Инспектора тридесеттрећег степена из Врховног Савета”.
Витезови пеликана и сокола, и суверени принц ружиног крста од Хередома
ПОРЕКЛО СТЕПЕНА
Розенкројцери или “Браћа (у Христу) Ружиног Крста”, су настали у Европи као секта философа који су тврдили да поседују знање комплетне науке, нарочито медицине, као и многе тајне универзума. Та знања су примили од Египћана, Халдејаца и осталих старих паганских цивилизација. Како је Европа изашла из мрачног доба, неумољиво је трагала за знањем и просветљење се ширило континентом, и при крају XVI века многи философи, алхемичари, спиритисти и астролози су присвојили име ове секте. Октобра 1617. год. у Магдебургу у Немачкој, одржан је састанак на коме је формално договорено да братство Ружиног Крста мора очувати строгу тајност у наредних сто година. То је обновило њихову заклетву да униште цркву Исуса Христа и одлучено је да 1717. год. трансформишу братство у друштво које ће повести јавну кампању док ће она у исто време бити ограничена њиховом унутрашњом мудрошћу.
У Енглеској, Роберт Флад (Robert Fludd), познати физичар тог времена, објавио је 1617. год. расправу о Розеркројцерима. Он је био од велике помоћи при оснивању реда у Енглеској који је основао Францис Бејкон (Francis Bacon), писац и философ. Један од присутних на састанку у Магдебургу био је и енглески архитекта Николас Стоун (Nicholas Stone). Његово интересовање за црну уметност га је учинила вредним и активним чланом секте и он је начинио ритуале за девет чинова братства. Као архитекта, припадао је слободној масонерији, помагао је Иниго Џонсу (Inigo Jones), великом мајстору енглеске ложе, која у овом периоду није била секташка, и који је израстао из свог почетног чланства практиковања масонства, да би дозволио да се укључе многи поштовани чланови у ову ложу. Ови “примљени масони” су били угледни људи краљевине, књижевници, професионалци, а приличан број је био из имућне средње класе. Један од угледних чланова био је и Томас Вауфан (Thomas Vaughan), Розенкројцер, који је био импресиониран писањем Николаса Стоуна и који је приметио одличну прилику за ширење розенкројцеровске доктрине међу повећаним чланством ложе.
Ово “спекулативно” слободно зидарство (масонство), као супротност оригиналном “занатском” слободном зидарству, развијало се и расло је и у Енглеској и на континенту.
Те 1663. год. одржана је Генерална скупштина масона. Мајстор “занатског” масонства, осећајући да је у великој мањини, схватио је да је једини пут, пошто није желео да напусти своју ложу, да се уједини са њиховим новим мајстором и тако прикључи њиховом плану за будуће слободно зидарство. Лорд Ст. Албанс (St. Albans), је изабран и постављен за великог мајстора, сер Џон Денхам (John Denham) је постао његов помоћник, а сер Кристофер Врен (Christopher Wren) и Џон Веб (John Webb), стражари. Велика енглеска ложа је основана 24. јуна 1717. год. тачно 100 година после Магдебуршке одлуке. Основао ју је Џејмс Андерсон (James Anderson) са још шесторицом, укључујући и извесног протераног француза Десажилиерса (Desaguliers) који је рекао да је био вођа Розенкројцера, само прва три степена.
Кратко после овога, мада тачно порекло никада није утврђено, Краљевски Славолук је настао као комплетан трећи степен и они који су желели да напредују на више степене били су обавезни да уђу у прастари и признати ред или у неки други међународни ред који је радио са вишим степенима.
Све до друге половине XVIII века, слободно зидарство је било ограничено само на Европу, али ускоро почиње да се шири по Новом Свету. 1761. год. Велика ложа Француске у савезу са Саветом источних витезова, шаље човека по имену Стефан Морин (Stephen Morin) да промовише слободно зидарство на острвима средње Америке и захваљујући његовим напорима Шкотски ред слободног зидарства је утаначио себи пут у Америку.
Током 1766. год. Мориново учење је поништено од стране Великог Тела у Паризу због “проповедања страних и тајанствених доктрина”. Он тада оснива “Узвишену ложу савршенства” у Бостону, на северу и у ствари подиже сличну ложу у Чарлстону, на југу. Ове две снажне масонске ложе стварају велики број ложа широм Америке, али због великог пространства земље, напредовање је успорено.
Уствари успорено је било за Химана Исака Лонга (Hyman Isaac Long), који је одиграо важну улогу у развоју Прастарог Реда. Он је био амбициозан човек, пун идеја и фрустриран спорим растом америчке масонерије. Напустио је Чарлстон и отишао у Европу, где је остао следећих шест година. Када се вратио, донео је са собом велики план који је креирао ред тридесеттрећег степена, који је одређен да постане универзалан. Заједно са осталим службеницима ложе, он је основао овај ред, преузимајући двадесетпет сетпена система од Хередома – Ружин Крст – плус шест темпларских нивоа, у које је још повезао четири степена позајмљена од баварских Илумината Адама Веисхаупта (Adam Weishaupt) и два нивоа администрације. За себе је узео титулу Тридесеттрећи Суверени Велики Генерални Инспектор и последњи степен и дао је назив институцији Прастари и Признати Ред, и прва велика конституциона скупштина одржана је у Чарлстону, 31. маја 1801. год.
1891. год. дозволу за оснивање Врховног савета Енглеске добио је војвода од Сасекса, али није формиран у то време. Коначно, 1845. год. Врховни савет Енглеске и Велса је формиран и то је постала претпостављена контрола за све независне степене Розенкројцера.
ЦЕРЕМОНИЈА 18. СТЕПЕНА РОЗЕНКРОЈЦЕРА У ЧЕТВРТАК ПРЕ УСКРСА
У четвртак увече, сакупили смо се у нашем храму и обукли се за церемонију. То је увек најсвечанија прилика, а чини се и помало ужасавајућа, чак и нама који смо то радили више пута. Обучени у дугим црним кабаницама са капуљачама, ходамо у колони, а само део лица нам се види и седамо на своја места. Има нечег сличног са сахрањивањем ово седање. Тишину ремете једино оргуље, које се тужно чују у позадини и нема светла осим оно мало што прође кроз прозоре.
После почетка молитве (из које је име Исуса Христа упадљиво избачено), устао сам и почео службу. Као што сам то чинио и много пута раније, рекао сам: “Окупили смо се у овај дан да се подсетимо на смрт нашег “најмудријег и савршеног господара”, не као надахнутог или божанског, то није на нама да одређујемо, већ као највећег апостола људског рода”. Како изговарам ове речи које сам изговарао толико пута раније, увек имам чудан и снажан осећај. То је као да стојим одвојен од себе слушајући самог себе како говорим, а речи одзвањају дубоко у мени, одражавајући своју важност. Ово су биле исте речи које сам изговаро много пута раније, али сада су ми нешто значиле. Учиниле су да сам осетио слабост, буквално болест и ја сам стао. Разумевање овога што сам управо рекао почело је да расте у мени постепено. Управо сам назвао Исуса “апостолом човечанства” који нити је био надахнути нити божански. Настала је пауза која ми се чинила да је трајала јако дуго док сам се борио са мучнином која ме је гушила. Када сам поново био у могућности, наставио сам службу и окупили смо се око великог стола у соби стојећи у колони. Сто је био велик, у облику крста, и прекривен црвеним покривачем који је у средини био декорисан ружама. Када смо се окупили око стола, високо сам подигао тањир са хлебом, узео сам комад, ставио руку на раме човека испред мене, додао му тањир и рекао: “Узми, једи и дај гладнима”. Ово је настављено све док сви нису узели по парче хлеба. Тада сам подигао пехар са вином, узео гутљај и рекао: “Узми, пиј и дај жеднима”. И ово је настављено све док сви нису узели по гутљај вина. После овога заузели смо своја места за столом у облику крста и сели смо. Амбијент је био мрачан, наше дуге кабанице су биле црне, наша лица су била скоро сасвим сакривена у капуљачама, а расположење је било тешко суморно. Отпевали смо последњу Христову молитву и химну. Једна реч би описала комплетан догађај, “црно”. То је заиста била црна причест, чудна црна гомила. Ту се налазио и Менорах (свећњак са седам свећа) у центру собе. Устваши поново, рекох: “Ово је заиста тужан дан за нас, јер смо изгубили свог господара. Никада га више нећемо видети. Он је мртав! Тугујте, плачите, вичите, јер је он отишао”. Затим сам питао чланове да угасе свеће у Менорху. Коначно, само је централна свећа горела. Устао сам и тужно отишао до центра собе угасивши последњу свећу – свећу која је представљала Исусов живот – наш мудри и савршени господар. Имали смо драматично и комеморативно изражавање Исусовог живота, непомињући ниједном његово име. Његово име и сцене су завршени у соби у дубокој тишини тмине. Изашао сам из собе, остављајући само мрак и тишину смрти. Поново, само једна реч на најбољи начин описује ово “црно”.
РИТУАЛ И ЗАВЕТИ
Кандидату се даје титула “Савршеног господара, узвишеног изабраника и шкотског витеза савршенства”, као и печат савршенства.(Напомена: лажна савршеност)
Молилац нуди да кандидат буде “очишћен ватром” да би дошло до одвајања метала од нечистоће, и да би се уклонило световно из храма. (Напомена: Жене су “световне”. Само Бог прочишћава своје синове Мал. 3: 2 – 3)
Исаија 53 је прочитана. (Напомена: Христова смрт је призната, али не и васкрсење)
Церемонија се сели у собу осветљену свећама и поприма форму путовања да би се пронашала Реч (Напомена: Исус се никада не помиње по имену). Застор се налази испред очију кандидата и њему се дају 33 дана да нађе реч – Нови Споразум – Застор се уклања и открива олтар са три крста на њему. Највиши је украшен са трновим венцем и ружом. Кандидат мора да положи заклетву над Новим Заветом (Напомена: Ово је једини степен који допушта Нови Завет. На олтару је увек отворена Библија, али само Стари Завет).
На поду собе се налази проливена пеликанова крв која се излива искључиво из његових груди како би се ослободила његова младост (Напомена: Ово је фалсификат изливања Исусове крви ради човековог спасења).
У том тренутку застор се налази изнад главе кандидата, симбол жалости.
Затим се кандидат представља архангелу Рафаелу, који ће га водити на његовом путовању (Напомена: Отварајући се за вођење кроз масонску духовност). Водич води кандидата у Црвену собу и дворану смрти.
Црвена соба је испуњена лобањама и костима. Кандидат се у њу уводи уз звуке посмртног марша. Права људска лобања се ту може видети – што је забрањено (Напомена: Превише масонског ритуала може отворити кандидатов дух за мрак/депресију/смрт).
На црвеном тепиху се налазе мердевине посуте црвеним ружама, које симболишу Розенкројцере. Кандидат мора да се попне уз мердевине – из мрака у славу (Напомена: Ово је лажно спасење).
Кандидату се даје реч “INRI” које симболишу Исуса Христа из Назарета, Краља Јевреја. Он је уздигнут за Принца Реда Ружиног Крста.
Ритуал се завршава узимањем причешћа од соли и белог вина (Напомена: !!!).
Реч “Емануел” је коришћена (Напомена: Ово значи “Бог је са нама”. То сигурно није наш Господ Исус Христ).
Речи “Готово је” су изговорене.
Кандидату се тада каже да је примио нови налог да се сви воле међусобно.
Ритуална заклетва “да будем вечно у мраку, да моја крв непрекидно излази из мог тела, да патим без прекида због сурове гриже савести душе, да најгорча жуч помешана са сирћетом ми буде стално пиће, најоштрије трње за мој јастук и смрт на крсту да сврши моје кажњавање”.
Следећу заклетву кандидат изговара: “Даље се заклињем... да проучавам и испуњавам све одлуке које дођу до мене од стране Великог Инспектора тридесеттрећег степена из Врховног Савета”.