IIIдел
Свакако да нам за богопознање нису довољне само духовне очи, већ и очи неупрљане грехом и вештаственошћу. Са тих разлога, пагански "богослови", будући су умом својим приклоњени вештаственом, и поштујући "ове или оне облике материје", признају за своје богове "или ватру, или ветар, или ваздух, или распоред звезда, или воду, или небеска светила" (Атинагора). Зато они чак и Платон, поштујући као богове звезде и демоне у истом низу са беспочетним Богом, не могу да се уздигну до исповедања једног Божанства. И такви, као стојици, који се узвишише изнад ружних бајки ? трвењима међу боговима, још увек су далеко од правог учења. Њихови богови се рађају, настају у времену и из материје. Али, нити је огањ, нити је материја, Једини Бог: Бог је неизмењив, док је материја промењива и усмерена на погибао у ватри (Атинагора). Један је Бог,
"који је дао почетак свему, невидљиви и свевидећи, неограничен местом, а свему одређује место, који нема потребе у било чему, али од кога је све зависно и кроз кога је све;"
владика свега и "цар векова" (еона), сведржитељ, законодавац и "Отац свега" (Апостолски мужеви). Сазерцање неба, земље, мора и сунца, и свеколиког космоса, дивног у свом устројству, приводи нас ? познању једног Божанства (Аристид, Атинагора, Татиан).
"Један Бог је из таме створио свет, изворишта подневном ветру и онога што је скривено у безданима, и пучину мора, и сметове снега и града ... Бог мој Владика васељене. Он је тај који је разапео небо и поставио свод небески, који таласа пучину мора и ствара јеку таласа ... ? Њему ти говорим, човече, Њега духом дишеш и Њега не познајеш" (Теофил).
Истина, апологети често предпостављају да је Бог створио свет из материје. Али није у питању дуализам као да се материја, у гностичком смислу, од некуда узима, већ просто: недомишљеност. Јер, апологети врло одлучно утврђују јединственост " неизрецивог, безименог, нерођеног" Бога. Кад би, расуђује Атинагора, од почетка постојало неколико богова, они не би могли бити на истом месту и, пошто су многи, не би били јединство, беспочетност, бестрасност и недељивост или простота. ? ако се налазе на разним местима ми бисмо, признавши једног од њих за Бога, осталима ускратили то место; јер Бог све испуњава, нема границе и све твори. Као истинско и беспочетно биће, Он је вечан, а самим тим и бесмртан, неизмењив и постојан, духован и невидив.
"Као што је човеку душа, која је у њему, невидива и не сагледива, познаје се само кроз покрете тела, тако и Бога не треба гледати људским очима, него Га треба уочити и познати кроз Његова дела и промишљања... Ако човек не може да гледа у сунце..., није ли онда још мања могућност да самртни човек може погледати на неизрециву Божију славу?" "Божији лик је неописив и неизразив... Његова слава је бесконачна, величанство необухвативо, узвишеност недостижна, моћ неизмерива, мудрост неистражива, благост неподражива, врлина неизрецива. Назовемо ли Га светлошћу говоримо ? стварању; Речју говоримо ? владичанству; Умом говоримо ? мудрости његовој; Огњем ? гњеву његовом" (Теофил, Јустин, Татиан).
Али, то никако није гностички "Непознати Бог"; и нема још код апологета патоса недостижности, својственог Александријцима.
Бог се у извесној мери достиже. На њега се односе и припадају Му имена: Дух и Вечни Ум.
Код Мужева апостолских учење ? Логосу се тек назире. Христос, "наш Бог" и "Син Божији", јесте "Изрека ( ???? ) Сведржитељева и преславног Имена ". Он је једно са Оцем, али је и различит од Њега, из Њега излази, у Њему дејствује и у Њега се враћа Дух Божији. Као Дух, Христос је предходио Своме јављању на земљи или оваплоћењу. Излазећи из Бога, као Реч из Тишине, Он је постао "Реч и Закон" и "наш јединствени Учитељ". Он је примио "обличје слуге", да би потом, напустивши га, поново се сјединио са Оцем, мисле једни. У Христу је божанство сапостојало са човечанством, кажу други.
"Бог нашег, Исуса Христа, по Божијем домоустројству, носила је Марија од семена Давидовог, од Духа Светога; родио се и крстио, да би страдањима очистио воду",
каже Игнатије Антиохијски, који је заговарао стварност страдања, смрти и васкрсења Христовог. Тиме је сваки докетизам одбачен и утемељује се уздање у спасење свега, чак и тела, које је Христос собом узнео на небо. Плот његова или тело његово и јесте, уствари, спасено њиме човечанство, или на место старозаветног Израиља дошавша Црква, која је такође предпостојала у Богу, као и Христос, која је саздана и објављена у телу Христовом. Христос није само индивидуум, већ и Свејединствени Човек. Он Муж, а Црква непорочна супруга његова (Климент). Томе не противуречи што Црква и сада битише на земљи као хришћанска заједница која надовезује старозаветну: Црква се на земљи разоткрива и преображава у долазеће Царство Божије.
Гностичком дуализму је супротстављена оправданост створеног света који се кроз раскајавање освећује у Цркви (Јерма). Човеково тело ћe се преобразити и просветити. Но, оно је као верни сапутник душе и сада већ прекрасно. Зато га треба чувати у добру и чистоти, а не одбацивати: тело је храм Духа Светога. И у корену је већ погрешно супротстављање "радосног паганства" "мрачном аскетизму" хришћанства. Управо је религија позног паганства аскетична; хришћанство, пак, у борби са њом и гносисом штити Богом створени свет, одбацујући и само робовање њему. И у таквом животном смислу одпочиње да се разјашњава догма богооваплоћења.
Првоначално, кажу апологети, Бог је био један. Али, није Он био "алогичан" или "бесловесан", већ је у самом Себи овладао својом "словесном моћи". Она је била "унутарња Реч Божија"
( ????? ?????????? ), да би постала и "Реч произнесена" ( ????? ?????????? ).
"Пре свих створења Бог је из себе самог породио неку Разумну Силу, која ... се некада назива Мишљењем ( ???? ) Господа, некада Мудрошћу ( ????? ), некада Ангелом, некада Богом, некада Господом и Речју; некада се сама од себе назива Архистратигом" (Јустин).
Рођена "Очевом Силом и Вољом", "Прворођена" Реч није престала бити у Богу; Њезино рођење није учинило Оца "бесловесним". Али Реч је и "нешто друго" од Оца, мада "не појмом, него бројем", "други Бог" који борави "у другој земљи" и "служитељ је Оца свега".
Бог је кроз Реч створио свет и кроз Њу открива себе свету у творењу и у људском богопознању, чак и самих пагана. Живот света и јесте разоткривање у њему Бога Оца кроз Реч, историја богојављења (теофанија), која се окончава богооваплоћењем Христофаније, историја Божијег домоустројства (икономија ????????? ). Бог је родио Сина свога као почетак свега, да би кроз њега "саздао и образовао све" . Тако исто од пламена исходи други пламен, не знајући га. Тако звучи у спољашњости мисаореч, или светлост се отима од сунца и опет се у њега враћа. Превечно обитавајући у Богу, Разум (Логос) је "проистекао" из њега да би постао "идеја или енергија" свега и да спасе људе који сагрешише, преступивши Закон Његов и у "помрачењу душе и окамењеног срца" подчинише се смрти.
Из чињенице да се Логос оваплотио, произилази да је средиште свега човек, а ради човека је створен и спасен свет. Тиме се неутрализује пагански безлични натурализам, као и гностичко омаловажавање и порицање тела у име лажне духовности. Христос није био само духован, већ и душевнотелесан човек, и Бог који се оваплотио као човек Исус. Код аполегета срећемо поставке да се Логос, као Дух или Божија Сила, сјединио са човеком Исусом у време његовог рођења или крштења (такође и Јерма). Али, преовладава мишљење да је Логос сишао на Марију и, образовавши своју људску природу, родио се од ње, тј. оваплотио се. Неки су сматрали да је чак могуће говорити ? страдањима Бога. У сваком случају, у Христовој личности се признаје сједињење божанства са човечанством, које не омогућава њихово поистовећивање. ? то нам помаже да уочимо разлику између Логоса и "Светог Духа пророчког". Теофан је чак мислио да се Бог сјединио са Софијом ( = Духом Светим) и од ње се родио Логос.
Није потребно придавати велику важност самим дефиницијама код апологета. Свагда треба имати на уму да су они, као прво, настојали да паганима образложе хришћанство терминима паганске философије, и да они, као друго, у тим појмовима настоје да изразе хришћанску Истину. Њу, пак, нису схватали само као теорију, него свецелосно. Њих, само по себи, не интересује питање ? томе да ли је рођење Логоса тек услов стварања и факт Божијег домоустројства, или је оно још (и пре свега) унутарБожански, иманентни Богу, факт. Они се нису окупирали тиме колико су прецизно дефинисали тајну Богооваплоћења. Јер она им, сама по себи, није била битна. Они су хтели насупрот паганству и гностицизму да утемеље хришћанско схватање света као добре, мада и грешне, творевине Божије и апсолутну вредност човековог живота. Они беху философи; али њихова философија не беше теоретски изазов, него осмишљавање целосног религиозног опита.
Они су постојање и спасење света схватали као испољавање Божије Свеблагости (Јустин, Татиан, Теофил) која га је створила или из предпостојеће материје (Јустин, Татиан), или директно из небића (Теофило), док је људе предодредила на сједињење са Богом и на бесмртност и обожење. Јер човек није створен смртним ( =Бог није узрочник смрти) и не бесмртним ( =човек није Бог), него
"способним и за једно и за друго, да би, уколико се упути томе што води у бесмртност, испуњавајући тако Божије заповести, од Бога као награду добио бесмртност; уколико се, пак, приклони самртним делима, не повинујући се Богу да би сам постао узрочником своје смрти" (Теофило).
Као и остале Божије дарове разум, слободу и бесмртност треба заслужити (Јустин, Татиан), мада је она могућа једино благодарећи Творцу, а после греховног пада једино благодарећи Искупитељу, Логосу, "изнова рађајућем се у срцима верних". Неиспитивим чином спасења Логос се оваплотио онда када се људи уверише у немоћ своју, и у неопходност Божије помоћи (Посланица Диогнету). И Логос Христос, узнесавши се у телу, спасава, васкрсава и тела људи. Ми ћемо васкрснути, али не начином како то уче стојици да ће се кроз одређено време свагда појављивати и без нужде свагда гинути једна и иста бића, него ћемо васкрснути једном (Татиан). "Бесмртног (Бога) ћеш видети, ако сада верујеш у Њега" (Теофило).
И мада је то све воља Божија, мада ће се остварити план Божијег домоустројства савршенство света није везано неопходношћу или временом (роком), већ је условљено слободном вољом људи и демона (Јустин). Бог све види испред, али не предодређује, награђујући или карајући човека за његове слободне поступке. У слободи је погибао човекова, а у слободи је и спасење његово. Само од њега зависи: да ли га очекује вечна мука или вечно блаженство. ? они се опет дају целосном човеку, тј. не само духу његовом, него и души и телу. Јер Богу је могуће да вакрсне тела, тј. да поново сједини смрћу разједињене елементе; и оно је достојно Њега, јер је достојним њега било и само саздавање тела.