Pitanje - da li je smrt definitivni kraj, večna je dilema i tiha patnja čovečanstva, drevna učenja govore da se duša bezbroj puta vraća u uvek nova i nova tela...
SVAKA SMRT NOVI ŽIVOT?!
Shvatanje da smrt nije kraj života javlja se u spisima vedskog učenja još 5.000 godina pre nove ere. Pojmovi reinkarnacije i karme i danas su veoma aktuelni, naročito na Istoku, gde je i nastala ova filozofija
Misao da čovek ne živi samo jednom sama po sebi je zadivljujuća. Ako se tome doda mogućnost da u narednom životu ispravimo greške iz prošlosti nije teško razumeti zašto je moderan čovek očaran drevnim učenjem o reinkarnaciji. Naša tela mogla bi da budu samo odore u ormanu duše, koje kada se pohabaju zamenjujemo novim, da bismo dalje napredovali na putu konačne spoznaje i prosvetljenja. Ali, ovaj ples sa večnošću uključuje, kažu zakoni karme, preuzimanje odgovornosti za sve loše kao i dobro što nam se događa. Ako nismo pogrešili u ovom životu, moguće je da ispaštamo grehe koje smo napabirčili u prošlim inkarnacijama!
Već viđeno
"Da li sam živeo nekada davno pre ovog života"? Gotovo svima se dogodilo bar jednom u životu da se nađu na nekom nepoznatom mestu i instiktivno osete da su već bili tu i da su im lica i stvari na koje nailaze misteriozno bliski kao deo vlastitog života. Teško je suditi da li je reč o slučajnosti ili nečem drugom, ali uvek ostaju dve mogućnosti - da u reinkarnaciju verujemo ili ne verujemo. Išetala iz okrilja velikih istočnjačkih religija, poput hinduizma i budizma, reinkarnacija se proširila svetom zadobijajući mnogobrojne poklonike na svim meridijanima. Iako je za neke od njih verovanje u selidbu duše samo pomodni hir, izvorna ideja je stara koliko i ljudsko mišljenje i svesno bivstvovanje na zemlji. Shvatanje da smrt nije kraj života javlja se u spisima vedskog učenja 5.000 godina pre nove ere, gde se podrobno objašnjava pojam reinkarnacije i karme. Indija je oduvek bila plodno tlo za fenomen ponovnog rađanja, a kroz knjige "Vede" prvi put se progovorilo o ovom značajnom segmentu ljudskog razmišljanja. A, ono je nerazdvojivo od pojma karme. Prema rečima astrologa Predraga Petkovića, koji dugi niz godina proučava fenomen reinkarnacije, u današnjem svetu karma se često bez pokrića poistovećuje sa sudbinom.
- Karma bukvalno ne može da se prevede ni na jedan jezik. Najbliže objašnjenje ovog izraza na drevnom jeziku sanskrit jeste aktivnost koja nosi posledicu. Sama po sebi karma nije ni dobra ni loša. To što smo se rodili u ovom i ovakvom telu, lepšem ili ružnijem, zdravom ili bolesnom, kreirali smo sopstvenim aktivnostima u prošlom životu. Ovaj stav je zasnovan na vedama iz kojih crpe znanje i Istok i Zapad - objašnjava Petković.
Vanzemaljci
Iz dugogodišnjeg iskustva primene regresije, kao metode sećanja na prošle živote, Predrag Petković izdvaja dvoje ljudi, čiji se opisi prethodnih života nisu poklapali sa zemaljskim pejzažima.
- Jednostavno nisu živeli na Zemlji. Po načinu komuniciranja i kretanja, posredstvom misli, ali i po krajoliku shvatio sam da su bili u drugim planetarnim sistemima - otkriva Petković
U zavisnosti od vremena i kulturnog nasleđa svako je drugačije doživljavao prelaz duše iz jednog tela u drugo. U hinduizmu se duša naziva i "nebeska kći" jer mnogo puta boravi u različitim telima i dalekim svetovima koje je teško i zamisliti. U budizmu se detaljno opisuje smrt i period od 42 dana međustanja koje sledi i koje se naziva "bardo". U "Tibetanskoj knjizi mrtvih" opisano je kako čovek koji je napustio telo, slušajuću savete sveštenika, hrli ka idućem životu. Herodot je verovao da je ishodište ideje o "preživljavanju" duše u starom Egiptu. Ono datira iz 2.000. godine pre nove ere, ali je izvorno preuzeto od Persijanaca i Indijaca. Straroegipatska reč "khou" označava dušu umrlog koja posle smrti, objašnjava Predrag Petković, odlazi u podzemni svet gde joj se na vagi sudbine sudi za dobra i loša dela. Poslednju reč o daljoj sudbini daje bog mudrosti Toto koji odlučuje da li se duša ponovo rađa, ide kod boga Sunca Ozirisa ili se otprema na paklene planete. Zatim sledi šansa za ponovno rođenje. Herodot nije jedini grčki mislilac kome je učenje o reinkarnaciji bilo veoma blisko. Sokrat je bio uveren da postoji ponovni život i da "živi ljudi ustaju iz mrtvih". Koliko je silno verovao u reinkarnaciju svedoče poslednji trenuci njegovog života. Pošto je osuđen na smrt, prijatelji su se ponudili da ga spasu, ali je Sokrat odbio:
- Utešite se jer morate da znate da sahranjujete samo moje telo, ali ne i večnu dušu.
Platonova teorija
U svojim delima veliki Platon je do detalja opisao nauku o reinkarnaciji. Verovatno je od svih osobina najviše prezirao škrtičluk i sklonost alkoholu, pa je tvrdio da se osobe vođene ovim porocima reinkarniraju u magarce! Nasilnici i nepravedni naredni život, govorio je antički mislilac, provode u koži nekog grabljivca poput vuka ili jastreba. Prema rečima astrologa Predraga Petkovića osobe koje su krvožedne i agresivne dobijaju u narednom životu tela zveri ili grabljivica.
- Ovakvi slučajevi nisu česti, ali su mogući. Kakva nam je svest u trenutku smrti takvo telo dobijamo. Neophodno je da jedna karakterna crta čoveka bude veoma izražena, čak dominantna da bi se pretpostavilo šta će biti u sledećem životu. Ako je neko u prošlom životu imao loš odnos prema partnerima, napuštao ih i ponižavao, onda će se u ovom životu sresti sa svojim osobinama kroz partnere koji su upravo onakvi kakav je on sam nekada bio. Uopšte, nekad smo dobri, nekad zavidni, nekad loši, a svi ljudi koji se danas nalaze u našem okruženju su replika naših osobina iz prošlih života - ističe Petković.
Zanimljivo je i verovanje da se čovek, ako je njegov život bio značajan za ljudski rod, vraća "u igru" u novom životu ponovo u ljudskom obliku upravo da bi nastavio svoje delo. Slavni psihijatar i psihoanalitičar Karl Jung čvrsto je verovao u "novu šansu" koju daruje reinkarnacija:
- Lako mogu da zamislim da sam živeo u prošlim vekovima i susretao se sa pitanjima na koja nisam imao odgovor i ponovo sam se rodio jer nisam ispunio zadatak koji sam dobio u prošlom životu - rekao je jedan od najvećih umova 20. veka.
Iako pojedini poklonici reinkarnacije veruju da se duša može preseliti u biljku, životinju, kamen ili kakvu drugu materijalnu stvar, većina svoju budućnost zamišlja u ljudskoj "ljušturi" prijatnije spoljašnjosti. Možda i veruje da se izvesne pouke mogu izvući iz perspektive jedne iskusne kišne gliste, ali čoveku je bliža zamisao da baš kao pripadnik ljudskog roda prekine karmički lanac uzroka i posledica. Dakle, da postigne dugo očekivano prosvetljenje i oslobađanje od reinkarnacija.
Veliki umovi o reinkarnaciji
- Učenje metafizike nije apsurdno ni beskorisno. Roditi se više puta nije ništa čudnije nego roditi se jednom, jer sve u prirodi doživljava vaskrsenje - filozof Fransoa Volter.
- Siguran sam da sam ovde bio kao što sam sada i nadam se da ću se vratiti hiljadu puta - pisac Johan Volfgang Gete.
- Nema pravila koliko neka osoba reinkarnacija ima, može ih biti bezbroj do momenta samospoznaje, kada osoba nadilazi materiju i vraća se u izvorno duhovno prebivalište, u božanski svet. Posle toga se više ne rađa, već opstaje u večnom stanju znanja, blaženstva i sreće - Petković govori o drevnom učenju zabeleženom na sanskritu.
Prastari spisi otkrivaju da vlastita dela mogu da nas lansiraju u neko od čak osam miliona i 400 hiljada oblika života! U ciklusu rađanja i umiranja od tog ukupnog broja samo 400.000 su ljudski oblici. Ovo se ruho smatra najvažnijim, jer jedino ono omogućava duhovni napredak. Podjednako je verovatno da se u narednoj inkarnaciji probudimo u koži suprotnog pola, druge rase ili čak u svetlosnim godinama udaljenom planetarnom sistemu.
- Među ljudskim oblicima su bića iz viših i nižih planetarnih sistema, jer nije nužno da se osoba reinkarnira na Zemlji. U ovu relativno malobrojnu grupu ubrajaju se i anđeli, polubogovi, sveci i mudraci. Tek kada se duša veoma degradira, poprima neki od ostalih osam miliona oblika - objašnjava Petković.
Bezbrojna rađanja
Učenje o reinkarnaciji nije ekskluzivitet nijedne religije ponaosob, ali ideju o bezbrojnim rađanjima bez skepse i kolebanja prihvataju jedino na Istoku.
- Među hrišćanskim svetom reinkarnacija je naišla na ozbiljnu prepreku u vidu inkvizicije, koja je odgovorna za preko 17 miliona spaljivanja, živih sahranjivanja i mučenja. Jedna od jeresi zbog koje se išlo na lomaču bilo je verovanje u reinkarnaciju. Jednog italijanskog pesnika i filozofa zadesila je ova sudbina. Inkvizicija mu je postavila pitanje: "Veruješ li da je duša besmrtna i da prelazi iz tela u telo?" Odgovorio je: "Tvrdim da duša postoji bez tela i da može da prelazi iz jednog tela u drugo nakon smrti" - navodi Petković.
Prema njegovim rečima učenje o ponovnom rađanju nije oduvek bilo nepoželjno među hrišćanima. Teolog ranohrišćanske crkve Origen (2. vek nove ere) govorio je da "duša nema početka ni kraja. Ona dolazi u ovaj svet ojačana pobedama i oslabljena porazima prošlog života. Njeno mesto u ovom životu određeno je njenim prošlim zaslugama i gresima". Iako je hrišćanska crkva u više navrata tokom istorije odbacila učenje o ponovnom rađanju, u zapadnom svetu ono nije ostalo bez pristalica.
Zašto se moderan čovek vraća milenijumima starom verovanju, kada su mnoge mlađe ideje odavno završile na smetlištu istorije? Za početak, već od same pomisli da ne živimo samo jedanput toplije nam je oko srca. U svetu u kome je smrt tabu tema, a produženje životnog veka misija savremene nauke, ideja o reinkarnaciji ublažava strah od smrti.
- U prilici smo da osetimo ukus večnosti jer shvatamo da smrt nije suštinski kraj, već samo završetak jednog ciklusa - priča za Press Magazin astrolog Petković.
Verovanje u seobu duša utemeljeno je na posmatranju cikličnih kretanja u prirodi. U beskrajnoj smeni dana i noći, leta i zime, života i smrti poklonici reinkarnacije prepoznaju svevažeći ciklični princip prirode. U svom bitisanju na Zemlji savremen čovek dugo se oslanja na naučne metode utemeljene u fizičkoj stvarnosti, pa je sasvim razumljivo da ga interesuje da li postoje opipljiviji dokazi za reinkarnaciju. U traženju dokaza o bivšim životima mnogi su se podvrgli metodi regresivne hipnoze. Tokom ovih seansi neki ljudi su imali jasne slike o sebi, svojim prijateljima i rodbini u nekom drugom vremenu i u drugoj zemlji. Znali su kad su rođeni, kako su umrli i prisećali se najsitnijih detalja iz prethodnog života. Naučnici su smatrali da rezultati ovih istraživanja nisu pouzdan dokaz o reinkarnaciji, već svedoče o sposobnosti mozga da dozove stvari i događaje koje nije svesno upamtio. Jedan od najistaknutijih istraživača reinkarnacije Jan Stivenson, takođe, odbacuje metodu regresivne hipnoze, ali tvrdi da je ipak moguće proniknuti u hodnike prošlih života. On se u najvećoj meri oslanja na sećanja, pre svega male dece, čije su uspomene neopterećene kasnije stečenim informacijama. Ovaj američki naučnik je 20 godina života i rada posvetio proučavanju osoba koje su tvrdile da se sećaju prošlih života. Sakupio je bogatu zbirku slučaja reinkarnacije uglavnom sa Istoka.
--- надополнето: 16 февруари 2012 во 09:44 ---
nemozam da go preveduvam me mrzi. falacaoprijatno
