Обожавам платонска љубов, посебно кога мене ми се случува, последниве неколку ( не кажувам дали се часови, денови, месеци, години ) по цели денови на неа мислам. Убаво ме процени една постара пријателка пред едно 3 години кога ме нарече мазохист, затоа што обожавам да се измачувам.
Една песна од мизар идеше" чекај го дождот кога сонцето умира" да ти ебам тоа како сега го поврзувам со мене иако тоа не е целта на текстот. Море во овој момент само се полнам со музика и се поврзувам на секаков можен начин.
Не знам дали не сум храбар или дали ми е поинтересно вака...но на крај на денот од страна гледано само сум една кукавица и ништо друго.
Вечерва до 3 сабајле ќе свиркам некој тажни мелодии, ќе пијам вино и ќе се потсетувам на зборовите на франческо петрарка...почивај во мир ивица.