Глава ме боли хронично. Shit's just too much.
Се празнам тука зашо немам погодни зборови за луѓе. Или нема погодни луѓе за зборови.
Често доаѓам тука и праам пиши бриши едно 20 минути, и кога ќе завршам повеќе е избришано него напишано. And that does the trick, кога не останало ништо за споделување, се е решено. И избришано. И си одам.
А ко што глеам постов сепак ќе се најде тука, иако не може да биде попразен.
Многу зборови, нула информации за вадење заклучок, исто као кај мене у глава!
Се исцрпив од дефрагментирање одамна, сега има само хаос, а снага да расчистам на повидок - ни под разно.
Единствена дезинсекција од бубачкиве ми е тет-а-тет провод, ама скап е тој лек. Не можам да си го дозволам ни временски ни парично.
Требаше да си напраам новогодишен бакетлист, и на врвот да стаам Мани си го тоа Овновското slow to finish but i'm quick to start (како што испеаа ред хот чили пеперс у една убава песна)
Класична женска мана е нонстоп да се изјаснуваат за проблеми. Класична машка мана е што не знаат дека жените не го прават тоа во потрага по решенија. Мажи, take notes.
Во другите вести.. Нема други вести.
i wish i wasn't here.
Сакам да си најдам планета со услови за живот и да сум единствен населеник. Едно месец дена да оладам, да поспијам, да се преиспитам, да си го осмислам животов или барем годинава, да поплачам на раат. Сакам и да не е толку страшно, ладно и магливо надвор за да можам да шетам. Премногу време од денот проаѓам дома, тоа најмногу ме уморува.
Еве, имам кај да јадам и да спијам, ништо не ми фали во животов, се ми е дадено на тацна и пак не сум the best me i can be.
Втора точка на бакетлистот: Не биди толку плашлива. Рогови имаш, користи ги. И не биди плачка.
Трета точка: Не биди мрзлива.
Our time here is limited and i'm wasting mine away.
Ќе ти пишам пак на некој подобар ден
