ЈуријАркадиевич
Модератор
- Член од
- 10 мај 2010
- Мислења
- 1.810
- Поени од реакции
- 7.111
Nastavak price o Ivici Vdovicu...
"Vlajko Lalić je bio vrlo bitan, kao što je na Dorćolu postojao mali Ivica Vdović, perkusionista, dok je Vlajko svirao klavir i bavio se harmonskim transakcijama. Jedino što način na koji je on svirao klavir, i način na koji se Ivica odnosio prema perkusijama, ipak nisu mogli da se sretnu.
I to su dva momka koja su u suštini promenila odnos prema zvuku u Beogradu...
, to su bili moji lični prijatelji.
Odbijali su javno da nastupaju. Što se tiče Šarla Akrobate čiji je Ivica Vdović osnivač, zapravo- otkrivamo čoveka koji je napravio Milana Mladenovića i Koju.
Čoveka koji je kasnije Margitu preveo sa klasične muzike i arhitekture, pa, ne može se reći da je to rock’n’roll, postoji njegova izjava, doduše skremblovan je materijal, ali najbolje je da to vidi publika u filmu Šarlo te gleda...
Preminuli su obadvojica – ’89-e Vlajko na jedrilici,a Ivica Vdović ’92-ge na infektivnoj klinici. Njegov testament je vrlo duhovit - „Smrt je prirodna pojava“...
I to su prosto bili izuzetni ljudi, koje si uživo mogao da gledaš kako izvode muziku negde iza Berlinskog zida, i da smatraš da je to zaista izuzetno...
U podrumima, u nekim rupama, taj isti Ivica Vdović je vežbao bubnjeve i napravio bend posle Limunovog drveta – Šarlo Akrobata. Šarlo je ustvari, i po keltskim mitovima i uopšte po evropskim mitovima - luda ili zeleni čovek, a akrobata je akrobata.
Znači- čovek sa ivice. Ivica u žargonu ’60-ih godina dobija još jedno veliko značenje- anderground, kako je to već jedan od najvažnijih članova Monti Pajtona rekao.
Nema nikakvu političku konotaciju. Jedino čega se tiče je andergraund, ili sabveja, kojom običan čovek velikom brzinom može da obiđe više tačaka i za kratko vreme da pokupi više informacija. Kao što i televizor ili radio možeš jeftino da platiš, a da dobiješ mnogo skupih slika iz skupih galerija. Kod tih ljudi koji se zatvaraju kao socijalni autsajderi postoji neko seme više inteligencije."-Po kazivanjima njegove prijateljice,najbolje jugoslvenske glumice Sonje Savic.
Prica o Ivici Vdovicu...
"Ako postoji reformator moje generacije i apsolutni tihi lider, onda je to Ivica Vdović. Učenik V beogradske gimnazije, kome je otac preminuo neposredno po maturi, i koliko ja znam posle toga počinje neki njegov čudan odnos prema gradu...Jedan moj današnji veliki prijatelj u to vreme je napustio FON, jer su ga ljudi izbegavali...A čovek je prosto imao rak kože. I ljudi ume...
ju da budu gadni. A živeli su obadvojica na Dorćolu i zvali su se komšije. Nije bitno kako se čovek zove, ima ga u mojim filmovima, a jako je voleo slikare, muzičare i umetnike i bio je najbolji drug Ivicin, i dane koji su oni provodili prepričavaju se po Beogradu, pa, ako postoji boemština u punom smislu reči, bez zaštite roditelja, bez zaštite bilo koga i izazivanje najopasnijih momaka na crtu, onda je to radio naš Ivica. Imao je nekih 174,5 cm i ja kad bih ga srela bila sam potpuno ushićena...On je umeo da me pogleda u oči i kaže: „Uh, te tvoje inteligentne očice“, a meni srce zaigra do neba...Slušati uživo Ivicu kako svira bubnjeve...To nije prepričljivo...U Britaniji se ništa nije desilo posle punka, ništa naročito veliko...A ovde jeste...Kad je došao na koncert Stinga, Bojan Pečar bio je potpuno razočaran- rekao je “ Pa ovo je trash najgore vrste“.-Po kazivanjima Sonje Savic
" I sad čujem da je Message in a bottle trajao 1h50min...Ja bih jako volela da sam slušala Ivicu Vdovića sat i 50 minuta i njegov solo na bubnjevima. Koja ne bi postojao da nije bilo Ivice Vdovića. I danas ako spomenete Ivicu Vdovića, to je valjda jedino ime na koje se Koja smanji čak do nokta malog prsta. Kada sam to rekla Milutinu Petroviću koji baš nije imao ...
poverenja u tu celu informaciju, rekao je: „Ah, setio sam se...jednom smo se sreli...bio je Koja, ja, naišao je Ivica- Koja se potpuno izbezumio, ukrutio, bio je manji od makovog zrna.“ To je istina. Dakle, ono što je bilo divno, jednom sam išla preko Terazija sa Vlajkom ka Neimaru, koji je više bio moj učitelj i ogromna platonska ljubav ’86-e godine. Ivica Vdović sa ritam mašinom ide u suprotnom smeru i Vlajko Lalić, kome niko nije smeo da pridje u 24-ci, pa da započne dijalog ležeran, ili da mu dođe na vrata kuće...Nije bio odbojan ali je bio vrlo dostojanstven čovek i retko kome je dopuštao da mu oda poštovanje; nailazi Ivica Vdović sa ritam mašinom, apsolutno suprotna ličnost Vlajku, nemaju dodirnih tačaka osim što se možda znaju iz muzičke škole. Vlajko mu kaže “ Dobro veče, Ivice“, „Dobro veče,Vlajko“. Takvi trenuci... Znam da sam dva puta u gradu srela Milana Mladenovića i rekla „Vaš album je predivan, vaš album je...Da li je moguće da u Beogradu nešto tako nastane?!“. Bili smo vrlo suzdržani u komunikacijama...
Sećam se susreta u Klubu Likovne Akademije;
Znao je on ko je Sonja Savić i znala sam ja ko je Ivica Vdović, mada sam se osećala mnogo mlađom a zapravo isto smo godište (ja sam dugo mislila da je 60-o a on je 61-o godište) kada me je pogledao me u oči i rekao „Uh, te tvoje inteligentne očice“.
Možda je to trenutak najvažniji u mom životu.
Vlajko je preminuo na jedrilici 19. avgusta, Tarantela (ne pauk, vetar je duvao). Noću su putovali; Vlajko je bio kapetan jedrilice, prerano su iskočili sa jedrilice. Vetar je jednog dečka odneo i zamislite on je otišao na teretnjak, a teretnjak nije mogao da pronađe druga dva mladića i- u 29-oj godini života, u pola 6 ujutru, rekao je „meni je potrebna pomoć“, mladić se onesvestio, doktor po zanimanju, kakav peh, kad se probudio - Vlajkovog tela nije bilo. I to je prva godina ’89-a, kada se 29. Novembar nije slavio... Posle premijere filma Šarlo te gleda, koji je apsolutno posvećen Ivici Vdoviću, pa naravno i slovenačkim komunama u demonstracijama u Sloveniji ’71-e, koje nisu izdale slogan „država je izdala pojedinca“, dok Hrvati i Srbi na svojim studentskim demonstracijama očigledno nisu imali veze o čemu se radi u Parizu, Njujorku, Londonu, San Francisku i Kaliforniji. Pa vas molim da razmislite o sloganu „Država je izdala pojedinca“. Mislim da je to slogan te male zatvorene grupe, kako je umeo da je nazove jedan od najbogatijih ljudi Balkana, koji se obogatio na marketingu i estradi. Pa neka smo bili mala, zatvorena grupa ljudi, ali smo promenili mnogo stvari. Hvala Ivici što je postojao. Njegova majka prišla mi je posle premijere i rekla „Sonja, Milanu Mladenoviću se podižu spomenici, a ti znaš...“, a ja kažem „Da, da, ja znam“. Ivica je radio na njegovom vokalu, Ivica je radio na njegovoj ličnosti, Ivica je stvorio Milana Mladenovića, Ivica je stvorio Margitu Stefanović, a ko je još uvek živ nek prizna istinu.
1985. godine taj isti Ivica otišao je da se testira na neku čudnu bolest koja se pojavila u Beogradu.Vratio se i celom gradu je rekao da je zaražen AIDS-om. Ovo je jedan ružan i mali grad-okrenuo mu je leđa. A on je vrlo ponosno, dostojanstveno i skromno u svom balon mantilu još godinu i po dana svirao bubnjeve a nakon toga sa ritam mašinom koju je već uveliko nosio nastavio je da se kreće kroz muzički sabvej Beograda i čuven je period ’88-e i ’89-e god., grupa DDT, Đile, Ivica i izvesni Nikola Milutinović, koji je odigrao samo jedno leto sa grupom Armagedon, od koga su ostale možda samo tri pesme, a to je vreme kada se iz Istre pojavljuju dva benda užasno važna – Grč i Let3. Let3 ćete prepoznati po njihovoj prvoj pesmi „1,2, 3, 4, izgubljeni...Svakoga dana govore sve nas je manje a sve nas je više izgubljenih
Ima nas jos, 1, 2, 3, 4 izgubljenih ima nas jos“...
Na dan govora Slobodana Miloševića, Mladina je uradila semplovanje „Ne čujem, ne čujem, ne čujem“, dok u Srbiji to niko nije odradio. Ako bi neko to odradio verovatno bi odradio Ivica, no tada već nije bio u javnosti...A u Beogradu je svirala grupa Grč- to su bili klupski nastupi za mali broj ljudi i to su bile poslednje pouke velikog učitelja.
Kada je Vlajko poginuo stigla je vest iz Amsterdama pošto je ’87-e napustio Beograd, i rekao „Šta ja zapravo radim u ovom gradu?“. A tako talentovan čovek- sa 17 godina bio je primljen na kompoziciju i oboren je zato što nije pročitao Pop Ćiru i pop Spiru i bio je iskren da kaže „Znate, ja nemam nameru to da čitam“. A pritom je govorio starogrčki, latinski, flamanski, engleski i francuski. Eto i to je ovaj grad. Ali opet se vraćam na Ivicu Vdovića koji je bio mnogo socijalniji i čijoj iskrenosti i pameti nije bilo kraja. Điletu je ispricao ’92-e u februaru „Sanjao sam ružan san. Provlačim se ispod bodljikavih žica, blato je, rat je, to je suviše za mene, ne mogu to da podnesem.“ Onda je uradio jednu malu hemijsku igru koja možda nije bitna za javnost i ’92. godine, vrlo svesno, našao se na infektivnoj klinici, gde je napisao svoj mali testament, koji je Srdjan Đile Marković objavio u novinama Glas. Ja sam zapamtila samo tu fantastičnu rečenicu da je Smrt prirodna pojava. Nije imao mnogo toga da ostavi, izuzev ogromne, ogromne, zaboravljene reforme, za koju su možda neki bendovi načuli, a ja im preporučujem da uzmu album kada je Ivica svirao u Ekatarini Velikoj, odnosno Katarini II, i da uzmu Šarla Akrobatu...“Bistriji ili tuplji čovek biva kad tri tačke“. Ja sam tuplja od Ivice mnogo. Ali da nije bilo Ivice ništa ne bi bilo od ovo malo bistrine u meni.
Ivice, mnogo ti hvala na svemu. Ovaj grad se mnogo ogrešio o tebe...Znate, u Njujorku su najveći muzičari i slikari umrli od iste bolesti...Niko nije virio u njihov privatan život. A ovaj čovek koji je otvorio karte i dao ovom gradu sve što je imao i nije tražio ništa zauzvrat, da ne pričamo da od para nije video ni paru, a da je tako dobro uličario, da se skoro neće roditi umetnik takav kakav je on bio u punom smislu te reči. Danas su umetnici oženjeni, udati, imaju decu, taman posla da dobiju jednu vašku u glavi...A kamoli da se druže sa ljudima kojima ne sme da pridje živ čovek i da najnormalnije razgovaraju sa istim, i da taj isti bude zaštitnik Ivici, koji sa velikim oružijem izađe pred velikog čoveka i uzme mu veliku stvar i onda posle pet metara se okrene i kaže „Baci pištolj“ i mirnim korakom ode. Pozdravljam javnost malograđanskog Balkana. Bili jednom na Balkanu, iste godine rođeni, od iste bolesti pelcovani i umrli u istom danu."
"Vlajko Lalić je bio vrlo bitan, kao što je na Dorćolu postojao mali Ivica Vdović, perkusionista, dok je Vlajko svirao klavir i bavio se harmonskim transakcijama. Jedino što način na koji je on svirao klavir, i način na koji se Ivica odnosio prema perkusijama, ipak nisu mogli da se sretnu.
I to su dva momka koja su u suštini promenila odnos prema zvuku u Beogradu...
, to su bili moji lični prijatelji.
Odbijali su javno da nastupaju. Što se tiče Šarla Akrobate čiji je Ivica Vdović osnivač, zapravo- otkrivamo čoveka koji je napravio Milana Mladenovića i Koju.
Čoveka koji je kasnije Margitu preveo sa klasične muzike i arhitekture, pa, ne može se reći da je to rock’n’roll, postoji njegova izjava, doduše skremblovan je materijal, ali najbolje je da to vidi publika u filmu Šarlo te gleda...
Preminuli su obadvojica – ’89-e Vlajko na jedrilici,a Ivica Vdović ’92-ge na infektivnoj klinici. Njegov testament je vrlo duhovit - „Smrt je prirodna pojava“...
I to su prosto bili izuzetni ljudi, koje si uživo mogao da gledaš kako izvode muziku negde iza Berlinskog zida, i da smatraš da je to zaista izuzetno...
U podrumima, u nekim rupama, taj isti Ivica Vdović je vežbao bubnjeve i napravio bend posle Limunovog drveta – Šarlo Akrobata. Šarlo je ustvari, i po keltskim mitovima i uopšte po evropskim mitovima - luda ili zeleni čovek, a akrobata je akrobata.
Znači- čovek sa ivice. Ivica u žargonu ’60-ih godina dobija još jedno veliko značenje- anderground, kako je to već jedan od najvažnijih članova Monti Pajtona rekao.
Nema nikakvu političku konotaciju. Jedino čega se tiče je andergraund, ili sabveja, kojom običan čovek velikom brzinom može da obiđe više tačaka i za kratko vreme da pokupi više informacija. Kao što i televizor ili radio možeš jeftino da platiš, a da dobiješ mnogo skupih slika iz skupih galerija. Kod tih ljudi koji se zatvaraju kao socijalni autsajderi postoji neko seme više inteligencije."-Po kazivanjima njegove prijateljice,najbolje jugoslvenske glumice Sonje Savic.
Prica o Ivici Vdovicu...
"Ako postoji reformator moje generacije i apsolutni tihi lider, onda je to Ivica Vdović. Učenik V beogradske gimnazije, kome je otac preminuo neposredno po maturi, i koliko ja znam posle toga počinje neki njegov čudan odnos prema gradu...Jedan moj današnji veliki prijatelj u to vreme je napustio FON, jer su ga ljudi izbegavali...A čovek je prosto imao rak kože. I ljudi ume...
ju da budu gadni. A živeli su obadvojica na Dorćolu i zvali su se komšije. Nije bitno kako se čovek zove, ima ga u mojim filmovima, a jako je voleo slikare, muzičare i umetnike i bio je najbolji drug Ivicin, i dane koji su oni provodili prepričavaju se po Beogradu, pa, ako postoji boemština u punom smislu reči, bez zaštite roditelja, bez zaštite bilo koga i izazivanje najopasnijih momaka na crtu, onda je to radio naš Ivica. Imao je nekih 174,5 cm i ja kad bih ga srela bila sam potpuno ushićena...On je umeo da me pogleda u oči i kaže: „Uh, te tvoje inteligentne očice“, a meni srce zaigra do neba...Slušati uživo Ivicu kako svira bubnjeve...To nije prepričljivo...U Britaniji se ništa nije desilo posle punka, ništa naročito veliko...A ovde jeste...Kad je došao na koncert Stinga, Bojan Pečar bio je potpuno razočaran- rekao je “ Pa ovo je trash najgore vrste“.-Po kazivanjima Sonje Savic
" I sad čujem da je Message in a bottle trajao 1h50min...Ja bih jako volela da sam slušala Ivicu Vdovića sat i 50 minuta i njegov solo na bubnjevima. Koja ne bi postojao da nije bilo Ivice Vdovića. I danas ako spomenete Ivicu Vdovića, to je valjda jedino ime na koje se Koja smanji čak do nokta malog prsta. Kada sam to rekla Milutinu Petroviću koji baš nije imao ...
poverenja u tu celu informaciju, rekao je: „Ah, setio sam se...jednom smo se sreli...bio je Koja, ja, naišao je Ivica- Koja se potpuno izbezumio, ukrutio, bio je manji od makovog zrna.“ To je istina. Dakle, ono što je bilo divno, jednom sam išla preko Terazija sa Vlajkom ka Neimaru, koji je više bio moj učitelj i ogromna platonska ljubav ’86-e godine. Ivica Vdović sa ritam mašinom ide u suprotnom smeru i Vlajko Lalić, kome niko nije smeo da pridje u 24-ci, pa da započne dijalog ležeran, ili da mu dođe na vrata kuće...Nije bio odbojan ali je bio vrlo dostojanstven čovek i retko kome je dopuštao da mu oda poštovanje; nailazi Ivica Vdović sa ritam mašinom, apsolutno suprotna ličnost Vlajku, nemaju dodirnih tačaka osim što se možda znaju iz muzičke škole. Vlajko mu kaže “ Dobro veče, Ivice“, „Dobro veče,Vlajko“. Takvi trenuci... Znam da sam dva puta u gradu srela Milana Mladenovića i rekla „Vaš album je predivan, vaš album je...Da li je moguće da u Beogradu nešto tako nastane?!“. Bili smo vrlo suzdržani u komunikacijama...
Sećam se susreta u Klubu Likovne Akademije;
Znao je on ko je Sonja Savić i znala sam ja ko je Ivica Vdović, mada sam se osećala mnogo mlađom a zapravo isto smo godište (ja sam dugo mislila da je 60-o a on je 61-o godište) kada me je pogledao me u oči i rekao „Uh, te tvoje inteligentne očice“.
Možda je to trenutak najvažniji u mom životu.
Vlajko je preminuo na jedrilici 19. avgusta, Tarantela (ne pauk, vetar je duvao). Noću su putovali; Vlajko je bio kapetan jedrilice, prerano su iskočili sa jedrilice. Vetar je jednog dečka odneo i zamislite on je otišao na teretnjak, a teretnjak nije mogao da pronađe druga dva mladića i- u 29-oj godini života, u pola 6 ujutru, rekao je „meni je potrebna pomoć“, mladić se onesvestio, doktor po zanimanju, kakav peh, kad se probudio - Vlajkovog tela nije bilo. I to je prva godina ’89-a, kada se 29. Novembar nije slavio... Posle premijere filma Šarlo te gleda, koji je apsolutno posvećen Ivici Vdoviću, pa naravno i slovenačkim komunama u demonstracijama u Sloveniji ’71-e, koje nisu izdale slogan „država je izdala pojedinca“, dok Hrvati i Srbi na svojim studentskim demonstracijama očigledno nisu imali veze o čemu se radi u Parizu, Njujorku, Londonu, San Francisku i Kaliforniji. Pa vas molim da razmislite o sloganu „Država je izdala pojedinca“. Mislim da je to slogan te male zatvorene grupe, kako je umeo da je nazove jedan od najbogatijih ljudi Balkana, koji se obogatio na marketingu i estradi. Pa neka smo bili mala, zatvorena grupa ljudi, ali smo promenili mnogo stvari. Hvala Ivici što je postojao. Njegova majka prišla mi je posle premijere i rekla „Sonja, Milanu Mladenoviću se podižu spomenici, a ti znaš...“, a ja kažem „Da, da, ja znam“. Ivica je radio na njegovom vokalu, Ivica je radio na njegovoj ličnosti, Ivica je stvorio Milana Mladenovića, Ivica je stvorio Margitu Stefanović, a ko je još uvek živ nek prizna istinu.
1985. godine taj isti Ivica otišao je da se testira na neku čudnu bolest koja se pojavila u Beogradu.Vratio se i celom gradu je rekao da je zaražen AIDS-om. Ovo je jedan ružan i mali grad-okrenuo mu je leđa. A on je vrlo ponosno, dostojanstveno i skromno u svom balon mantilu još godinu i po dana svirao bubnjeve a nakon toga sa ritam mašinom koju je već uveliko nosio nastavio je da se kreće kroz muzički sabvej Beograda i čuven je period ’88-e i ’89-e god., grupa DDT, Đile, Ivica i izvesni Nikola Milutinović, koji je odigrao samo jedno leto sa grupom Armagedon, od koga su ostale možda samo tri pesme, a to je vreme kada se iz Istre pojavljuju dva benda užasno važna – Grč i Let3. Let3 ćete prepoznati po njihovoj prvoj pesmi „1,2, 3, 4, izgubljeni...Svakoga dana govore sve nas je manje a sve nas je više izgubljenih
Ima nas jos, 1, 2, 3, 4 izgubljenih ima nas jos“...
Na dan govora Slobodana Miloševića, Mladina je uradila semplovanje „Ne čujem, ne čujem, ne čujem“, dok u Srbiji to niko nije odradio. Ako bi neko to odradio verovatno bi odradio Ivica, no tada već nije bio u javnosti...A u Beogradu je svirala grupa Grč- to su bili klupski nastupi za mali broj ljudi i to su bile poslednje pouke velikog učitelja.
Kada je Vlajko poginuo stigla je vest iz Amsterdama pošto je ’87-e napustio Beograd, i rekao „Šta ja zapravo radim u ovom gradu?“. A tako talentovan čovek- sa 17 godina bio je primljen na kompoziciju i oboren je zato što nije pročitao Pop Ćiru i pop Spiru i bio je iskren da kaže „Znate, ja nemam nameru to da čitam“. A pritom je govorio starogrčki, latinski, flamanski, engleski i francuski. Eto i to je ovaj grad. Ali opet se vraćam na Ivicu Vdovića koji je bio mnogo socijalniji i čijoj iskrenosti i pameti nije bilo kraja. Điletu je ispricao ’92-e u februaru „Sanjao sam ružan san. Provlačim se ispod bodljikavih žica, blato je, rat je, to je suviše za mene, ne mogu to da podnesem.“ Onda je uradio jednu malu hemijsku igru koja možda nije bitna za javnost i ’92. godine, vrlo svesno, našao se na infektivnoj klinici, gde je napisao svoj mali testament, koji je Srdjan Đile Marković objavio u novinama Glas. Ja sam zapamtila samo tu fantastičnu rečenicu da je Smrt prirodna pojava. Nije imao mnogo toga da ostavi, izuzev ogromne, ogromne, zaboravljene reforme, za koju su možda neki bendovi načuli, a ja im preporučujem da uzmu album kada je Ivica svirao u Ekatarini Velikoj, odnosno Katarini II, i da uzmu Šarla Akrobatu...“Bistriji ili tuplji čovek biva kad tri tačke“. Ja sam tuplja od Ivice mnogo. Ali da nije bilo Ivice ništa ne bi bilo od ovo malo bistrine u meni.
Ivice, mnogo ti hvala na svemu. Ovaj grad se mnogo ogrešio o tebe...Znate, u Njujorku su najveći muzičari i slikari umrli od iste bolesti...Niko nije virio u njihov privatan život. A ovaj čovek koji je otvorio karte i dao ovom gradu sve što je imao i nije tražio ništa zauzvrat, da ne pričamo da od para nije video ni paru, a da je tako dobro uličario, da se skoro neće roditi umetnik takav kakav je on bio u punom smislu te reči. Danas su umetnici oženjeni, udati, imaju decu, taman posla da dobiju jednu vašku u glavi...A kamoli da se druže sa ljudima kojima ne sme da pridje živ čovek i da najnormalnije razgovaraju sa istim, i da taj isti bude zaštitnik Ivici, koji sa velikim oružijem izađe pred velikog čoveka i uzme mu veliku stvar i onda posle pet metara se okrene i kaže „Baci pištolj“ i mirnim korakom ode. Pozdravljam javnost malograđanskog Balkana. Bili jednom na Balkanu, iste godine rođeni, od iste bolesti pelcovani i umrli u istom danu."
