bitushanec
Борец за човекови права
- Член од
- 17 јануари 2006
- Мислења
- 3.741
- Поени од реакции
- 814
Shquiptarite vo Makedonija za prv pat pocnale da se naseluvaat 1750 g., kako turski islamistichki borci za potisnuvanje na domorodnoto hristijansko makedonsko naselenie. Nasilno, islamizirale i albanizirale Makedonci. Se izvinuvam shto textot e na srpski, no memam vreme da go preveduvam, a se koristeni istoriski izvori i od Tome Smileski-Bradina.
Prvo mesto sto arnautite go zazele od Makedoncite bilo seloto Zajaz, pri sto lokalnite ziteli nasilno gi islamizirale, a podocna i albanizirale celosno. Udrile od Peshkopeja prvo da ja zazemat Mijachijata, no mijacite gi odbile pa se naselile prvo vo Zajas, okolu 1740 g.
Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци je исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када je играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили сe као у своје куће. Православни су сe разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане.[25] Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било je православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су сe устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им "мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани.[T. Смиљанић, Кичевија, 437.] Сам Зајас, сада изразито албанско место, био je старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио je Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају сe имена њихових православних предака. Православни старинци били су "Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. Веома je интересантан случај села Колари, где je на месту Мировцима било насеље одакле су сe наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва сe, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други je остао и поарбанашен je.[Т. Смиљанић, Кичевија, 444.]
Четири су тока или "струје" албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. : "струја Шкумбије", "дукађинска струја" и "малисорска струја". Прва од њих обухватала je становништво средње Албаније, које сe кретало једним делом старим римским путем Via Egnatia, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису сe могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака.[Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 198] Северније од ове струје текла je тзв. "дукађинска струја", која je обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје.
Тежиште "метанастазичког" [пресељеничког] ширења Албанаца налазило сe, дакле, на косовском правцу, који je од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила je управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту сe доспевало из призренског краја.
Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им je да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа сe најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XVI века у једном турском документу [из 1595] наводи сe нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која je у више махова упадала у полошка македонска села, где je опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке.[Ј. Трифуноски, Полог, 38] Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су сe "арамијским планинама" [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу je још 1914. године било трагова арамијских бусија.[P. Николић, Ширење Арнаута, 111-112.] Ипак, тек од друге половине XVIII века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије сe последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије je продирање нарочито било интензивно у току XIX века. Затим je наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори -тетовске албанске паше и зулум [ Ј. Трифуноски, Полог, 38-39, 50-51.] До тих промена дошло je не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен je коренито тек у новије време: до почетка XIX века овде су у већини хришћани Словени, а данас "су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе". Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да сe у неким селима приликом испитивања осећао "као код самртника који већ издише", јер je у многим полошким селима све угашено и изгледа "као да у њима никада није ни било Македонаца".[19] Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога je најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер сe сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XVIII века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су сe преци досељавали у току друге половине XVIII века, а трећи период чине прва половина XIX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када сe досељава највећи број албанских родова [око 50%].[ Ј. Трифуноски, Полог, 71-74.]
У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.[ J. Трифуноски, Скопско Поље, 358.]
Prvo mesto sto arnautite go zazele od Makedoncite bilo seloto Zajaz, pri sto lokalnite ziteli nasilno gi islamizirale, a podocna i albanizirale celosno. Udrile od Peshkopeja prvo da ja zazemat Mijachijata, no mijacite gi odbile pa se naselile prvo vo Zajas, okolu 1740 g.
Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци je исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када je играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили сe као у своје куће. Православни су сe разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане.[25] Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било je православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су сe устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им "мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани.[T. Смиљанић, Кичевија, 437.] Сам Зајас, сада изразито албанско место, био je старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио je Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају сe имена њихових православних предака. Православни старинци били су "Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. Веома je интересантан случај села Колари, где je на месту Мировцима било насеље одакле су сe наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва сe, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други je остао и поарбанашен je.[Т. Смиљанић, Кичевија, 444.]
Четири су тока или "струје" албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. : "струја Шкумбије", "дукађинска струја" и "малисорска струја". Прва од њих обухватала je становништво средње Албаније, које сe кретало једним делом старим римским путем Via Egnatia, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису сe могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака.[Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 198] Северније од ове струје текла je тзв. "дукађинска струја", која je обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје.
Тежиште "метанастазичког" [пресељеничког] ширења Албанаца налазило сe, дакле, на косовском правцу, који je од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила je управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту сe доспевало из призренског краја.
Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им je да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа сe најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XVI века у једном турском документу [из 1595] наводи сe нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која je у више махова упадала у полошка македонска села, где je опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке.[Ј. Трифуноски, Полог, 38] Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су сe "арамијским планинама" [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу je још 1914. године било трагова арамијских бусија.[P. Николић, Ширење Арнаута, 111-112.] Ипак, тек од друге половине XVIII века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије сe последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије je продирање нарочито било интензивно у току XIX века. Затим je наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори -тетовске албанске паше и зулум [ Ј. Трифуноски, Полог, 38-39, 50-51.] До тих промена дошло je не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен je коренито тек у новије време: до почетка XIX века овде су у већини хришћани Словени, а данас "су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе". Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да сe у неким селима приликом испитивања осећао "као код самртника који већ издише", јер je у многим полошким селима све угашено и изгледа "као да у њима никада није ни било Македонаца".[19] Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога je најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер сe сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XVIII века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су сe преци досељавали у току друге половине XVIII века, а трећи период чине прва половина XIX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када сe досељава највећи број албанских родова [око 50%].[ Ј. Трифуноски, Полог, 71-74.]
У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.[ J. Трифуноски, Скопско Поље, 358.]