Албанците се населиле во Македонија во 1750 год.

Дискусија во форумот 'Историја' започната од bitushanec, 22 март 2008.

Статус на темата:
Затворена за нови мислења.
  1. bitushanec

    bitushanec Борец за човекови права

    Член од:
    17 јануари 2006
    Мислења:
    3.741
    Допаѓања:
    809
    Shquiptarite vo Makedonija za prv pat pocnale da se naseluvaat 1750 g., kako turski islamistichki borci za potisnuvanje na domorodnoto hristijansko makedonsko naselenie. Nasilno, islamizirale i albanizirale Makedonci. Se izvinuvam shto textot e na srpski, no memam vreme da go preveduvam, a se koristeni istoriski izvori i od Tome Smileski-Bradina.

    Prvo mesto sto arnautite go zazele od Makedoncite bilo seloto Zajaz, pri sto lokalnite ziteli nasilno gi islamizirale, a podocna i albanizirale celosno. Udrile od Peshkopeja prvo da ja zazemat Mijachijata, no mijacite gi odbile pa se naselile prvo vo Zajas, okolu 1740 g.

    Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци je исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када je играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили сe као у своје куће. Православни су сe разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане.[25] Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било je православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су сe устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им "мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани.[T. Смиљанић, Кичевија, 437.] Сам Зајас, сада изразито албанско место, био je старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио je Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају сe имена њихових православних предака. Православни старинци били су "Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. Веома je интересантан случај села Колари, где je на месту Мировцима било насеље одакле су сe наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва сe, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други je остао и поарбанашен je.[Т. Смиљанић, Кичевија, 444.]

    Четири су тока или "струје" албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. : "струја Шкумбије", "дукађинска струја" и "малисорска струја". Прва од њих обухватала je становништво средње Албаније, које сe кретало једним делом старим римским путем Via Egnatia, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису сe могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака.[Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 198] Северније од ове струје текла je тзв. "дукађинска струја", која je обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје.
    Тежиште "метанастазичког" [пресељеничког] ширења Албанаца налазило сe, дакле, на косовском правцу, који je од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила je управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту сe доспевало из призренског краја.

    Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им je да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа сe најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XVI века у једном турском документу [из 1595] наводи сe нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која je у више махова упадала у полошка македонска села, где je опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке.[Ј. Трифуноски, Полог, 38] Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су сe "арамијским планинама" [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу je још 1914. године било трагова арамијских бусија.[P. Николић, Ширење Арнаута, 111-112.] Ипак, тек од друге половине XVIII века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије сe последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије je продирање нарочито било интензивно у току XIX века. Затим je наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори -тетовске албанске паше и зулум [ Ј. Трифуноски, Полог, 38-39, 50-51.] До тих промена дошло je не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен je коренито тек у новије време: до почетка XIX века овде су у већини хришћани Словени, а данас "су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе". Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да сe у неким селима приликом испитивања осећао "као код самртника који већ издише", јер je у многим полошким селима све угашено и изгледа "као да у њима никада није ни било Македонаца".[19] Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога je најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер сe сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XVIII века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су сe преци досељавали у току друге половине XVIII века, а трећи период чине прва половина XIX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када сe досељава највећи број албанских родова [око 50%].[ Ј. Трифуноски, Полог, 71-74.]


    У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.[ J. Трифуноски, Скопско Поље, 358.]
     
  2. bitushanec

    bitushanec Борец за човекови права

    Член од:
    17 јануари 2006
    Мислења:
    3.741
    Допаѓања:
    809
    Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XVIII века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те сe расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати "сач" и "черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им je од уста отиман; најзад су морали да сe pаселе.[2] Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XIX века колонизација je добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски je насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао je Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су сe на тај начин што су сe неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло je и до померања мијачких породица на исток.[3] Средиште насилника je Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где je овај зликовац уморио преко сто људи. Ту je бачен и стари учитељ, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонт из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: "Ска нурџон! Je врау њи Шкин!" [Није ништа! Убијен je један Словен!].[4]

    Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XIV века у селу Лазаровци налази сe гробље са натписима, по којима сe види да je ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. "Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било je брсјачко, али сe разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса.[6] Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало je организован отпор; село су качаци палили више пута, али сe оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.[7]

    Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским "тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да сe етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ je бежао из својих старих насеља и прикупљао сe у другим већим селима или варошицама, или сe исељавао из области, па су сe у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XIX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.[8]
    Подаци о исељеницима у Пологу указују да je православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види сe, исто тако, да je наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке je истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног.[9] Пошто би сe поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Hа тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би сe из матичне области иселио један члан, са њим су сe и други селили онамо где већ имају саплеменика.[10] Досељавање Албанаца махом сe вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку je тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било je у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да je сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход je по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу сe прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су сe знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су сe само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама.[11]

    Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да сe досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XIX века постепено су сe исељавали, док сe нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био je последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена je после овога рата.[12] Село Корито било je македонско, а сада je албанско. Албанци су сe доселили у време тетовских паша почетком XIX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да сe населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори.[13] У Лопушник су сe крајем XVIII века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду "сејмени" [чувари]. После досељења они су "со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.[14] Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XIX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани ["трган народ", како веле мештани].[15] Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд.[16] Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који сe приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман je био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па je тако Симњица постала муслиманско-албанско село.[17] У селу Џепчишту налазио сe манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су "Турци" [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.[18]

    У области Куманова Албанци су сe насељавали углавном на два начина: планском колонизацијом од стране турских власти после великих сеоба на север од краја XVII века, и друго, убацивањем у насељена села, поступним насељавањем из суседних северних и западних предела. Јован Хаџи-Васиљевић наводи случај села Думановце, као пример поступног увлачења Албанаца у mak. село, и насиља "изнутра": "Убивав ги, палив ги, пљачкав ги, али они не остаљав своје куће и село; и остаља ли сe онај красоћа" - наводе сe речи мештана.[23]

    Испитивањем порекла појединих породица види сe како су Албанци потискивали испред себе Србе и како су сe ови поступно уклањали испред Албанаца Тако сe, на пример, зна да je врањска породица Машутковићи старином својом из села Врбана у коме одавно нема ниједне српске душе, па да сe, бежећи испред Албанаца, пресе лила из села Врбана у село Рељан, кад су сe Албанци јаче почели ширити и у Рељану, она сe одатле преселила у село Леосоје, док сe није, најзад, преселила у град Врање. Оваква је била судбина многих српских породица које су потискивали Албанци.[24] Цела Горња Пчиња je, у ствари, уточиште бегунаца који су сe овде склањали од албанског зулума - из околине Прешева, Куманова, Врања, Гњилана, Косова, Пољанице, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северозападно од Горње Пчиње.[25]

    Метод албанске инфилтрације описао je P. Николић према изучавањима Пољанице. Први су сe Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су сe насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су сe досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али сe Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести сe у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га je примио на конак: "Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!".

    Цвијић описује и метод насељавања Албанаца у тетовској области [Доњи Полог], у суштини на исти начин као и знатно касније Јован Трифуноски: "Најпре су [Албанци - Д. Б.] заузели планинска села око Шара а затим сe постепено спуштали у тетовску котлину, коју, поменуто je, још нису ни у пола освојили. Као претходници и весници миграције дошле су најпре арнаутске арамијске чете, које су отимале стоку, разваљивале бачила и онемогућиле шарском становништву опстанак; упоредо с тим ишло je насељавање по неколико арнаутских кућа у селима. Оне су после дозивале своје племенске и братствене сроднике или због тога што су ово боље и пространије паше или по једној арбанашкој особини: Арнаути истог братства и племена воле сe и помажу и један би другоме дошли у помоћ и на велике даљине и поред велике опасности; тим арнаутским групама од кућа по српским селима била je потребна таква помоћ".[29]
    1 ЕЈ I, 68 (ћирилично издање).
    2 T. Смиљанић, Мијаци, 41-42.
    3 T. Смиљанић, Мијаци, 77.
    4 Т. Смиљанић, Мијаци, 83.
    5 T. Смиљанић, Кичевија. 427.
    6T. Смиљанић, Кичевија, 437-438.
    7 T. Смиљанић, Кичевија, 445.
    8 Ј. Трифуноски, Полог, 39-40.
    9 Ј. Трифуноски, Полог, 66.
    10 Ј. Трифуноски, Полог, 76.
    11 Ј. Трифуноски, Полог, 79.
    12 Ј. Трифуноски, Полог, 171.
    13 Ј. Трифуноски, Полог, 174.
    14 Ј. Трифуноски, Полог, 183.
    15 Ј. Трифуноски, Полог, 191.
    16 Ј. Трифуноски, Полог, 210.
    17 Манастир je обновљен 1935-1936, али су га Албанци поново разорили 1943, заклавши калуђера и послугу: Ј. Трифуноски, Полог, 213.
    18 Ј. Трифуноски, Полог, 347. И Скопски Дервен je од краја XVIII века, откада су почели долазити албански досељеници, позорница отимања, убијања и свакојаког насиља над православним Македонцима, који тад нису били сигурни ни за живот, ни за имање: Ј. Трифуноски, Скопски Дервен, 341-342.
    19 А. Урошевић, Косово, 82-83.
    20 А. Урошевић, Косово, 88.
    21 А. Урошевић, Горња Морава, 80.
    22 А. Урошевић, Горња Морава, 88, 90.
    23 Ј. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија I, 179-180, 181, 185.
    24 J. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија II, 135.
    25 J. Трифуноски, Пчиња, 57, 59.
    26 Р Николић, Ширење Арнаута, 124-125.
    27 P. Николић, Ширење Арнаута, 126; yпор. P. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса, 73.
    28 Ј. Цвијић, Основе III, 1050-1051.
    29 Ј. Цвијић, Основе III, 1072.
     
  3. Quark

    Quark brr,brr...zbrc

    Член од:
    12 март 2008
    Мислења:
    3.489
    Допаѓања:
    155
    Interesno, cudno samo kako Pjetr Bogdani, poznat albanski pisatel i patriot bil arhiepiskop na Skopje uste od 1677 godina.
     
  4. bitushanec

    bitushanec Борец за човекови права

    Член од:
    17 јануари 2006
    Мислења:
    3.741
    Допаѓања:
    809
    Petar Bogdani (slovensko ime BogDan) e roden vo seloto Gur i Hasit na Kosovo, inaku negoviot dedo se preselil od Skadar vo Prizren. :tapp::tapp:
    Tocno deka bil skopski BISKUP (ne arhiepiskop), isto kako sto hrvatot Joakim Herbut bese skopski biskup.


    I jas mozebi ziveam vo Wien i ke stanam gradonacalnik na Wien, no ne znaci deka Wienerite se Makedonci, taka?
     
  5. Quark

    Quark brr,brr...zbrc

    Член од:
    12 март 2008
    Мислења:
    3.489
    Допаѓања:
    155
    Kako prvo ne e voopsto sloven tuku cist albanec, ne za djabe pisuval uste vo toa vreme na albanski.

    Vtoro, a i sustinata na moeto prethodno prasanje, kako toa na albanec mu se dozvolilo vo toa vreme da bide arhiepiskop na Skopje, osven samo ako golem del od graganite bile albanci.

    Kako i da, ako poveke ti odgovara da im veruvas na srpskite zapisi, prodolzi si po toj pat.
     
  6. bitushanec

    bitushanec Борец за човекови права

    Член од:
    17 јануари 2006
    Мислења:
    3.741
    Допаѓања:
    809
    I na Joakim Herbut mu bese dadeno da bide skopski biskup, no ne znaci deka groto od skopskoto naselenie bilo hrvatsko. Do pred Kiro Stojanov, site katolicki biskupi na Skopje bile hrvati vo izminative 100 godini. I vo Bagdad ima biskup - siriec, no ne znaci deka site se sirijci vo Bagdat.

    Ako malku procitas istorija, ke vidis deka vo Skopje imalo mnogu malku katolici i site tie bile sloveni (najcesto dubrovcani- tregovci).

    Vo Skopje od krajot na 17 vek imalo 15 katolicki kuki so 100 luge i nemalo katolicka crkva, tuku buskupot doma vrsel doma bogosluzhba i site katolici bile ilirci t.e. sloveni (Ibid. 596).
    A albancite vo Skopje se domorodni, kolku sto se domorodni vo Sweiz.
     
  7. Докторот

    Докторот DOMINUS

    Член од:
    4 јануари 2008
    Мислења:
    611
    Допаѓања:
    7
    Само да расчистиме, Тома Смиљанич не е србин, туку чист Македонец од Лазарополе, кој се погодил да пишува во периодот меѓу двете светски војни, кога овој дел од Македонија беше под српска управа.
     
  8. Solid

    Solid Зона на самракот

    Член од:
    26 август 2007
    Мислења:
    6.947
    Допаѓања:
    3.315
    Абе не се труди да му објасниш.Знаеш која е нивната логика "еден Албанец,наша територија".Во Охрид во 1945 г.албанците можеле да се избројат на прсти.
     
  9. Picasso`

    Picasso` Schizophrenic!

    Член од:
    26 јануари 2007
    Мислења:
    4.149
    Допаѓања:
    196
    A vo Bitola bile 30%.
    Zalno neli?
     
  10. Solid

    Solid Зона на самракот

    Член од:
    26 август 2007
    Мислења:
    6.947
    Допаѓања:
    3.315
    Само 30 %???И "Славо-Македонците" ги исчистија па сега се 2-3 %???
     
  11. Picasso`

    Picasso` Schizophrenic!

    Член од:
    26 јануари 2007
    Мислења:
    4.149
    Допаѓања:
    196
    Kao sakash kazi. Sakas makedonci, sakash sloveni, sakash Tito, sakash Rankovic, sakash Gligorov... itn...
    Sekako onie Makedonci, gradski ljugje, znaat...
    A znaat i albanski da zboruvaat.
     
  12. bitushanec

    bitushanec Борец за човекови права

    Член од:
    17 јануари 2006
    Мислења:
    3.741
    Допаѓања:
    809
    I ti i jas znaeme deka albancite vo Makedonija se DOJDENCI. Nema potreba nas da ne zamaras so vasite izmislici, zosto site znaeme koga ste dosle i na koj nacin ste dosle. I ne e daleku 1970` koga okolu 200.000 kosovari dojdoa kako ilegalci vo Makedonija i SDSM im dade drzavjanstva. Sega ispagaat deka tie kosovari se "autohtoni".

    Tuku, kade ima vo Makedonija ostatoci od albanska kultura??? Kade ima albanski toponim vo Makedonija? Site sela duri i vo Polog se so cisti makedonski toponimi, Tearce, Zelino, Kondovo, Srbinovo, Dzepchiste itn. Tie toponimi se istite i pred 500 godini, samo sto lugeto ne se isti; starosedelcite bile isterani od nekogo.
     
  13. fanatic

    fanatic

    Член од:
    17 јули 2006
    Мислења:
    3.101
    Допаѓања:
    17
    Ете сега ке кажат српска пропаганда:pos2: :pos2: :pos2: незнам засто дасе повторуваме јасно и докажано арнаути гего мирдити .Нивна вистинска татковина АЗЕРБЕЈЏАН:toe:
     
  14. mujo

    mujo

    Член од:
    30 јуни 2007
    Мислења:
    1.775
    Допаѓања:
    23
    abe konkretno vo tetovo i vo gostivar site turci sto bile za vreme na Osmanliite, a bile siromasni i posle padot na Osmanliite ne bile vo finansiska moznost da pobegnat vo turcija i ostanale vo makedonija, sega se pisuvaat kako albanci da ne recem Albanci i se pravat pogolemi Albanci i od tie vo albanija, a do pred samo 100god bile turci. tuka normalno treba da se racunaat 200.000 ilegalci od kosovi sto im dade branko drzavjanstvo i Albancite od kosovo sto ostanaa vo 1999 vo tetovo i go napolnija gradot so bolesti i eden kup kurvi po siptarskite kafici
     
  15. TpH_Bo_OkO

    TpH_Bo_OkO Трноризец

    Член од:
    18 мај 2005
    Мислења:
    11.531
    Допаѓања:
    807
    ПЕТАР

    БОГДАН

    Албанец...:pos2:

    Како тргнале пријателчињава, постхумно, и ЗВОНКО БОГДАН ќе го албанизираат...
     
Статус на темата:
Затворена за нови мислења.

Сподели преку: