Ѓорѓе Балашевиќ
- Креатор на темата Serdarot
- Време на започнување
IsidoraD
Neko to od Gore vidi Sve!
- Член од
- 18 октомври 2005
- Мислења
- 671
- Поени од реакции
- 29
Балашевич
Nesto sto me smiruva a u isto vreme moze da me rasplace toa se pesnite na Balasevic.
Pojma neam kako mi se rodi taa ljubov ama znam deka u mojata familija sekogas se slusale negovite pesni.
negovite pesni se tolku realni i vistiniti,mislam deka sekoj moze da se prepoznae vo niv.
Zal mi e sto nema novi pesni,nekako vo posledno vreme pocna da se povtoruva,istite pesni i shtosevi na sekoj koncert,no sepak stihovite vredat.
Nema mnogu da zboram za nego,eve nekolku pesni koi samite zboruvaat.
Uvod
Ja se slikam
za naslovne strane
i provodim
neke bezvezne dane
(to znaš).
Dajem intervjue
(uvek iste)
i pikiram
ka vrhu top liste.
Pa da:
sve zbog moje drage mame.
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
sve što radim ja...
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
sve što radim ja,
ja radim zbog nje.
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
ovo dajem njoj...
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
sve što radim ja,
ja radim zbog nje.
Jedan Saša iz voza
Juli je mesec vruć
kada putuje pola nacije.
U vozu ni za lek
nema mesta bez rezervacije.
A ja sam gledala
kako promiču neki pejzaži.
I tad sam videla
jedan pogled koji me traži.
Jedan Saša iz voza mi slomio srce,
i otiš'o negde u daleki svet.
I rek'o mi kako je voleti lako,
jer ljudi su pčele, a ljubav je cvet...
O što je pričao,
divno pričao o nekim stvarima,
o trci "Tour de France"
i o zelenim bulevarima.
O nekom Zokiju
s kojim je davno delio klupu,
o tom kako je slušao
samo Index-e i Korni grupu.
Jedan Saša iz voza mi slomio srce,
i otiš'o negde u daleki svet.
I rek'o mi kako je voleti lako,
jer ljudi su pčele, a ljubav je cvet...
On mi je pružio
čitav beli svet na svom dlanu.
Al' već je svitalo,
voz je stigao u Ljubljanu.
I kad je sišao,
samo mahnuo, rekao: "Ćao!".
Ja sam ponavljala:
"Nije mi žao. Nije mi žao!!!"
Jedan Saša iz voza mi slomio srce,
i otiš'o negde u daleki svet.
I rek'o mi kako je voleti lako,
jer ljudi su pčele, a ljubav je cvet...
NEKI NOVI KLINCI
Moj deda već dugo ore nebeske njive,
ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca.
Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,
i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca.
Neki novi klinci...
Kroz maglu treperi devet sveća na torti
tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca.
U maju jos uvek zriju komšijske bašte,
ali trešnje i zelene kajsije kradu druga deca.
Neki novi klinci...
Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata,
ima klinca od četiri i po i uči ga da peca.
Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola,
a u porti, za loptom sad jurcaju neka druga deca.
Neki novi klinci...
A ja, ja se kockam sa prevarantom životom,
iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca.
I stariji mi kažu:"Sad si u pravom dobu!"
A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca.
PRODAJE SE PRIJATELJ
U lokalnom listu, od pre dva tri dana,
videh čudan oglas ja, čudno, baš:
"PRODAJE SE PRIJATELJ!".
Prošao je mnogo, kvario se lako,
trošio je puno, da, i zato sad:
prodaje se prijatelj...
Prodaje se prijatelj polovan, vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend! x3
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Nekad prodaš kuću, ili stari klavir,
ili jutro zemlje, da, al' kako to:
"Prodaje se prijatelj!"?
Prodaj ga na crno, daj ga ipod cene.
Trampi ga za nešto, da, al' bez tog:
"Prodaje se prijatelj!"...
Prodaje se prijatelj polovan, vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend!
Prodaje se friend!
Prodaje se friend!
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Prodaje se friend!
Nesto sto me smiruva a u isto vreme moze da me rasplace toa se pesnite na Balasevic.
Pojma neam kako mi se rodi taa ljubov ama znam deka u mojata familija sekogas se slusale negovite pesni.
negovite pesni se tolku realni i vistiniti,mislam deka sekoj moze da se prepoznae vo niv.
Zal mi e sto nema novi pesni,nekako vo posledno vreme pocna da se povtoruva,istite pesni i shtosevi na sekoj koncert,no sepak stihovite vredat.
Nema mnogu da zboram za nego,eve nekolku pesni koi samite zboruvaat.
Uvod
Ja se slikam
za naslovne strane
i provodim
neke bezvezne dane
(to znaš).
Dajem intervjue
(uvek iste)
i pikiram
ka vrhu top liste.
Pa da:
sve zbog moje drage mame.
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
sve što radim ja...
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
sve što radim ja,
ja radim zbog nje.
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
ovo dajem njoj...
Mesto maturske
slike na tablou,
u nekom izlogu
na lokalnom korzou,
sve što radim ja,
ja radim zbog nje.
Jedan Saša iz voza
Juli je mesec vruć
kada putuje pola nacije.
U vozu ni za lek
nema mesta bez rezervacije.
A ja sam gledala
kako promiču neki pejzaži.
I tad sam videla
jedan pogled koji me traži.
Jedan Saša iz voza mi slomio srce,
i otiš'o negde u daleki svet.
I rek'o mi kako je voleti lako,
jer ljudi su pčele, a ljubav je cvet...
O što je pričao,
divno pričao o nekim stvarima,
o trci "Tour de France"
i o zelenim bulevarima.
O nekom Zokiju
s kojim je davno delio klupu,
o tom kako je slušao
samo Index-e i Korni grupu.
Jedan Saša iz voza mi slomio srce,
i otiš'o negde u daleki svet.
I rek'o mi kako je voleti lako,
jer ljudi su pčele, a ljubav je cvet...
On mi je pružio
čitav beli svet na svom dlanu.
Al' već je svitalo,
voz je stigao u Ljubljanu.
I kad je sišao,
samo mahnuo, rekao: "Ćao!".
Ja sam ponavljala:
"Nije mi žao. Nije mi žao!!!"
Jedan Saša iz voza mi slomio srce,
i otiš'o negde u daleki svet.
I rek'o mi kako je voleti lako,
jer ljudi su pčele, a ljubav je cvet...
NEKI NOVI KLINCI
Moj deda već dugo ore nebeske njive,
ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca.
Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,
i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca.
Neki novi klinci...
Kroz maglu treperi devet sveća na torti
tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca.
U maju jos uvek zriju komšijske bašte,
ali trešnje i zelene kajsije kradu druga deca.
Neki novi klinci...
Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata,
ima klinca od četiri i po i uči ga da peca.
Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola,
a u porti, za loptom sad jurcaju neka druga deca.
Neki novi klinci...
A ja, ja se kockam sa prevarantom životom,
iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca.
I stariji mi kažu:"Sad si u pravom dobu!"
A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca.
PRODAJE SE PRIJATELJ
U lokalnom listu, od pre dva tri dana,
videh čudan oglas ja, čudno, baš:
"PRODAJE SE PRIJATELJ!".
Prošao je mnogo, kvario se lako,
trošio je puno, da, i zato sad:
prodaje se prijatelj...
Prodaje se prijatelj polovan, vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend! x3
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Nekad prodaš kuću, ili stari klavir,
ili jutro zemlje, da, al' kako to:
"Prodaje se prijatelj!"?
Prodaj ga na crno, daj ga ipod cene.
Trampi ga za nešto, da, al' bez tog:
"Prodaje se prijatelj!"...
Prodaje se prijatelj polovan, vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend!
Prodaje se friend!
Prodaje se friend!
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Prodaje se friend!
IsidoraD
Neko to od Gore vidi Sve!
- Член од
- 18 октомври 2005
- Мислења
- 671
- Поени од реакции
- 29
Priča o Vasi Ladačkom
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta...
Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto...
Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba,
al' je Vasa hteo mnogo više...
Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, ali nije mog'o da ih ima.
Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce...
Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela.
Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, sve je im'o ništa im'o nije.
Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod'o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog'o da ga nađe...
Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o...
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, čilaša...
Kada nisam s onom koju volem,
kada nisam s onom koju volem.
Kad ja nisam s onom koju volem,
E, kad nisam s onom koju volem.
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio čudna sorta..
Nisam bio ja za nju
Volela je klasiku i jazz, čitala je, pretežno, Perl Bak.
Njen je praded bio ruski knez, došao je sa Urala čak.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, nikad nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Prošla je, uglavnom, čitav svet, London, Pariz, Amsterdam i Rim.
Vozila je plavi "Renault 5", ma, vozila je pristojno, sasvim.
Al' ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Živela je kao sat. Strogi plan za svaki dan.
Želela je znati sve: "Šta se zbiva? Ko se muva?"
Ja sam sasvim drugi tip, o, tako divno slobodan,
baš ma briga za njen krem. Eto, to je to.
Baš i ne bi bio neki brak, kad je ženin idol - čika Freud,
a njen suprug površan i lak, fudbal, coca-cola i Pink Floyd.
O, mama, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, stvarno, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Sretnemo se ponekad. Pita me šta radim sad,
ispriča mi ukratko, šta se zbiva, ko se muva.
Kažem joj da tugujem, kartam se i lumpujem,
s oblacima drugujem, ona kaže: "Sam si tome kriv".
Al' ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
O, kako tužnih ljubavi ima
Profesor Lukić sa četvrtog sprata, je živeo prilično sam.
A decu je ušio ljubavne pesme, sonete i šta ti ja znam.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam:
njegova žena, Lukić Milena, s drugim je otišla.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
A gospođa Ruža je radila goblen i subotom igrala tač.
Od muža joj ostalo par žutih slika, oficirska kapa i mač.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam:
poručnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
Pišu romane, pesme, novele, o tome kako ljubav uvek nađe put.
Znam neke sive, tužne hotele i neke prazne sobe gde je uvek onaj strašni mir.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam...
Anđelija Prokić je čekala princa i njegovu čarobnu moć,
da joj otplati kredit, da joj napravi klinca, da je voli do kasno u noć.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nesto razmišljam:
njen suprug Bane, noći i dane, nije se treznio.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
A kad se jednom, u dva i deset, vratio kući željan ljubavi i sna,
našao pismo, pao u nesvest, žena mu s Lukićem iz prve strofe pobegla u noć.
O kako tužnih ljubavi ima, baz nešto razmišljam...
Ostaje mi to što se volimo
Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu,
k'o u ruskom romanu, tačno tako.
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno.
U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
"Nisi bio odavno".
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga dal' zna da si otišla, da si otišla.
"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš".
Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli.
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli.
I zato vraćam priču na vremena kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.
"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sličnih njoj".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma koješta", gunđa on, "dodaj bokal stari moj".
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće, ja vidiš nisam.
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,
neke potpuno strane.
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu.
Zato topim u vinu čitav svet jer u čašu
može svašta da stane.
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledecoj litri.
Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.
"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"
Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.
"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje".
Za treću smenu
Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...
Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
veceras treća smena vraća tuđi dug...
Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budis se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit...
Pa naspi još jednu...
Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Mozda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...
Pa naspi još jednu...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi još jednu za moje drugare.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere, naspi još jednu za treću smenu...
Lepa protina kći
Još sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je došla da se kupa lepa protina kći.
Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt.
Mesec tinja nad vrbakom,
srebri nebo, zveda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...
O srce ludo, ludi sni,
već se moji drugovi momčili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kći.
Čudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi došli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tuđ.
Bas sam prošao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I još ponekad zazvone praporci
što je odnose, ko zna gde...
Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad više nisam sreo lepu protinu kši.
Jedan život, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napišem stih.
Stvari teku, ja se držim izvan njih.
I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevažne naspram nje...
Boža zvani Pub
Ovo je priča koju vrlo rado pričam,
to je priča o Boži zvanom "Pub".
Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu: "E, moj brale,
taj je bio kvaran kao šupalj zub".
Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jugu
jos priča bajke o njemu mutni kockarski krug
i kažu: "Taj u životu nije igr'o na dug!"
I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boža Pub.
Negde je imao imanje, to se znalo, više - manje,
mada o tom nije prič'o ni za lek.
Treb'o je biti veterinar, al' je ter'o neki inat,
pa je živeo od kocke ceo vek.
O, taj je pratio karte k'o da vidi kroz njih.
I uvek 'ladan kao špricer, uvek opasno tih,
i samo kad tera maler on bi rekao stih.
I svi još pamte reči kojim maler tera Boža zvani Pub.
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje.
I pogledi čvrsti, lepljivi prsti, ja ipak varam malo bolje.
E, pa da!
Al' karta je kurva, izvin'te me što psujem,
jer ja samo pričam onako kako čujem.
I ako su lagali mene i ja lažem vas.
Tu priču zna svako, od vraga do popa,
jer mnogi su mangupi ostali tropa.
Kockar se krije i čuči u svakom od nas
i čeka pravi čas.
Jednom se kart'o s nekim ruskim emigrantom,
to je bio lihvar, bogat kao knez.
Igr'o je i upravnik pošte zvani Ljupče od milošte
i neki švercer kog je jurio sav srez.
U, to je partija bila, jos se priča o njoj,
kibiceri u transu, 'ladan probija znoj.
Na stolu kamara para, da ne spominjem broj,
i povuk'o je damu na osamn'est, mrtav ladan, Boža zvani Pub.
A znate li za ono kad je s izvesnim baronom
igr'o četir' dana? To je bio rat!
Išle ga stalno karte jake pa je odn'o i fijaker,
crnog konja, tabakeru, štap i sat.
Baron je pričao posle da je špil bio star,
da je previše pio, da ga poneo žar!
Ma, svi što gube se ljute, to je poznata stvar,
a svako gubi bar ponekad ali nikad Boža zvani Pub.
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje...
Sa švalerske strane nije spad'o u Tarzane,
al' daleko od tog da je bio zec.
Im'o je neke tu i tamo, al' svi vrlo dobro znamo
da kod žena igra neki peti kec.
Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef,
srce se otvara teže nego najbolji sef.
Im'o je on svoje dame: karo, pik, herc i tref,
i bio im je veran sve do sudnjeg dana Boža zvani Pub.
Gospodo draga, on je nestao bez traga
i to celoj priči daje čudan ton.
Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli
jednog tipa što je bio isti on.
Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč.
Većdugo niko o njemu nije čuo ni reč.
Dal' se još drži na svetu il' je predao meč
pa s anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc?
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje..
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta...
Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto...
Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba,
al' je Vasa hteo mnogo više...
Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, ali nije mog'o da ih ima.
Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce...
Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela.
Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, sve je im'o ništa im'o nije.
Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod'o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog'o da ga nađe...
Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o...
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, čilaša...
Kada nisam s onom koju volem,
kada nisam s onom koju volem.
Kad ja nisam s onom koju volem,
E, kad nisam s onom koju volem.
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio čudna sorta..
Nisam bio ja za nju
Volela je klasiku i jazz, čitala je, pretežno, Perl Bak.
Njen je praded bio ruski knez, došao je sa Urala čak.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, nikad nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Prošla je, uglavnom, čitav svet, London, Pariz, Amsterdam i Rim.
Vozila je plavi "Renault 5", ma, vozila je pristojno, sasvim.
Al' ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Živela je kao sat. Strogi plan za svaki dan.
Želela je znati sve: "Šta se zbiva? Ko se muva?"
Ja sam sasvim drugi tip, o, tako divno slobodan,
baš ma briga za njen krem. Eto, to je to.
Baš i ne bi bio neki brak, kad je ženin idol - čika Freud,
a njen suprug površan i lak, fudbal, coca-cola i Pink Floyd.
O, mama, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, stvarno, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Sretnemo se ponekad. Pita me šta radim sad,
ispriča mi ukratko, šta se zbiva, ko se muva.
Kažem joj da tugujem, kartam se i lumpujem,
s oblacima drugujem, ona kaže: "Sam si tome kriv".
Al' ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
O, kako tužnih ljubavi ima
Profesor Lukić sa četvrtog sprata, je živeo prilično sam.
A decu je ušio ljubavne pesme, sonete i šta ti ja znam.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam:
njegova žena, Lukić Milena, s drugim je otišla.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
A gospođa Ruža je radila goblen i subotom igrala tač.
Od muža joj ostalo par žutih slika, oficirska kapa i mač.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam:
poručnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
Pišu romane, pesme, novele, o tome kako ljubav uvek nađe put.
Znam neke sive, tužne hotele i neke prazne sobe gde je uvek onaj strašni mir.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam...
Anđelija Prokić je čekala princa i njegovu čarobnu moć,
da joj otplati kredit, da joj napravi klinca, da je voli do kasno u noć.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nesto razmišljam:
njen suprug Bane, noći i dane, nije se treznio.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
A kad se jednom, u dva i deset, vratio kući željan ljubavi i sna,
našao pismo, pao u nesvest, žena mu s Lukićem iz prve strofe pobegla u noć.
O kako tužnih ljubavi ima, baz nešto razmišljam...
Ostaje mi to što se volimo
Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu,
k'o u ruskom romanu, tačno tako.
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno.
U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
"Nisi bio odavno".
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga dal' zna da si otišla, da si otišla.
"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš".
Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli.
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli.
I zato vraćam priču na vremena kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.
"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sličnih njoj".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma koješta", gunđa on, "dodaj bokal stari moj".
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće, ja vidiš nisam.
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,
neke potpuno strane.
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu.
Zato topim u vinu čitav svet jer u čašu
može svašta da stane.
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledecoj litri.
Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.
"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"
Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.
"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje".
Za treću smenu
Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...
Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
veceras treća smena vraća tuđi dug...
Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budis se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit...
Pa naspi još jednu...
Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Mozda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...
Pa naspi još jednu...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi još jednu za moje drugare.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere, naspi još jednu za treću smenu...
Lepa protina kći
Još sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je došla da se kupa lepa protina kći.
Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt.
Mesec tinja nad vrbakom,
srebri nebo, zveda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...
O srce ludo, ludi sni,
već se moji drugovi momčili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kći.
Čudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi došli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tuđ.
Bas sam prošao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I još ponekad zazvone praporci
što je odnose, ko zna gde...
Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad više nisam sreo lepu protinu kši.
Jedan život, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napišem stih.
Stvari teku, ja se držim izvan njih.
I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevažne naspram nje...
Boža zvani Pub
Ovo je priča koju vrlo rado pričam,
to je priča o Boži zvanom "Pub".
Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu: "E, moj brale,
taj je bio kvaran kao šupalj zub".
Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jugu
jos priča bajke o njemu mutni kockarski krug
i kažu: "Taj u životu nije igr'o na dug!"
I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boža Pub.
Negde je imao imanje, to se znalo, više - manje,
mada o tom nije prič'o ni za lek.
Treb'o je biti veterinar, al' je ter'o neki inat,
pa je živeo od kocke ceo vek.
O, taj je pratio karte k'o da vidi kroz njih.
I uvek 'ladan kao špricer, uvek opasno tih,
i samo kad tera maler on bi rekao stih.
I svi još pamte reči kojim maler tera Boža zvani Pub.
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje.
I pogledi čvrsti, lepljivi prsti, ja ipak varam malo bolje.
E, pa da!
Al' karta je kurva, izvin'te me što psujem,
jer ja samo pričam onako kako čujem.
I ako su lagali mene i ja lažem vas.
Tu priču zna svako, od vraga do popa,
jer mnogi su mangupi ostali tropa.
Kockar se krije i čuči u svakom od nas
i čeka pravi čas.
Jednom se kart'o s nekim ruskim emigrantom,
to je bio lihvar, bogat kao knez.
Igr'o je i upravnik pošte zvani Ljupče od milošte
i neki švercer kog je jurio sav srez.
U, to je partija bila, jos se priča o njoj,
kibiceri u transu, 'ladan probija znoj.
Na stolu kamara para, da ne spominjem broj,
i povuk'o je damu na osamn'est, mrtav ladan, Boža zvani Pub.
A znate li za ono kad je s izvesnim baronom
igr'o četir' dana? To je bio rat!
Išle ga stalno karte jake pa je odn'o i fijaker,
crnog konja, tabakeru, štap i sat.
Baron je pričao posle da je špil bio star,
da je previše pio, da ga poneo žar!
Ma, svi što gube se ljute, to je poznata stvar,
a svako gubi bar ponekad ali nikad Boža zvani Pub.
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje...
Sa švalerske strane nije spad'o u Tarzane,
al' daleko od tog da je bio zec.
Im'o je neke tu i tamo, al' svi vrlo dobro znamo
da kod žena igra neki peti kec.
Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef,
srce se otvara teže nego najbolji sef.
Im'o je on svoje dame: karo, pik, herc i tref,
i bio im je veran sve do sudnjeg dana Boža zvani Pub.
Gospodo draga, on je nestao bez traga
i to celoj priči daje čudan ton.
Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli
jednog tipa što je bio isti on.
Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč.
Većdugo niko o njemu nije čuo ni reč.
Dal' se još drži na svetu il' je predao meč
pa s anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc?
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje..
IsidoraD
Neko to od Gore vidi Sve!
- Член од
- 18 октомври 2005
- Мислења
- 671
- Поени од реакции
- 29
Crni labud
Čim došla je i prošla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.
Gde je to zivela? Gde se to skrivala?
Što je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!
Poručuje kampari, mirno povlači dim,
lupka čašom o šank.
Okrenula se karta, sad sam načisto s tim,
ona sad drži bank.
Sva elegantna, tanka i mistična,
da'l pri hodu i dotiče pod.
Sve mi to liči na Pjotra Ilića,
priču o jezeru, o dobru i zlu.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.
Upućuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konačno njen,
ona zatvara krug.
Ona je drukčija, s njom nema šmekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu čekanja,
čim se spakuje, startuje već.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.
Trošio sam život kao šećerni štap,
hej, sladak i lep.
I šarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.
Ti nosiš račun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te čekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, pođimo sad.
Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poći,
sa tobom.
Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne štedi me ove noći.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proći,
bar nekad.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poći.
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja"
Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.
Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa ce ti svirati a ti ćeš birati".
Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.
Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Retko odlazim kući a pisem još ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.
Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Nikad kao Bane
Još u školi je ručicu dizao vešto
i već se znalo da postaće nešto.
O, već se znalo da postaće neko, k'o bog.
Mi smo rasli u šarenom kraljevstvu igre
al' on je imao drugi pedigre,
mali Bane je bio daleko od tog.
I često se pitala moja mati:
"O, čedo moje, samo da mi je znati,
šta će to sa tobom biti, dal' ćeš ikad biti i ti..."
Kao Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fin,
kao Bane, vaspitan i solidan i koristan.
Kao Bane, vredni mrav, poslušan i učtiv sav,
kao Bane, odmeren i usmeren i proveren za sve.
Pred maturu su pristigli momenti novi:
sport i ploče i nemirni snovi,
neki izlozi prepuni svega za nas.
Ali Bane, taj je imao izloge prazne,
pa smo zato za funkcije razne
svi mi večito birali njega, u glas.
I često se pitala moja mati:
"Gde se to skitaš, o, da mi je znati,
i šta će sa tobom biti, dal' ćeš ikad biti i ti..."
Kao Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fin,
kao Bane, vaspitan i solidan i koristan.
Kao Bane, mali vredni mrav, poslušan i učtiv sav,
kao Bane, odmeren i usmeren i proveren za sve.
Tu i tamo, tek ponekad sretnem tog dečka,
crna tašna i šofer i "mečka",
TV dnevnik ga forsira nešto, o-da!
Bez krivice, u štampu je stigao skokom
jer kad kreneš tim poznatim tokom
tad svi ručice podižu vešto, jen - dva!
I često se pitala moja mati:
"Ko ga to gura, o da mi je znati,
i šta će to sa tobom biti, dal' ćeš ikad biti i ti..."
Kao Bane, dobri sin...
Draga mama, život je jedna velika, da ne lajem, nema veze, ti znaš. To je sve lutrija, a ja ne odustajem od svog broja dok igra traje. Izgubim neku bitku, dobro, al' vremena još ima u neograničenim količinama. I ja se držim, još kako se držim. I ne brini puno o tom šta ću biti, mogu se kockati, londrati, piti i mogu pasti na niske grane, al' ne boj se, nikad neću biti:
Kao Bane, dobri sin...
Neko to od gore vidi sve
Stevu Čenejca je ubio grom, nežno, k'o rukom,
na širokom šoru, tu negde pred zoru il' pre.
I niko se nije pitao gde se to noću skitao
nego su žalili i svece palili svi.
Sa njegovim stricem sam proveo dan, bio je očajan.
Al' taj matori momak je imao stomak za sve.
Pa reče: "Eto, tuđeg se latio, zato je glavom platio
- zbog žene svog kuma je sišao s uma sasvim".
Al vidiš, neko to odgore vidi sve,
povlači te konce, igra se.
Postavi na svoje mesto svako dobro,
zlo još pre - sve vide oči sudbine.
Tako, ponekad, te reči mi dođu, k'o jeka,
kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima,
pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre.
Al znam da: Neko to odgore vidi sve...
Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sama ti nađes par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom.
Kad uvek neko to odgore vidi sve...
Čim došla je i prošla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.
Gde je to zivela? Gde se to skrivala?
Što je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!
Poručuje kampari, mirno povlači dim,
lupka čašom o šank.
Okrenula se karta, sad sam načisto s tim,
ona sad drži bank.
Sva elegantna, tanka i mistična,
da'l pri hodu i dotiče pod.
Sve mi to liči na Pjotra Ilića,
priču o jezeru, o dobru i zlu.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.
Upućuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konačno njen,
ona zatvara krug.
Ona je drukčija, s njom nema šmekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu čekanja,
čim se spakuje, startuje već.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.
Trošio sam život kao šećerni štap,
hej, sladak i lep.
I šarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.
Ti nosiš račun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te čekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, pođimo sad.
Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poći,
sa tobom.
Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne štedi me ove noći.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proći,
bar nekad.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poći.
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja"
Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.
Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa ce ti svirati a ti ćeš birati".
Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.
Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Retko odlazim kući a pisem još ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.
Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Nikad kao Bane
Još u školi je ručicu dizao vešto
i već se znalo da postaće nešto.
O, već se znalo da postaće neko, k'o bog.
Mi smo rasli u šarenom kraljevstvu igre
al' on je imao drugi pedigre,
mali Bane je bio daleko od tog.
I često se pitala moja mati:
"O, čedo moje, samo da mi je znati,
šta će to sa tobom biti, dal' ćeš ikad biti i ti..."
Kao Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fin,
kao Bane, vaspitan i solidan i koristan.
Kao Bane, vredni mrav, poslušan i učtiv sav,
kao Bane, odmeren i usmeren i proveren za sve.
Pred maturu su pristigli momenti novi:
sport i ploče i nemirni snovi,
neki izlozi prepuni svega za nas.
Ali Bane, taj je imao izloge prazne,
pa smo zato za funkcije razne
svi mi večito birali njega, u glas.
I često se pitala moja mati:
"Gde se to skitaš, o, da mi je znati,
i šta će sa tobom biti, dal' ćeš ikad biti i ti..."
Kao Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fin,
kao Bane, vaspitan i solidan i koristan.
Kao Bane, mali vredni mrav, poslušan i učtiv sav,
kao Bane, odmeren i usmeren i proveren za sve.
Tu i tamo, tek ponekad sretnem tog dečka,
crna tašna i šofer i "mečka",
TV dnevnik ga forsira nešto, o-da!
Bez krivice, u štampu je stigao skokom
jer kad kreneš tim poznatim tokom
tad svi ručice podižu vešto, jen - dva!
I često se pitala moja mati:
"Ko ga to gura, o da mi je znati,
i šta će to sa tobom biti, dal' ćeš ikad biti i ti..."
Kao Bane, dobri sin...
Draga mama, život je jedna velika, da ne lajem, nema veze, ti znaš. To je sve lutrija, a ja ne odustajem od svog broja dok igra traje. Izgubim neku bitku, dobro, al' vremena još ima u neograničenim količinama. I ja se držim, još kako se držim. I ne brini puno o tom šta ću biti, mogu se kockati, londrati, piti i mogu pasti na niske grane, al' ne boj se, nikad neću biti:
Kao Bane, dobri sin...
Neko to od gore vidi sve
Stevu Čenejca je ubio grom, nežno, k'o rukom,
na širokom šoru, tu negde pred zoru il' pre.
I niko se nije pitao gde se to noću skitao
nego su žalili i svece palili svi.
Sa njegovim stricem sam proveo dan, bio je očajan.
Al' taj matori momak je imao stomak za sve.
Pa reče: "Eto, tuđeg se latio, zato je glavom platio
- zbog žene svog kuma je sišao s uma sasvim".
Al vidiš, neko to odgore vidi sve,
povlači te konce, igra se.
Postavi na svoje mesto svako dobro,
zlo još pre - sve vide oči sudbine.
Tako, ponekad, te reči mi dođu, k'o jeka,
kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima,
pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre.
Al znam da: Neko to odgore vidi sve...
Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sama ti nađes par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom.
Kad uvek neko to odgore vidi sve...
IsidoraD
Neko to od Gore vidi Sve!
- Член од
- 18 октомври 2005
- Мислења
- 671
- Поени од реакции
- 29
Moja najomilena:
Bezdan
Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noć mi preti, ponoć i pusta tama,
kad me se samo dohvate.
Više me ne voliš,
kad se vraćam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda čudna,
lažna srebrna stvar.
Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.
Ne slušam više šta šapućeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...
Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?
Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.
Ne lomite mi bagrenje
Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude,
vi barem imate posla jer ćud je ćud a sud je sud.
Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo,
da svakom sudiš pošteno jer čast je čast a vlast je vlast.
I sve po zakonu, za to sam prvi,
ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu!
Vlast je vlast,
i ja to poštujem, tu su paragrafi pa zagrabi
nek isto je i đavolu i đakonu,
pa nek se zna!
Nek' su mi gazili njivom, mojom se sladili šljivom,
uvek je lopova bilo jer ćuk je ćuk i vuk je vuk.
Nikada zlotvora dosta, suša mi uništi bostan
i led se prospe pred žetvu, al' led je led a red je red!
I prekardašilo, im'o sam bagremovu šumu
tamo dole prema drumu pa sam čekao.
Red je red!
Polako komšije! Ne može samo da se uđe,
da se ruši tuđe, lepo sam im rekao.
Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio,
bosonogu i odbeglu od sna.
Ljudi smo, cenjeni sude, pa neka bude šta bude,
žao mi marama crnih, al' plač je plač a mač je mač.
Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo,
ne pitaj da li se kajem, jer jed je jed a red je red!
I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi
pošteno i za veru i za neveru.
Red je red!
Sve ja to poštujem jer više bilo bi ubica
nego ptica koje odleću ka severu.
Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio.
O, zar moram da vam ponovim?
Okanite se njih jer sve ću da vas polomim!
Ne volim januar
Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta ce od mene postati,
mali anđele moj?
Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.
Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta ce od mene postati,
mali anđele moj?
Mislam deka mnogu napisav a i deka mnogu ispustiv,sea za sea dosta e ako ima zainteresirani ke pisam uste
Bezdan
Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noć mi preti, ponoć i pusta tama,
kad me se samo dohvate.
Više me ne voliš,
kad se vraćam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda čudna,
lažna srebrna stvar.
Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.
Ne slušam više šta šapućeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...
Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?
Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.
Ne lomite mi bagrenje
Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude,
vi barem imate posla jer ćud je ćud a sud je sud.
Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo,
da svakom sudiš pošteno jer čast je čast a vlast je vlast.
I sve po zakonu, za to sam prvi,
ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu!
Vlast je vlast,
i ja to poštujem, tu su paragrafi pa zagrabi
nek isto je i đavolu i đakonu,
pa nek se zna!
Nek' su mi gazili njivom, mojom se sladili šljivom,
uvek je lopova bilo jer ćuk je ćuk i vuk je vuk.
Nikada zlotvora dosta, suša mi uništi bostan
i led se prospe pred žetvu, al' led je led a red je red!
I prekardašilo, im'o sam bagremovu šumu
tamo dole prema drumu pa sam čekao.
Red je red!
Polako komšije! Ne može samo da se uđe,
da se ruši tuđe, lepo sam im rekao.
Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio,
bosonogu i odbeglu od sna.
Ljudi smo, cenjeni sude, pa neka bude šta bude,
žao mi marama crnih, al' plač je plač a mač je mač.
Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo,
ne pitaj da li se kajem, jer jed je jed a red je red!
I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi
pošteno i za veru i za neveru.
Red je red!
Sve ja to poštujem jer više bilo bi ubica
nego ptica koje odleću ka severu.
Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio.
O, zar moram da vam ponovim?
Okanite se njih jer sve ću da vas polomim!
Ne volim januar
Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta ce od mene postati,
mali anđele moj?
Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.
Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta ce od mene postati,
mali anđele moj?
Mislam deka mnogu napisav a i deka mnogu ispustiv,sea za sea dosta e ako ima zainteresirani ke pisam uste
- Член од
- 10 мај 2006
- Мислења
- 92
- Поени од реакции
- 6
Навистина одамна не создава нови песни, но минатата недела видов на ТВ дека снима филм заедно со Раде Шербеџија. Во филмот глуми ќерка му на Балашевиќ - Оља ( ви мириса на непотизам ова?).IsidoraD напиша:
Во секој случај закон е човекот. За секого има по некоја песна која посебно го погодува. Текстовите што ги пишува се искрени и извадени од реалниот живот. Мене лично многу ме растажи кога ги слушав неговите песни додека бев во туѓина, некако ме фати носталгија за дома.
The Mummy
The world is not enough
- Член од
- 3 мај 2006
- Мислења
- 5.415
- Поени од реакции
- 181
Pa na majka mi i se dopagaat negovite pesni a mene ne bas ama nema veze toa e samo prasanje na vkus.Kako i da e mislam deka vo zadno vreme e stvarno dosaden so pesni i finti od pre 20 godini.Definitivno treba da napravi nesto novo ako saka da ostane popularen.
J
Johnny Stulic
Гостин
Балашевич ти е приказна за едно време доволно е и од пола тоа што го создаде за да остани легенда .The Mummy Returns напиша:
Паноноски морнар си обезбеди место во историјата
Апропо Исидора за стиховите моја препорака е да го слушнеш и читнеш Владимир Висоцки
J
Johnny Stulic
Гостин
Немој да ти раскажам за Васо Ладачки че те напрам емотивно даун па можи и да превртам нешто:wink:doti4nata напиша:"svirete mi jesen stize dunjo moja" i "ne lomite mi bagrenje" aaaaaaa tie dve pesni,vino i kje se utepam od placenje