Тука пишуваме на зададена тема

  • Креатор на темата Креатор на темата Точкест
  • Време на започнување Време на започнување
Sostanok..
Dolgo vreme si nemav dozvoleno takov luksuz.
Spremav kada polna so kupka , muckav martini a vo pozadina odese Mario - let me love u.
Vesela bev , vo ocekuvanje , sakav da se spremam ne samo za nego nego i za mene , me vrati megu zivite , mi ja vrati nasmevkata.
Izlegov od kada , se mackav so lotion i pocnav poleka da se sminkam , dobro izgledav za moite godini a za razlika od minatite meseci i ocite mi bliskaja kako crni kamenja pak...
Pazlivo birav obleka , crn fustan , pripien , zenstven no ne i eftin. Se osekav kako prava dama .
Se simnav dolu , kupiv edna bombonjera Merci , ne sakav da odam so prazni race a ne ni so nesto poveke da bi se osekal neudoben.
Vlegov vo taxito , se smeskav , taksistot zbuneto me merkase na retrovizor , mi bese gajle pak gi osekav peperutkite vo stomak , znaev deka plivam vo nepoznati vodi ama ovaj pat ke bidi poinaku , se teshev sama .
Me preceka so kruzen osmeh , me pregrna i bakna , se pripiv kon nego i ja vozvrativ guskata .Prashav dali ima nesto za da pomognam ?
Ne mi odgovori odi sedni vo dnevnata za kratko ke ti se pridruzam.
Mi podadi casa vino , krvta mi zamrzna , Crno Tikvesko , od kade pobogu nashol takvo vino , rasteno vo zemjata na ljubovta moja , na sonce pod koe tolku apti vodenvme starstvena ljubov....
Me snema , ne bev prisutna veke , mislite mi letnaja 3000 km , ja dobiv casata vraka , se napiv i mu se nasmeav , nazdravivme no jas ne znam vo cie ime veke piev. Lakomo piev od vinoto , me gledase zbuneto a jas sakav samo da go vkusam vinoto pak , me podsekase na negovite usni , na nasata razdelba i koga mi rece kolku i da te sakam moram da si odam...
Mihail me vrati nazad vo muabet , se shalese za Mk vino koe go nashol so teskotii , za negovata ubava Makedonka , se smeeev , go smekav , no i ako telesno bev tuka pred nego , dusahata mi bese daleku.
Me gushna , i kako da svati me guskase silno , kako da saka da me stiti od sebe sama , mu se pripiv , go baknav starstveno i znaev deka taa vecer ke mu se predadam celosno i ke se izlecam od minatite rani i spomenite koj viraat koga se spomunva CRNO TIKVESKO ...
 
петок , 16 ноември 200х година. - мојот роденден

часот беше , 19 : 44 , знаев дека каснам со моето спремање , знаев дека оваа вечер ке биде посебна , знаев дека ке се видам себе , ке ја видам неа , ке бидеме заедно макар за последен пат, бев спремен повторно да ја продадам душата за вечна убавина,. Бавно изминуваа секундите , минутите , се спремав , ја подготвив вкусната вечера , ја уредив собата со мали миризливи свекички , маса наместена за двајца , целиот прибро чашите за вино , огормната торта срце , памтам имаше наслов I lOve YOu , собата имаше посебен мирис , волшебен , стигнуваше ноќта , почнав да треперам , да се возбудувам , ја очекував во секој момент да се појави пред мојата врата, да каже мил МОЈ СРЕКЕН РОДЕНДЕН ТЕ САКАМ, тие беа зборовите кој се вртеа во моето главче, бев среќен се радував како мало дете, поминувааааа минутките , секундите , свеќите почнаа да горат залудно , тортата се растопуваше , мојте очи пролеааа солзи :cry: се беше залудно , постелата од рози , мојот подарок за неа - спакуван во невино срце наречен со име Нов живот , нов почеток , нова љубов за НАС, седнав на подот , ги корнев копчињата од кошулата бавно и агресивно , ги корнев , спомените , го корнев срцето , не таа веке не припаѓа таму , Не Не Не НЕ НЕЕЕЕе не припаѓа таму , седнат на подот, се надевав на последниот телефонски повик , саатот отчукуваше 23:58 , немаше никој, бев осамен , немав љубов немав срце немав душа, собата беше зачадена од свеќите, тортата разлеано, Тик Так Тик Так Тик Так Тик Так 00 : 00 - си реков роденден ми е, со солзи во очите го дочекувам најубавиот ден, најубава нок, празна и осамена, ги гледав сликите , се прашував припаѓа ли таа во моето срце, вистинска ли е или само лош сон , зошто ме повреди , каде ли згрешив , бев спремен да го одземам таа вечер својот живот , разнесен од болка во тој чад од свеќи , се потсетив на виното - Crno Tikvesko , на моментите кога секоја негова капка ни беше бакнеж, секоја голтка ни беше прегратка , секоја чаша наш оргазам , секое шише ни беше љубов, го земав од ледот , повторно седнав на подот, се зареков дека оваа нок ке ме разнесе Crno Tikvesko , чаша по чаша , во мене течеше нова крв , чаша по чаша , ги лечев раните , спомените , бакнежите , постелата , чаша шо чаша бавно умирав, бев среќен што го осеќав мојот крај, бев среќен што пијам од виното кое некогаш ни беше вода, на мене на неа на нас двајца, тивките балади ми беа пат и ноти кој мракот, кон ноќта каде ке згаснеше мојот живот, веке бев далеку од реалниот свет, се откажав од себе , свеќите изгореа , згасна мојата свелина , на подот напишав, со мојата крв и жилетот црвен, Кој не сакал не знае што е најтешко, го земав последниот здив, и испуштив душа...
 
На полноќ се палат запалки,на полноќ се љубат сказалки...ах таа Стара Нова Година...таа песна ти беше една од омилените,на таа песна ја земаше запалката во рака и ја креваше нагоре главата,а потоа ме фаќаше за рака и заедно игравме на подиумот...Јас млада и наивна,верував во сите твои слаткоречиви зборови и пораки,иако длабоко во себе знаев дека јас сум ти само една обврска повеќе,само девојка колку да ја покажеш дека ја имаш.Но,не сакав да го признаам тоа...После таа вечер,секој ден се почесто и почесто ја слушав Црно Тиквешко...ме потсеќаше на тебе.
Дојде и Валентајн/св. Трифун.Си реков..еј прв пат ќе го прославам денот со дечко.Знаев дека е врската на стаклени нозе,но јас се уште не признавав.Пред да излезам ја слушнав Црно Тиквешко и со насмевка излегов од дома...По пат гледав толку заљубени двојки,кои беа среќни и се шетаа низ градот.Знаев дека јас и ти не припаѓаме во таа категорија,ја немавме искрата,го немавме "она нешто".Толку тешко ми падна,дури ми се насолзија очите,но ги голтнав солзите и продолжив да одам.
Кога стигнав на договореното место,ти само ладно ме поздрави,ми го даде поклонот и ми рече:"Ајде кај ќе одиме сега."
Се стаписав.Зарем не ти беше јасно,дека не ми беше дојдено до поклонот дека сакав само една силна прегратка и еден бакнеж,зарем не сфати дека сакав да го почувствувам "она нешто"?
Цела вечер зборевме за се и сешто,а јас се повеќе и повеќе те чувствував далечен.Всушност сега кога ќе размислам,никогаш и не те чувстував близок,но сепак...таа вечер сфатив колку ништо не ти значам.Кога излеговме од кафичот,дури не ме ни фати за рака.Се повеќе пропаѓав...А сепак со последните сили се борев за врската.Но тебе не ти беше ништо важно,за тебе бев само играчка која бргу ти здосади.
Дојдов дома.Го отворив поклонот.Чаша- свеќниќ.Розев.Мојата омилена боја.Чиста среќа.Ти дури не ни знаеше која ми е омилена боја.Ја ставив чашата на масата во мојата соба и ја пуштив Црно Тиквешко.Почнав тивко да плачам.Знаев дека не ти беше мерак да доаѓаш.Впрочем ти никогаш не се ни потруди да дојдеш,секогаш јас одев кај тебе.Јас бев таа која се трудеше.Бев свесна дека не е љубов,но пробував да направам да биде убаво,додека трае.
3-4 дена потоа ни глас,ни трага од тебе.Знаев дека е готово,но се надевав дека се уште има надеж.
Петтиот ден,телефонот заѕвони.Го слушнав твојот глас.Гласот почна да ми станува несигурен и почна да ми трепери.Тогаш ти почна да вртиш одоколу и знаев што следува.Ми раскина.Беше неминовно.Ја држев слушалката и мислев дека ќе ми испадне од раце.Очекував дека ќе бидеш доволно маж,па во очи да ми ја соопштиш таа вест.Но,не.Ти остана ѓубре до крај.
Го затворив телефонот.Со брзина на светлината излетав низ вратата.Шетав низ маало и плачев.Не ми се веруваше,не сакав да верувам.
Дојдов дома и ја пуштив која друга ако не Црно Тиквешко...Во тој момент ми ѕвони телефонот.Тоа ми беше потсетникот дека утредента требаше да правиме месец.Ја гушнав перницата и некако заспав.

Плачев една недела и полека ти стана само дел од моето минато и сите спомени избледеа.

Еве година и пол помина од тогаш.Не ми значиш ништо.Апсолутно ништо.И ден денес знам да погледнам во твојот подарок.Се насмевнувам и си викам:
"Ееее бре Маријо како можеше да бидеш толку наивна?"
Ама се е тоа зад мене.И ден денес ја слушам Црно Тиквешно.Но,не ми буди никакви спомени.Не ме потсеќа веќе на тебе.
 
Сончоглед

Нејзиниот поглед беше вперен во матното стакло на возот.
Неговиот во неа.
Таа знаеше дека можеби никогаш нема да го види повеќе. Но не го погледна. Во ниеден момент не го сврти погледот накај него. Ја болеше солзата што ја виде кога го бакна последно, ја болеше тишината која како ехо одекнуваше во купето. Наскоро тој ќе се симне, а таа ќе замине. И сликата ќе се распрска на милиони парчиња. Сета љубов ќе отиде заедно со возот. Некаде далеку. Сончогледот и беше оставен на седиштето до неа.Тонеше во болка, во страв, во очај.
Последен бакнеж. Последен поглед. Последна солза. И.. Сликата исчезна. Идилата на љубовта ја однесе возот.
А денес.. Денес празното купе раскажува за двајцата млади, лушпите од сончоглед и последниот бакнеж.
Времето и љубовта ги спои повторно.
Сеуште нивните души шетаат барајќи го сончогледот во возот. Со надеж дека тој ке го врати моментот, и животот.
Колку поинаку можеше да биде се..
 
Во искрата која блеснуваше
при сретнувањето на нашите погледи,
го гледав раѓањето на пеперутката
и смртта на гасеницата.

Во чукањето на нашите срца
жедни за возбуда,
ги гледав ангелот и ѓаволот
свртени еден кон друг,
толку спротивни,
а толку исти -
вечно, неразделиво испреплетени
во симболот на јин и јанг.

Во хармонијата на нашите души,
танцувавме низ животот,
чекоревме со брз чекор,
а само ветерот
ни го одредуваше правецот на движење,
на танцување...

Вечерва место твоите усни -
пијам Црно Тиквешко.

Затоа што тоа, најмногу ме потсетува на тебе и нашата љубов.
Силнa, убиственa, страснa, единственa...
 
Ti ibam nostalgija ti ibam tema ti ibam i tikvesko i sve ... pa dobro be ima li tolku nehumani luge na svetot ? Na seta maka uste tikvesko mi trebase - promrlja toj

Stana .

Poleka iskochi na terasata. So nesigurnost pogledna kon zvezdite. Edna sveteshe pojako od drugite , ne beshe severnica beshe nekade tamu na jug.

Toj gi zatvori ochite i podade raka . Otvorenata mashka shaka ostana prazna . Odednash nad nea padna kapka , a nikade oblaci , nikade dozd. Po nea ushte edna a toj samo gledashe odlutan vo mislite vo nekoe minato koe zasekogash ostana zad nego.

Karakter si a - slushna zenski glas

Pred nego beshe slikata od eden pokriv na voenata zgrada vo Aerodrom . Dvajca mladi zagrleni gledaa vo zvezdite.

Te sakam rece toj.

Ama sepak si karakter neli ?

Te sakam se ke bide vo red ja pomiluva po kosata .

Do koga vaka ? Do koga..

Toj ne odgovori nisto , na usnite veke ja imashe chashata poznatiot vkus sladok a jak . Ja podade rakata nakaj zvezdite i rece :

Gledaj severnica , site zvezdi siot sjaj ne mozat da se sporedat so tvoite ochi , ja pregrna ...

Ke begame li naskoro ? - ja prasha samo jas i ti nekogash i negde sever ljubavi sever .

Taa samo go pogledna i mu ja trgna rakata podadena kon neboto .

Sjajot na nejzinite ochi beshe negoviot patokaz...ili barem taka mu se chineshe od vinoto.

Gi otvori ochite i se vide sebesi vo odrazot na vodata pred nego , kako da ne se prepozna , samo odmavna so rakata i opcu ti ibam tikveshko ti ibam i koj go izmisli .
 
"Животот е како глина и секој ти го обликува како што сака"- помисли Лука

Седеше сам во ноќта на големиот балкон поплочен со црно бели плочки кој некогаш изгледаше како шах преполн со живи фигури... сега беше само обична осамена фигура од човек.

Беше ладна септемвриска вечер, улиците беа скоро празни, се слушаше само ветерот низ листовите.
Во раката држеше чаша црно вино, црно Тиквешко. Јадеше пепел како леб, а пијалокот го раствореше со солзи... го испи до дното... сега јасно ја прочита изреката врежана на чашата "Надежите на смртниците се како кршливо стакло, па затоа животот им е краток"...

Но кој нема среќа во броеви, купишта листови и печати има во љубовта...
Сакаше да биде сам, цврсто да ја гушне својата новоздобиена радост и да ја чува затоа што му стана многу мила иако сосем туѓа. Му се јави еуфорично чувство. Ја исполна таа фигура од човек со мисли, копнежи, спомени и соништа.
Беше сам во срцето на сопствениот живот и тивко заспа опијанет во ноќта и залута со соништата таму каде што никој не можеше да го пронајде.
 
- Не очекував дека тебе ќе те најдам овде - рече со стиснато грло и секавичен поглед кој будеше некакви чудни морници.
Се гледаше дека некако го изгубил умот, лицето му беше темно, усните помодрени од забите кои си ги зариваше на секои две секунди. Нервозно го тргна столот и седна, не ни праша дали смее да ги налакти рацете на масата. Толку силно му биеше срцето, што веќе го фаќаше нервоза поради тоа, како да сакаше да си го искорне за да не му пречи додека смислува зборови. Чувствуваше некаков немир, не знаеше и не сакаше да знае што му се случува во тој момент. На моменти го обземаше гнев и нервозно тропаше со прстите на масата, на моменти испушташе воздишки кои го параа и онака густиот воздух и мирисот на смрден здив, на моменти седеше замислен и му трепереше устата, чиниш секој миг ќе излее солзи. Хаосот успешно ги зарил канџите во неговиот ум и тело. Се замисли дали воопшто ја познава девојката која седеше спроти него и го гледаше некако бледо, неодредено, чудно. Имаше некаков поглед кој кажува дека е сама на масата и гледа во една точка, како да нема човек пред нејзе. Не оставаше впечаток дека се плаши, како да и` беше сеедно кој е овој и дали ќе скокне да ја дави ако го обземе некој чуден момент. Ништо чудно и да била оптеретена со некои свои темни мисли, не обрнувајќи внимание во каква состојба се наоѓа растроениот спроти нејзе.
Се потпре на столчето, ги прекрсти рацете на гради и втренчено ја посматраше девојката. Во еден момент сфати дека воопшто не ја ни познава, а толку му се виде блиска кога влезе. Имаше чувство дека се знаат цел живот, дека се дружеле, споделувале тајни, дури му прелета слика пред очи и дека имале секс. Но, колку повеќе ја гледаше, толку подобро сфаќаше дека прв пат во живот ја гледа.
- Јас сум Стефан - тивко изусти откако внимателно и набрзина се сврте лево и десно.
Го фати срам, чудно црвенило му го облеа лицето, ја поднаведна главата. Скришно ја погледна, но таа ни за милиметар не ја смена претходната положба. Делуваше како мртовец, како одамна да престанало да и` чука срцето.
Повторно го сврти погледот и доби желба добро да ја разгледа просторијата. Ќе беше предвидливо и очекувано доколку се свестеше од глетката. Но, до неговиот ум не допире ништо од тоа што виде, ладно си ги врати очите врз девојката. Наеднаш некаков бран на топлина го облеа, го фати нервоза и повторно со прстите почна да тропка наизменично.
Таа се стресе како да се разбуди. Ја накриви главата надесно, фрли еден тажен поглед кон него, поглед полн со сочувство и жал, ги потпре лактовите на нозете, го прекри лицето со дланките и залипа. Целото тело и` трепереше, се гушеше и едвај се воздржуваше да не рикне на цел глас да плаче. Од гордост беше тивка, не сакаше да ја чуе никој освен непознатиот пред нејзе, како да сакаше да ја сочува последната нишка достоинство. Се сепна.
- Донеси две од тоа моето! Брзо! - наеднаш викна по келнерот. - Ама од моето! Ништо друго!
Лицето и` ја доби истата боја од порано, само што не гледаше во неодреден правец. Гледаше студено директно во очите на налудничавиот. Не можеше да се забележи дека пред нецела минута оваа девојка имаше момент на слабост, влажноста на лицето од солзи се исушила, грчот на усните го снема.
- Ти мене ме измалтретира со своето одвратно однесување, ме потсети на секојдневни моменти кои ги трпев десет месеци, а сега јас ќе ти покажам што е вистинска тортура. Ќе видиш што значи да почувствуваш вистинска болка, да те пече секое делче на кожата, да ти се корнат сите органи, да посакаш да си го одземеш животот. Но! Има едно „но“. Ќе уживаш после таа болка. Додека не ја почувствуваш, ти нема да бидеш нов. Ќе бидеш прочистен од сите демони кои ти се населиле во душата и водат битка кој да ти биде господар! - тивко, но забрзано и со оган во очите му рече. - Но, многу е важно после тоа да знаеш како треба, да не дозволиш да дојдеш до овој степен како сега. Јас по втор пат се наоѓам на ова место, повторно дозволив. Немој и ти.
Како дух до масата се доближи келнерот, остави две чаши и две шишиња, се сврте и замина без збор.
- А сега пиј - со смирен дури и депресивен глас му нареди.
- Но, што е ова? Што ми даваш? Сакаш да ме отруеш? - праша како дете кое се плаши кога некој непознат му дава бомбонче.
- Ти реков да пиеш и не прашувај многу. Не ти давам отров, но ти ветувам дека ќе блуеш отров и црнила кои ти се вгнездиле во внатрешноста. Од искуство ти кажувам.
Веќе беше доцна, можеби веќе се разденуваше, којзнае колку покажуваа стрелките на часовникот. На истата маса сеуште седеа маж и жена и сеуште пиеја од истото вино. На моменти од нивната маса доаѓаше болно смеење, на моменти плачење, на моменти кршење, на моменти силно тропање, на моменти... Демоните излегуваа и се распрснуваа.
 
многу добри статии имате на задениве теми продолжете вака pls ....само многу е подруго кога ќе биде пишувана во прво лице бидејќи повеќе го привлекува вниманието на читателот...

:smir:
ај и ја една да постнам да се издувам и ја :)
 
Народ, клупи...ниедна празна......човек неможе да свати кој е поводот што направил да се создаде толкава гунгула од човечиња......одам понатаму и никако да сватам како е можно оваа слика да ми се нема појавено претходно иако милион пати сум поминувал низ овој простор......го занемарив ова поради чуството во грлото кое ги голта последните капки и прави како воопшто да не сум се ни допил...како некој да го сопрел вентилот...немаше каде се е пополнето од луѓе ...лоша позиција нема каде да мкнеме уште барем едно винце...кога наеднаш од ближните скали се симнуваат две другарки кои се стопиле со масата насмевки кои наоколу ме опкружуваа...
Да им понудам да пиеме заедно со другарите мои.....малку е зезнато пошто девојчиња се,не е само финтата начекај ги весели и фати ги на оро.....еве ги идат,готово ми се пресекоа мислите....по краткиот реторички почетен муабет...(кај си,шо те нема и сл.)....ми рекоа дека одвај го дочекале проклетиов ден.....300 филмови ми испукаа во главата...ама после пиење и лоша е селекцијата на истите.....
ко од пушка им викам:
-Шо бе конечно да не најдовте некоја жртва(ме знаат они,знам за шо мислам)
-Не бе чоек денес завршивме со е*аното школо бреееее.........
Следеше едно големо шлап по моето чело......па можно ли е да не се сетев бреее......(оваа година на 8ми ги распуштаат поради фактот што е последен ден работен пред 10јуни)

-Утре да ми доеш на кафе....иначе ти се лутам...а сеа се брзаме глеј колку народ има треба со сите да се избациме и изгушкаме.
-На кафе...лее...абе..знаеш...ништо ај терајте и ако доам ќе ти се јавам претходно....
Како мене само не ми проработи сенсот дека денес е D-DAY....јуришот на младата популација која, секој петок и сабота го гледале како празник....добро бе шо е работава до толку ли испив.....туку да оправдано е ....јас сум матурант и фраер сум кај ќе иам време за такви работи да мислам......
колку работи сум испуштил поради тоа е*ано винце....неможев да се помирам со фактот дека и јас овој датум го чекав за мојјот голем настап.....
планови,планови .....стратешки пресметки и шо ли уште не за кој ку*ац
леле не ми се верува и саатот се поклопи со планот...добро бе шо чекам јас......
Многу е лошо што после пиење делот од каде што ги чува мозокот информациите летаат без соодветен редослед во зависност од степенот на пијанство......и кај мене избрза но избрза дотаму што скоро пијан ќе одев на date.....добро е што за момент ми се закочија тие еуфорични мисли и во тој момент еден од другарите ми рече:

-Пеер дај бе не дупи дој ќе се акнеме у некој кафич и ќе се допиеме ко луѓе ,а не среде младински парк ќе стоиме ко морони и ќе чекаме тука со саати за да се договориме кај да акаме.
-Пер леее закон...ама утре мнгоу ќе се каам оти мнгу работи требаше да се случат оваа вечер(плус најголеми беа шансите вечерва...пошто само од мене се чекаше да го направам потегот).

-Уживај бе и ти па...не е ни прва ни последна....а и шо се секираш цело лето е пред тебе не е само вечерва.....

по овој разговор отидовме во најблискиот кафич....се "допивме"......и од таа вечер до денес не ставам голка вино во уста(иако тоа беше кобното ЦРНО-ТИКВЕШКО) бидејќи не вреди да се каам без самиот да се санкционирам!
:toe:
 
По неколку сериозни теми, и по добриот одговор од вас... морам да ги размрдам малку работите. Одиме со полабава полудетска варијанта. Новата тема се вика: Левата патика на мојот најдобар пријател
 
Левата патика на мојот најдобар пријател


Мојот најдобар пријател Горан веќе не носи лева патика затоа што нема лева нога. Ја загуби во несреќа при планинарење. Сега тој не планинари. Како и да е, не сака да купува многу обувки веќе. Иако не шета толку многу поради хендикепот јас мислам дека срам му е што има една нога и затоа со мака пазари за нови чевли и патики. Не можам да замислам како е кога отвораш кутија со нов пар знаејќи дека левата обувка никогаш нема да ја носиш. Животот сега е заебан за Горан, но тој нарача скапа вештачка нога од Швајцараија па најверојатно ќе биде подобро.

 
Левата патика на мојот најдобар пријател

Patika leva stoi kako trofej . Izglancana celata, site koi ke dojdat da ja vidat da se voshituvaat . Toj sto nekogash ja noseshe veke ne e tuka vo prostorijata . Zivotot e ubav koga imas spomeni - pomisli Sharki i otpliva nagore kon povrshinata.


 
Левата патика на мојот најдобар пријател

Се сеќавам на летото...
Ах тоа лето,спомени ми навираат и ми ги полнат очите со солзи.Ме обзема чувство на среќа...Ми надоаѓаат тие мигови на џагор,игра и смеа.Летото кога бевме јас и ти...најдобри другарки...би додала "засекогаш",но не би сакала да ја уништам магијата на моментот...
Ах,колку бевме мали и зелени,безгрижни...СЕ ни беше розово.:hehe:

Куќа до куќа,постојано заедно...Делевме СЕ!
Одеднаш СЕ се смени.Повеќе не сме оние деца,пораснавме и работите не се повеќе онакви какви што беа порано,го нема истиот жар на тоа другарство што постоеше,колку и да се трудиме тоа да го смениме...
Повеќе не бевме куќа до куќа,нашите средби заретчија,едвај успевавме да го надополниме она време кое не сме го поминале заедно.
Сега повторно си блиску,не дели куќата на богаташов(а ми вети дека заедно ќе му крадеме цигли на оној кој ќе стави ѕид помеќу нас),но како да сме на различни светови...
За нашето другарство,скоро и да нема време...страшно!
Секогаш кога поминувам од местото каде што некогаш имаше лулашки и клацкалица ја гледам на жицата од бандерата како виси твојата лева патика...ах,беше очаен фудбалер.:smir:
Знај дека секогаш ќе те сакам,дека секогаш ќе се сеќавам на тоа лето,кога секој ден едвај чекавме а поминат горештините за да излеземе надвор,на истите лулашки-секој ден,дека секогаш ќе заземаш почесно место во моето срце и дека ти посакувам СЕ најубаво и сакам да бидеш среќна каде и да одиш,што и да правиш.


П.С.Се надевам ќе се видиме во 18 часот...:bilokojzbor:
 
Левата патика на мојата најдобра пријателка

Јас и Вика сме типичен пример за нетипично пријателство.
Девојката која ми е мене повеќе од сестра, девојката која ја сакам многу, многу, најмногу на свет еден ден ме натера да одиме на кафе кај некоја баба.
Доаѓаме јас и Вика со парите во десниот џеб од нејзините тесни фармерчиња и се караме пред вратата.
Кој ќе звони, кој ќе зборува ... али, јебига, цел живот јас сум отворена па ајде пак јас.
Ѕвоневме еднаш, ѕвоневме два пати ... да звониме три пати се отвара вратата.
Една стара жена со бела долга коса, собрана во некој чуден вид на пунџа ја отвори.Продорни сини очи и многу бори околу нив, пантолони и некој вид на „тренди“ блуза.
Се импресионирав, не знам и јас зошто, мене ми личеше на супер бабичка, Вика не ја сакаше многу, и беше страв од неа.
Како и да е, бабата ни свари кафе, ни ги преврте филџаните, ни кажа што ни кажа, ни зема по 30 ден. и не испрати дома.
И викам јас на Вика да идеме накај мене, да ручаме, ќе готвам, и кога ќе спомнам лазањи, договорот е направен.
Одиме по патот и Вика уште под шок од вртењето на филџанот се спрепна од левата патика.
Јебига, не е ништо посебно таа патика, сеуште си ги носи Вика патиките, многу и се убави.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom