S
StormRage
Гостин
Не дека нешто ми смена расположение, стандард сум тапа... ама неможам да гледам тажни луѓе, секогаш можам барем неколку збора и една прегратка да споделам... со секој иако може сум сакал тие да страдаат, неможам да гледам такви очи, едноставно неможам... И пошо ме заеба екипата (барем уште не се јавени) за пиење, си ја циркам ракијава сам и се мислам... Кој мене ми ја дава таа прегратка кога мене ми е тешко. хм... никој?! не не не има две личности, едната е далеку од мене, многу далеку, другата ретко е тука... си ја лупам вратата и ја чадам собата до максимум... хм, кој ќе плаче кога ќе ме нема? сите? зошто тогаш? не ми требаат...