Priča o Vasi Ladačkom
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta...
Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto...
Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba,
al' je Vasa hteo mnogo više...
Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, ali nije mog'o da ih ima.
Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce...
Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela.
Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, sve je im'o ništa im'o nije.
Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod'o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog'o da ga nađe...
Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o...
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, čilaša...
Kada nisam s onom koju volem,
kada nisam s onom koju volem.
Kad ja nisam s onom koju volem,
E, kad nisam s onom koju volem.
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio čudna sorta..
Nisam bio ja za nju
Volela je klasiku i jazz, čitala je, pretežno,
Perl Bak.
Njen je praded bio ruski knez, došao je sa Urala čak.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, nikad nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Prošla je, uglavnom, čitav svet, London, Pariz, Amsterdam i Rim.
Vozila je plavi "Renault 5", ma, vozila je pristojno, sasvim.
Al' ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Živela je kao sat. Strogi plan za svaki dan.
Želela je znati sve: "Šta se zbiva? Ko se muva?"
Ja sam sasvim drugi tip, o, tako divno slobodan,
baš ma briga za njen krem. Eto, to je to.
Baš i ne bi bio neki brak, kad je ženin idol - čika
Freud,
a njen suprug površan i lak, fudbal, coca-cola i
Pink Floyd.
O, mama, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, stvarno, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Sretnemo se ponekad. Pita me šta radim sad,
ispriča mi ukratko, šta se zbiva, ko se muva.
Kažem joj da tugujem, kartam se i lumpujem,
s oblacima drugujem, ona kaže: "Sam si tome kriv".
Al' ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
O, kako tužnih ljubavi ima
Profesor Lukić sa četvrtog sprata, je živeo prilično sam.
A decu je ušio ljubavne pesme, sonete i šta ti ja znam.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam:
njegova žena, Lukić Milena, s drugim je otišla.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
A gospođa Ruža je radila goblen i subotom igrala tač.
Od muža joj ostalo par žutih slika, oficirska kapa i mač.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam:
poručnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
Pišu romane, pesme, novele, o tome kako ljubav uvek nađe put.
Znam neke sive, tužne hotele i neke prazne sobe gde je uvek onaj strašni mir.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam...
Anđelija Prokić je čekala princa i njegovu čarobnu moć,
da joj otplati kredit, da joj napravi klinca, da je voli do kasno u noć.
O kako tužnih ljubavi ima, baš nesto razmišljam:
njen suprug Bane, noći i dane, nije se treznio.
O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima,
sve više sumnjam da neko sretno i voli još.
A kad se jednom, u dva i deset, vratio kući željan ljubavi i sna,
našao pismo, pao u nesvest, žena mu s Lukićem iz prve strofe pobegla u noć.
O kako tužnih ljubavi ima, baz nešto razmišljam...
Ostaje mi to što se volimo
Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu,
k'o u ruskom romanu, tačno tako.
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno.
U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
"Nisi bio odavno".
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga dal' zna da si otišla, da si otišla.
"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš".
Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli.
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli.
I zato vraćam priču na vremena kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.
"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sličnih njoj".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma koješta", gunđa on, "dodaj bokal stari moj".
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće, ja vidiš nisam.
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,
neke potpuno strane.
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu.
Zato topim u vinu čitav svet jer u čašu
može svašta da stane.
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledecoj litri.
Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.
"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"
Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.
"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje".
Za treću smenu
Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...
Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
veceras treća smena vraća tuđi dug...
Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budis se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit...
Pa naspi još jednu...
Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Mozda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...
Pa naspi još jednu...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi još jednu za moje drugare.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere, naspi još jednu za treću smenu...
Lepa protina kći
Još sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je došla da se kupa lepa protina kći.
Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt.
Mesec tinja nad vrbakom,
srebri nebo, zveda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...
O srce ludo, ludi sni,
već se moji drugovi momčili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kći.
Čudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi došli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tuđ.
Bas sam prošao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I još ponekad zazvone praporci
što je odnose, ko zna gde...
Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad više nisam sreo lepu protinu kši.
Jedan život, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napišem stih.
Stvari teku, ja se držim izvan njih.
I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevažne naspram nje...
Boža zvani Pub
Ovo je priča koju vrlo rado pričam,
to je priča o Boži zvanom "Pub".
Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu: "E, moj brale,
taj je bio kvaran kao šupalj zub".
Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jugu
jos priča bajke o njemu mutni kockarski krug
i kažu: "Taj u životu nije igr'o na dug!"
I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boža Pub.
Negde je imao imanje, to se znalo, više - manje,
mada o tom nije prič'o ni za lek.
Treb'o je biti veterinar, al' je ter'o neki inat,
pa je živeo od kocke ceo vek.
O, taj je pratio karte k'o da vidi kroz njih.
I uvek 'ladan kao špricer, uvek opasno tih,
i samo kad tera maler on bi rekao stih.
I svi još pamte reči kojim maler tera Boža zvani Pub.
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje.
I pogledi čvrsti, lepljivi prsti, ja ipak varam malo bolje.
E, pa da!
Al' karta je kurva, izvin'te me što psujem,
jer ja samo pričam onako kako čujem.
I ako su lagali mene i ja lažem vas.
Tu priču zna svako, od vraga do popa,
jer mnogi su mangupi ostali tropa.
Kockar se krije i čuči u svakom od nas
i čeka pravi čas.
Jednom se kart'o s nekim ruskim emigrantom,
to je bio lihvar, bogat kao knez.
Igr'o je i upravnik pošte zvani Ljupče od milošte
i neki švercer kog je jurio sav srez.
U, to je partija bila, jos se priča o njoj,
kibiceri u transu, 'ladan probija znoj.
Na stolu kamara para, da ne spominjem broj,
i povuk'o je damu na osamn'est, mrtav ladan, Boža zvani Pub.
A znate li za ono kad je s izvesnim baronom
igr'o četir' dana? To je bio rat!
Išle ga stalno karte jake pa je odn'o i fijaker,
crnog konja, tabakeru, štap i sat.
Baron je pričao posle da je špil bio star,
da je previše pio, da ga poneo žar!
Ma, svi što gube se ljute, to je poznata stvar,
a svako gubi bar ponekad ali nikad Boža zvani Pub.
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje...
Sa švalerske strane nije spad'o u
Tarzane,
al' daleko od tog da je bio zec.
Im'o je neke tu i tamo, al' svi vrlo dobro znamo
da kod žena igra neki peti kec.
Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef,
srce se otvara teže nego najbolji sef.
Im'o je on svoje dame: karo, pik, herc i tref,
i bio im je veran sve do sudnjeg dana Boža zvani Pub.
Gospodo draga, on je nestao bez traga
i to celoj priči daje čudan ton.
Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli
jednog tipa što je bio isti on.
Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč.
Većdugo niko o njemu nije čuo ni reč.
Dal' se još drži na svetu il' je predao meč
pa s anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc?
Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje..