НЕКАД ЈЕ ТО БИО ФИЛМ
Рат је на Балкану одувек владао горе и од најгорег тиранина, а сада, преко Космета, сенка поделе света, сенка некадашњих европских фронтова опет се назире
Не могу а да се понекад не сетим филма "Плави круг на Косову". Први пут сам га споменуо давно, негде почетком осамдесетих година у једном загребачком листу, и то је тада доживљено као сензационализам. Филм је снимљен у продукцији НАТО-а и о њему сам и чуо у команди НАТО у Монсу у октобру 1982. године. Говори о почетку Трећег светског рата, о сукобу између Москве и Вашингтона око Космета. Филма сам се опет сетио када су у јуну 1999. године руски падобранци заузели аеродром Слатина крај Приштине и када је амерички генерал Кларк, као врховни командант НАТО-а, наредио британском генералу Џексону да нападне те руске падобранце. Џексон је одбио наређење рекавши Кларку да неће да ризикује почетак Трећег светског рата.
Сада, после толико година, америчка агенција "Стратфор" помиње могућност да руске трупе опет дођу на Космет и тако покушају да спрече независност јужне српске покрајине. Не верујем у такву могућност, прошао је тренутак за тако нешто. Иако, ако неко каже да више нема простора ни времена за дипломатију и преговоре, то би по свим историјским сећањима, али и по здравој логици, требало да значи тренутак када наступа сила, односно рат ако сте за тако нешто способни. А ако тренутно нисте, то још не значи да нећете бити једног дана. Дакле, америчка стратегија суперсиле и наметања статуса Космета изазваће одговарајућу геополитичку реакцију, која ће се окренути против америчких интереса.
Наравно да у Вашингтону размишљају да Срби после јуна 1999. и нису у могућности да одређују статус Космета. Ни дипломатски ни војно. НАТО је годинама пре марта 1999. упирао поглед ка јужној српској покрајини, посао је тамо исувише озбиљан, улог превише велики, јер онај ко контролише Космет контролише, заправо, и Балкан. И зато је Југославија 1999. и била бомбардована, а против Србије поведен прави геополитички џихад.
Југословенска војска 1999. године није војнички поражена на терену, ма како то некоме "патриотски" и чудно звучало, јер правог физичког контакта између НАТО снага и Војске Југославије на терену и није било. Наиме, то је био сукоб две толико неравноправне силе и технологије, као када би вас из свемира напали свемирци технологијом за коју никада и нисте чули. Отуда у делу српске јавности и оцена: "на војном пољу непоражени", што опет алудира на издају отаџбине, ударце с леђа и домаће слабости. Што нуди наду и обећава победу само ако би се следећи пут и "правилно почело".
Српски политички естаблишмент сада је, дакле, у концепцијском ћорсокаку. Немогуће је одржати равнотежу између патриотизма и атлантизма у контексту јасне подршке САД и већине држава ЕУ независном Космету. Ослањање на патриотизам одмах се доводи у везу са блиском прошлошћу, "сетите се како смо прошли када смо ратовали".
Независност Космета значила би да је Србији одузето право на геополитички схваћен суверенитет, да је Србија губитком Космета изгубила и своју канонску територију и да је могући следећи корак у том тренду усмерен ка југу уже Србије и Санџаку. Врло је занимљива била недавна примедба британског амбасадора у Србији, када је пре неколико дана у разговору са челницима албанских општина на југу, Бујановац, Прешево, на њихову најаву да ће под одређеним околностима тражити одвајање од Србије, рекао како за тако нешто "нема међународне подршке".
Појам геополитичког права на контролу над територијама резултат је моћи, воље, одлучности и делотворности. Да ли свега тога има у Београду по питању Космета и на којим нивоима су сви ти фактори заступљени? Да ли је политичка елита Србије само декларативно јединствена око Космета, и како се у проблем статуса јужне српске покрајине уклапају доминантне прозападне ултралибералне снаге? На јавној, али још више на тајној сцени?
Сви сукоби на простору некадашње Југославије, али и на Балкану уопште, последица су Првог светског рата. Године 1945. они су само замрзнути. Између Румуније и Бугарске постоји питање Добруџе, између Румуније и Мађарске Трансилваније, између Румуније, Молдавије и Русије Придњестровља, Србије и Албаније Космет...
Не само Срби, већ и остали на том простору тешко излазе на крај са прошлошћу, временом и историјом. Рат је на Балкану одувек владао горе и од најгорег тиранина, а сада, преко Космета, сенка поделе света, сенка некадашњих европских фронтова опет се назире.
Независност Космета била би пракатастрофа садашњице. Неки нови рат за Космет у некој далекој будућности? Неки нови Милошевић, паметнији и вештији и у много другачијим околностима? На Балкану никада ништа није завршено, на Балкану је стварност флуидна и еластична. Независност Космета, и светла се на Балкану гасе. За Запад ће то бити жестока вожња. Са кацигом (шлемом), или без ње (њега).
А ми у Србији? Нас ће, највероватније, и следећих пет година од чланства у ЕУ делити десет година. Није филм.
Мирослав Лазански.