21.12.2012 (read only)
- Креатор на темата Овердрајв
- Време на започнување
- Статус
- Член од
- 28 март 2006
- Мислења
- 17.734
- Поени од реакции
- 12.165
Може и ние да напрајме еден календар со некоја апокалипса, па за 500-1000 години ќе се чудат и плашат од некојси суден ден. Па и видеава кога ќе ги гледаат за Нострадамус и 2012 година уште појќе ќе се чудат на човечката глупост.
- Член од
- 8 април 2008
- Мислења
- 6.419
- Поени од реакции
- 776
Маите тоа шо го знаеле им е наследство ...
од кого?
од некои шо повеќе знаеле и од нас сега ...
од некои кои галаксијата и сончевиот систем знаеле како изгледаат ... за шо ние поима немавме до пред брзо време ...
од некои ПОРАЗВИЕНИ ОД НАС ...
кој шо сака нека рече тоа е вистината ...
од кого?
од некои шо повеќе знаеле и од нас сега ...
од некои кои галаксијата и сончевиот систем знаеле како изгледаат ... за шо ние поима немавме до пред брзо време ...
од некои ПОРАЗВИЕНИ ОД НАС ...
кој шо сака нека рече тоа е вистината ...
- Член од
- 8 април 2008
- Мислења
- 6.419
- Поени од реакции
- 776
ај од почеток ...
освен мерење на времето друго нема?
и пази ... јас не велам маите имале понапредна технологија од нас ...
само имале во наследство оставено знаење ... кои можеби ни самите не знаеле да го искористат
- Член од
- 22 февруари 2007
- Мислења
- 1.852
- Поени од реакции
- 1.382
Mаите биле единствените наследници на знаењето за концептот Hollow Earth , така да мислам дека и самите тие биле иницијатори за да се возобнови истиот како предуслов за создавање нивна утопија, но не е и само тоа, биле извонредни за работа со бројки и предвидување. Имено во некои книги што ги имам читано се збори и за тоа како Маите биле неверојатно блиски со граѓаните од Атлантида, и дека тие им давале троа знаење и одвреме навреме ги просветлувале со некој нов изум, од каде и тоа дека уште во тоа време тие низ целата нивна територија имале канализација. Сега не ме фаќајте здраво за готово само разменуваме мислења ... :smir:
- Член од
- 15 април 2009
- Мислења
- 130
- Поени од реакции
- 37
Култура Маја некад се ширила
на простору од готово хиљаду квадратних километара. У самом Јукатану, сем већ
познатих метропола — Чичен-Итса, Мајатган, и Ухмал — набројано је чак седамдесет
других градских средишта. Огромне области, још неистражене, твориле су некада
животне делове „Кралевства Велике Змије", како су Маји називали своју државу.Доминирајућа одлика грађевина Маја је то што су дизане на вештачким платформама
од камена у облику пирамиде са зарубљеним врхом. Зидови храмова и палата били су
по правилу веома дебели, покривени облогом од релефних камених плоча. У
унутрашњост зграда водили су необично уски и ниски улази. Таванице соба биле су уоблику издужених шиљатих лукова и срећу се само у архитектури Маја. Уопште, те би
зграде стварале утисак здепастих тврђава да није фигуралнсих рељефа и хијероглифа
који су њихове зидове покривали одоздо до горе. На њима видимо људске
и животињске главе, монструозно представљене змије и богове који подсећају на
химере са средњовековних цркава. Стил рељефа, колико год је изразит и прецизан у
цртежу, делује гротескно, као пренесен из. сновиђења.
Иако се цела цивилизација Маја заснивала на гајењу кукуруза и развијала се у
окружењу бујне вегетације у њеној декоративности упадљива је необично мала
застуљљеност биљних форми. Чак и стубови, који се свуда на свету изводе из
опонашања стабла не-каквог дрвета, претежно палме, у Маја представљају трупове
змија-наказа са исплаженим језиком. Славна су два таква стуба-змије на фасади „Храма
ратника" у Чичен-Итси. Главе змија са отвореним чељустима приљубљене уза земљу;
труп, покривен перјем, вије се неко време по земљи, потом се диже усправно увис, да
би држао на себи кров храма.
Међу рушевинама Маја срећу се зграде с тако малим улазима и собама да изгледа као
да су биле подигнуте за Пигмеје. Најпознатији у том погледу је „Дом патуљака" у
Ухмалу. Пишући о тим особеним грађевинама археолози су излагали најразличитије
теорије. Једни су тврдили, на пример, да је у том крају живео данас непознати народ
патуљака, но много је ипак ближа истини теза да су Маји градили те зграде за духове
или нека митска надљудска бића, којима су желели да обезбеде кров над главом.
Рушевине највећег града Маја, Чичен-Итсе, надвисују све друге грађевине бујношћу
архитектуре, бо-гатством рел>ефа, лепотом бојених фресака, и пре свега величином,
заузимајући близу три и по квадрат-на километра терена. Савременог туриста
поздравља слика сасвим другачија од оне коју су затекли Стивенс и други путници XIX
века. Рушевине сад стоје на слободном простору, очишћеном од вегетације. У град
води брижљиво одржаван пут, којим саобраћа аутобус из јукатанског главног града
Мериде.
Поред многих зграда и пирамида треба поменути ,>Храм јагуара", који се одликује
богатством декоративних мотива и чудесном, шупљикавом атиком, извајаном у
тврдом камену. Исто је тако славан „Храм рат-ника" са својом колонадом, унутар које
степенице воде
на горње платформе пирамиде. Пирамида „Кастиљо" виша је од свих осталих. Састоји
се од осам спратова с терасама и носи на врху храм посвећен белом богу Кукулканучији је амблем била „перната змија".
Мање-више на средини града стоји од облака уз-дигнута округла зграда. То је била
астрономска опсерваторија Маја. Њени прозори су смештени тако да поглед
усмеравају у правцу неких сазвежђа. Најзанимљивији је ипак стадион. Јер Маји су били
велики љубитељи игре лоптом, сличне баскијској пелоти. Видимо тамо огромни зид
украшен рељефтша са карнишом која представља изувијане змије. Из зида се издваја
водоравно постављен камени обруч с пречником •око метар и по.
На том стадиону су становници Чичен-Итсе посма-трали ватрене игре разних дружина,
кладили се, изражавали одушевљење обожаваним јунацима, или доба-цивали увреде
онима који би изневерили њихова оче-кивања. Из хроника произлази да су они који
изгубе морали пред очима публике да се свуку до голе коже и да сву своју одећу
предају победницима: то је б-ило правило које говори о великом значају хумора у Маја.
У северном делу Јукатана налазе се на невеликој раздаљини две друге метрополе Маја:
Ухмал и Маха-пан, које у погледу богатства споменика само мало заостају за градом
Чичен-Итсом. Ухмал је чувен по многим несвакидашњим, богато орнаментираним
згра-дама, као што су „Дом пророка", „Дом монахиња", „Гу-вернеров дом", „Дом
корњача", „Дом старе жене", „Дом голубова" и друге. Називе тих зграда створили су
археолози на основу неких преовлађујућих декоративних мотива.
Пренедимо се сада у мексичку државу Чијапас. При излазу из дубоког кланца сред
планина и девичанске прашуме бели се стародавни свети град Маја, који се данас зове,
по суседном индијанском сеоцу, Палеп-ке. Ако се узму околности да је зидани део
града служио у религијске сврхе и да су у њему живели само свештеници и племство,
док је просто становништво живело у чатрљама, од којих, наравно, није остало ни трага
— треба претпоставити да је град имао око сто хил>ада становника. Утисак величине
нагомиланих и
стрпљиво клесаних или рељефом покривених камених блокова, сасвим је јединствен.Довољно је рећи да се тамо сачувало 18 дивних палата и храмова и 22 друге зграде,
међу којима висока кула за астрономска ос-матрања. Све те згрде биле су дигнуте на
подзиђима пирамидалног облика.
Археолози су сматрали да су пирамиде Маја, за разлику од египатских пирамида,
служиле не као гроб-нице краљева, него да су биле само вештачка подножја храмова и
палата. Ова теза пољуљана је 1952. године. Четири године пре тога археолог Џ. Олден
Мејсн приметио је у подлози „Храма натписа" у Паленкеу неку плочу са отворима.
Када је плоча дигнута, указале су се уске степенице које воде у дубину пирамиде,
чврсто испуњене кршем. После четворогодишњег напорног ра-да на рашчишћавању
најзад се појавила мала соба с великим каменим саркофагом у коме су се налазиле
кости петоро младих Индијанаца — двеју девојчица и трију дечака. Присуство велике
количине накита од јасписа, цењеног у Мексику више од злата, указивало бина то да су
младе особе, сигурно жртве ритуала, поти-цале из аристократских родова. Кроз
троугласти улаз, преграђен монолитом од неколико тона, откривачи су ушли у велику
дворану, која је стварала чаробан ути-сак због својих кристалних сталактита што су
висили одозго и сталагмита што су штрчали одоздо, као ши-љата шума. У блеску
карбидних лампи они су сипали засењујуће искре, подсећајући на призор из бајке.
На среди-ни одаје стајао је тешки, камени сарко-фаг, у коме су нађени остаци неког
краља или висо-ког свештеног лица. Мртвац је био сав покривен наки-том од зеленог
јасписа. Лице му је прекривала маска начињена од мозаика јасгогсових плочица.
Тканина оде-ће потпуно је била иструнула.
Саркофаг су украшавали фигурални орнаменти и хијероглифи, из којих је Мејсн
дешифровао датум 27. јануар 603. године. Значи, тога дана одржан је погреб
најугледнијег мужа града Паленкеа, вероватно најмоћ-нијег владаоца и свештеника у
историји Маја.
Паленке је био град старе империје Маја. Јер, тре-ба знати да археолози њихову
историју деле на две велике ере: на Стару и Нову Империју. Првобитни
Маји живели су у јужном делу Јукатанског полуостр-ва, данашњем Хондурасу,
Гватемали и мексичким др-жавама Чијапас и Табаско. Било је то .мање-више од 1000.
године пре н.е. до VI века н.е. У прве векове наше ере спада врхунац процвата Старе
Империје.
Око 610. године наше ере у држави Маја догоди-дило се нешто сасвим беспримерно у
историју света. Једног јутра становништво је спаковало своју имовину и занавек
напустило дивно изграђене градове, своје улице и тргове, храмове и палате,
оставлајући их на милост и немилост џунгле, а они су у северном делу Јукатана
изградили потпуно нова градска средишта:
Чичен-Итса, Мајапан и Ухмал.
На који начин смо сазнали за тај нагли, изузетно чудан излазак целог народа?
Ако ве интересира ке ви постирам уште.....
на простору од готово хиљаду квадратних километара. У самом Јукатану, сем већ
познатих метропола — Чичен-Итса, Мајатган, и Ухмал — набројано је чак седамдесет
других градских средишта. Огромне области, још неистражене, твориле су некада
животне делове „Кралевства Велике Змије", како су Маји називали своју државу.Доминирајућа одлика грађевина Маја је то што су дизане на вештачким платформама
од камена у облику пирамиде са зарубљеним врхом. Зидови храмова и палата били су
по правилу веома дебели, покривени облогом од релефних камених плоча. У
унутрашњост зграда водили су необично уски и ниски улази. Таванице соба биле су уоблику издужених шиљатих лукова и срећу се само у архитектури Маја. Уопште, те би
зграде стварале утисак здепастих тврђава да није фигуралнсих рељефа и хијероглифа
који су њихове зидове покривали одоздо до горе. На њима видимо људске
и животињске главе, монструозно представљене змије и богове који подсећају на
химере са средњовековних цркава. Стил рељефа, колико год је изразит и прецизан у
цртежу, делује гротескно, као пренесен из. сновиђења.
Иако се цела цивилизација Маја заснивала на гајењу кукуруза и развијала се у
окружењу бујне вегетације у њеној декоративности упадљива је необично мала
застуљљеност биљних форми. Чак и стубови, који се свуда на свету изводе из
опонашања стабла не-каквог дрвета, претежно палме, у Маја представљају трупове
змија-наказа са исплаженим језиком. Славна су два таква стуба-змије на фасади „Храма
ратника" у Чичен-Итси. Главе змија са отвореним чељустима приљубљене уза земљу;
труп, покривен перјем, вије се неко време по земљи, потом се диже усправно увис, да
би држао на себи кров храма.
Међу рушевинама Маја срећу се зграде с тако малим улазима и собама да изгледа као
да су биле подигнуте за Пигмеје. Најпознатији у том погледу је „Дом патуљака" у
Ухмалу. Пишући о тим особеним грађевинама археолози су излагали најразличитије
теорије. Једни су тврдили, на пример, да је у том крају живео данас непознати народ
патуљака, но много је ипак ближа истини теза да су Маји градили те зграде за духове
или нека митска надљудска бића, којима су желели да обезбеде кров над главом.
Рушевине највећег града Маја, Чичен-Итсе, надвисују све друге грађевине бујношћу
архитектуре, бо-гатством рел>ефа, лепотом бојених фресака, и пре свега величином,
заузимајући близу три и по квадрат-на километра терена. Савременог туриста
поздравља слика сасвим другачија од оне коју су затекли Стивенс и други путници XIX
века. Рушевине сад стоје на слободном простору, очишћеном од вегетације. У град
води брижљиво одржаван пут, којим саобраћа аутобус из јукатанског главног града
Мериде.
Поред многих зграда и пирамида треба поменути ,>Храм јагуара", који се одликује
богатством декоративних мотива и чудесном, шупљикавом атиком, извајаном у
тврдом камену. Исто је тако славан „Храм рат-ника" са својом колонадом, унутар које
степенице воде
на горње платформе пирамиде. Пирамида „Кастиљо" виша је од свих осталих. Састоји
се од осам спратова с терасама и носи на врху храм посвећен белом богу Кукулканучији је амблем била „перната змија".
Мање-више на средини града стоји од облака уз-дигнута округла зграда. То је била
астрономска опсерваторија Маја. Њени прозори су смештени тако да поглед
усмеравају у правцу неких сазвежђа. Најзанимљивији је ипак стадион. Јер Маји су били
велики љубитељи игре лоптом, сличне баскијској пелоти. Видимо тамо огромни зид
украшен рељефтша са карнишом која представља изувијане змије. Из зида се издваја
водоравно постављен камени обруч с пречником •око метар и по.
На том стадиону су становници Чичен-Итсе посма-трали ватрене игре разних дружина,
кладили се, изражавали одушевљење обожаваним јунацима, или доба-цивали увреде
онима који би изневерили њихова оче-кивања. Из хроника произлази да су они који
изгубе морали пред очима публике да се свуку до голе коже и да сву своју одећу
предају победницима: то је б-ило правило које говори о великом значају хумора у Маја.
У северном делу Јукатана налазе се на невеликој раздаљини две друге метрополе Маја:
Ухмал и Маха-пан, које у погледу богатства споменика само мало заостају за градом
Чичен-Итсом. Ухмал је чувен по многим несвакидашњим, богато орнаментираним
згра-дама, као што су „Дом пророка", „Дом монахиња", „Гу-вернеров дом", „Дом
корњача", „Дом старе жене", „Дом голубова" и друге. Називе тих зграда створили су
археолози на основу неких преовлађујућих декоративних мотива.
Пренедимо се сада у мексичку државу Чијапас. При излазу из дубоког кланца сред
планина и девичанске прашуме бели се стародавни свети град Маја, који се данас зове,
по суседном индијанском сеоцу, Палеп-ке. Ако се узму околности да је зидани део
града служио у религијске сврхе и да су у њему живели само свештеници и племство,
док је просто становништво живело у чатрљама, од којих, наравно, није остало ни трага
— треба претпоставити да је град имао око сто хил>ада становника. Утисак величине
нагомиланих и
стрпљиво клесаних или рељефом покривених камених блокова, сасвим је јединствен.Довољно је рећи да се тамо сачувало 18 дивних палата и храмова и 22 друге зграде,
међу којима висока кула за астрономска ос-матрања. Све те згрде биле су дигнуте на
подзиђима пирамидалног облика.
Археолози су сматрали да су пирамиде Маја, за разлику од египатских пирамида,
служиле не као гроб-нице краљева, него да су биле само вештачка подножја храмова и
палата. Ова теза пољуљана је 1952. године. Четири године пре тога археолог Џ. Олден
Мејсн приметио је у подлози „Храма натписа" у Паленкеу неку плочу са отворима.
Када је плоча дигнута, указале су се уске степенице које воде у дубину пирамиде,
чврсто испуњене кршем. После четворогодишњег напорног ра-да на рашчишћавању
најзад се појавила мала соба с великим каменим саркофагом у коме су се налазиле
кости петоро младих Индијанаца — двеју девојчица и трију дечака. Присуство велике
количине накита од јасписа, цењеног у Мексику више од злата, указивало бина то да су
младе особе, сигурно жртве ритуала, поти-цале из аристократских родова. Кроз
троугласти улаз, преграђен монолитом од неколико тона, откривачи су ушли у велику
дворану, која је стварала чаробан ути-сак због својих кристалних сталактита што су
висили одозго и сталагмита што су штрчали одоздо, као ши-љата шума. У блеску
карбидних лампи они су сипали засењујуће искре, подсећајући на призор из бајке.
На среди-ни одаје стајао је тешки, камени сарко-фаг, у коме су нађени остаци неког
краља или висо-ког свештеног лица. Мртвац је био сав покривен наки-том од зеленог
јасписа. Лице му је прекривала маска начињена од мозаика јасгогсових плочица.
Тканина оде-ће потпуно је била иструнула.
Саркофаг су украшавали фигурални орнаменти и хијероглифи, из којих је Мејсн
дешифровао датум 27. јануар 603. године. Значи, тога дана одржан је погреб
најугледнијег мужа града Паленкеа, вероватно најмоћ-нијег владаоца и свештеника у
историји Маја.
Паленке је био град старе империје Маја. Јер, тре-ба знати да археолози њихову
историју деле на две велике ере: на Стару и Нову Империју. Првобитни
Маји живели су у јужном делу Јукатанског полуостр-ва, данашњем Хондурасу,
Гватемали и мексичким др-жавама Чијапас и Табаско. Било је то .мање-више од 1000.
године пре н.е. до VI века н.е. У прве векове наше ере спада врхунац процвата Старе
Империје.
Око 610. године наше ере у држави Маја догоди-дило се нешто сасвим беспримерно у
историју света. Једног јутра становништво је спаковало своју имовину и занавек
напустило дивно изграђене градове, своје улице и тргове, храмове и палате,
оставлајући их на милост и немилост џунгле, а они су у северном делу Јукатана
изградили потпуно нова градска средишта:
Чичен-Итса, Мајапан и Ухмал.
На који начин смо сазнали за тај нагли, изузетно чудан излазак целог народа?
Ако ве интересира ке ви постирам уште.....
- Член од
- 15 април 2009
- Мислења
- 130
- Поени од реакции
- 37
Уште еднаш ке нагласам пријателе Немо или како се кажуваш сеисто најди си некој друг подфорум за ........ Ај остави не а ова за твое знаење е од книга за која си чисто верувам дека си слушнал како и за темава.
А сега за Маите
Де Ланда је у свом делу нацртао хијероглифе који означавају дане и месеце,
захваљујући чему су гро-тескни рељефи на зградама и стелама стекли за архе-ологе
смисао. Неки његови подаци били су фрапантни, и просто невероватни. Тако смо
сазнали да су у деко-ративности Маја сви мотиви, било животињски или људски,
непосредно везани за одређене датуме. Сем тога, свака зграда, па чак и сваки њен део, у
ствари представљају календар од камена, јер изражавају не-ки датум или неки
астрономски догађај.
Захваљујући радовима данашњих археолога неки хијероглифи Маја, ижљебљени на
зградама и стела-ма, данас се релативно тачно читају. Дешифровање је ипак донело
разочарање, јер се показало да су сви нат-писи садржали искључиво датуме. Нигде,
сред десетине хиљада натписа нису нађена ни најмања обавештења о животу и
обичајима Маја. Треба, дакле, претпоставити да такве податке Маји никад нису
уклесавали у камену.
На основу тих чињеница утврђено је да су Маји постали робови свога календара.
Могло се претпоста-вити да су зграде дизали не само ради употребних циљева, него и
зато што је то налагао календар. У
размацима од пет, десет или двадесет година градили су нову камену структуру и
снабдевали је одговарајућим датумом настанка. Понекад су себи уггрошћавали
задатак, облажући стару зграду новом облогом од камења и смештајући одозго нови
датум.
И сада долазимо до сржи проблема. Пошто на зградама Старе Империје, то значи
градова из јужних области, поступност датума бива прекинута око године 610, а мање
више од те исте године почиње датирање зграда у Чичен Итси, Пајапану, Ухмалу и
другим градовима северног Јукатана закључак из те упадљиве чињенице може да
буде само један: Маји су напустили своја седишта групно и нагло. Ова емиграција има
одлике добровољног пресељења стотина хиљада становника, праве сеобе народа.
Чим је овај историјски догађај несумњиво утврђен, почеле су са свих страна да се
сипају разне теорије, које су се трудиле да га објасне. Најстарија теза, по ко-јој су Маји
морали да одлазе склањајући се од напа-дача, брзо је отпала. Држава Маја била је тада
на врхунцу своје војне моћи, а у њиховом суседству нигде није било тако јаког
племена које би могло извршити такву најезду, а пре свега на рушевинама нису нађени
никакви трагови битке што је ствар у археологији незамислива.
Вероватније је било тврђење да је Маје истерала велика елементарна катастрофа или
епидемија; ипак, против те теорије говоре озбиљни аргументи. Пре све-га, кад би
опасност прошла, становништво би се сигурно вратило у своје старе, дивно изграђене
градове, што се ипак није догодило. Сем тога, настањеност и ширење северних
градова, њихова културна и политичка животност све то уогпдте не указује на
могућност да је тамо живео народ који тек што је десетковала стихијска катастрофа или
нека епидемија.
Претпоставка да је узрок сеобе била, тобоже, промена климе, такође није издржала
критику. Таква промена би се силом ствари морала осетити и у Чичен-Ит-си, која се
налазила у ваздушној линији на раздалини једва од 400 километара.
И тако, дуго није могао да се на задовољавајући начин објасни беспримерни потрес у
судбини Маја. Тек
последњих година Силвејнес Грисволд Морис објавио је теорију која је уопште
примљена као задовољавајућа. Ево како она изгледа у веома сажетом облику.
Иако су Маји по инстинкту били људи града, нису могли да опстану без рада ратара и
хране коју он производи, а чији је основ био кукуруз. Читава егзистенција Маја,
њихов развитак и живот били су зависни од производње кукуруза.
Друштвена структура Маја показује оштре друштвене супротности, оличене у градњи
њихових градова. Аристократске палате и храмови, грађени од тесаног камена,
творили су засебну четврт која је имала карактер тврђаве, намењене одбрани од
незадовољних радних маса. Око тога каменог града гомилале су се у збијеној маси
бедне потлеушице градске сиротиње, од којих разуме се није остало ни трага.
Судбина сељака била је изузетно тешка. Једну трећину приноса морали су да предају
достојанствени-цима, једну трећину свештенству, а преосталу трећину смели су да
задрже за сопствене потребе. У периоду из-међу сетве и жетве гоњени су на радове у
каменоломима и на грађевинске радове.
Заосталост, надменост и одвојеност племства од живота народних маса довеле су
дотле да се друштво зауставило у свом развитку. То се посебно одразило на ратарству,
где су методи обраде земље били неизмерно примитивни. Довољно је казати да Маји
нису стигли чак ни да открију ралицу. Гајење кукуруза обављало се тако што би сељак
спаљивао део џунгле и на тако добијеној њиви бушио помоћу зашиљеног штапа
отворе, у које би убацивао зрна. Кад би се поље испостило, једноставно би се пре-
сељавао некуда даље, пошто није познавао ђубрење. Напуштена земља обрасла би
дивљим растињем, и тек после истека дугог низа година била би поново погодна за
обраду.
У потрази за плодним земљиштем сељаци су продирали све дубље у џунглу и на тај
начин се удаљава-ли од градова, које су морали да хране. Између градова и земље-
хранитељке расли су широки појаси саго-реле и испошћене степе. Исхрана градског
становни-
последњих година Силвејнес Грисволд Морис објавио је теорију која је уопште
примљена као задовољава-јућа. Ево како она изгледа у веома сажетом облтгку.
Иако су Маји по инстинкту били људи града, нису могли да опстану без рада ратара и
хране коју он производи, а чији је основ био кукуруз. Читава егзистенција Маја,
њихов развитак и живот били су зависни од производње кукуруза.
Друштвена структура Маја показује оштре друштвене супротности, оличене у градњи
њихових градова. Аристократске палате и храмови, грађени од тесаног камена,
творили су засебну четврт која је имала карактер тврђаве, намењене одбрани од
незадовољних радних маса. Око тога каменог града гомилале су се у збијеној маси
бедне потлеушице градске сиротиње, од којих разуме се није остало ни трага.
Судбина сељака била је изузетно тешка. Једну трећину приноса морали су да предају
достојанственицима, једну трећину свештенству, а преосталу трећину смели су да
задрже за сопствене потребе. У периоду између сетве и жетве гоњени су на радове у
каменоло-мима и на грађевинске радове.
Заосталост, надменост и одвојеност племства од живота народних маса довеле су дотле
да се друштво зауставило у свом развитку. То се посебно одразило на ратарству, где су
методи обраде земље били неизмерно примитивни. Довољно је казати да Маји нису
стигли чак ни да открију ралицу.
Гајење кукуруза обављало се тако што би сељак спаљивао део џунгле и на тако
добијеној њиви бушио помоћу зашиљеног штапа отворе, у које би убацивао зрна. Кад
би се поље испостило, једноставно би се пресељавао некуда даље, пошто није
познавао ђубрење. Напуштена земља обрасла би дивљим растињем, и тек после истека
дугог низа година била би поново погодна за обраду.
У потрази за плодним земљиштем сељаци су про-дирали све дубље у џунглу и на тај
начин се удаљли су широки појаси сагореле и испошћене степе. Исхрана градског
становни-
У тренутку када су стигли Шпанци, култура Маја већ није постојала. Потомци великих
градитеља, уметника и астронома распали су се у слаба, примитивна племена,
говорили разним наречјима, разликовали се по одећи и обичајима, а о својој сјајној
прошлости имали су само веома мутне помене. Додуше, исповедали су своју стару
религију, али у доста изопаченом облику.
Сада су градови Нове Империје утонули у дубинама џунгле као у морској пучини.
Нико их није памтио: за њихово постојање знала су само примитивна ин-дијанскаплемена која су на њиховим рушевинама обављала своје тајне религијске обреде.
А сега за Маите
Де Ланда је у свом делу нацртао хијероглифе који означавају дане и месеце,
захваљујући чему су гро-тескни рељефи на зградама и стелама стекли за архе-ологе
смисао. Неки његови подаци били су фрапантни, и просто невероватни. Тако смо
сазнали да су у деко-ративности Маја сви мотиви, било животињски или људски,
непосредно везани за одређене датуме. Сем тога, свака зграда, па чак и сваки њен део, у
ствари представљају календар од камена, јер изражавају не-ки датум или неки
астрономски догађај.
Захваљујући радовима данашњих археолога неки хијероглифи Маја, ижљебљени на
зградама и стела-ма, данас се релативно тачно читају. Дешифровање је ипак донело
разочарање, јер се показало да су сви нат-писи садржали искључиво датуме. Нигде,
сред десетине хиљада натписа нису нађена ни најмања обавештења о животу и
обичајима Маја. Треба, дакле, претпоставити да такве податке Маји никад нису
уклесавали у камену.
На основу тих чињеница утврђено је да су Маји постали робови свога календара.
Могло се претпоста-вити да су зграде дизали не само ради употребних циљева, него и
зато што је то налагао календар. У
размацима од пет, десет или двадесет година градили су нову камену структуру и
снабдевали је одговарајућим датумом настанка. Понекад су себи уггрошћавали
задатак, облажући стару зграду новом облогом од камења и смештајући одозго нови
датум.
И сада долазимо до сржи проблема. Пошто на зградама Старе Империје, то значи
градова из јужних области, поступност датума бива прекинута око године 610, а мање
више од те исте године почиње датирање зграда у Чичен Итси, Пајапану, Ухмалу и
другим градовима северног Јукатана закључак из те упадљиве чињенице може да
буде само један: Маји су напустили своја седишта групно и нагло. Ова емиграција има
одлике добровољног пресељења стотина хиљада становника, праве сеобе народа.
Чим је овај историјски догађај несумњиво утврђен, почеле су са свих страна да се
сипају разне теорије, које су се трудиле да га објасне. Најстарија теза, по ко-јој су Маји
морали да одлазе склањајући се од напа-дача, брзо је отпала. Држава Маја била је тада
на врхунцу своје војне моћи, а у њиховом суседству нигде није било тако јаког
племена које би могло извршити такву најезду, а пре свега на рушевинама нису нађени
никакви трагови битке што је ствар у археологији незамислива.
Вероватније је било тврђење да је Маје истерала велика елементарна катастрофа или
епидемија; ипак, против те теорије говоре озбиљни аргументи. Пре све-га, кад би
опасност прошла, становништво би се сигурно вратило у своје старе, дивно изграђене
градове, што се ипак није догодило. Сем тога, настањеност и ширење северних
градова, њихова културна и политичка животност све то уогпдте не указује на
могућност да је тамо живео народ који тек што је десетковала стихијска катастрофа или
нека епидемија.
Претпоставка да је узрок сеобе била, тобоже, промена климе, такође није издржала
критику. Таква промена би се силом ствари морала осетити и у Чичен-Ит-си, која се
налазила у ваздушној линији на раздалини једва од 400 километара.
И тако, дуго није могао да се на задовољавајући начин објасни беспримерни потрес у
судбини Маја. Тек
последњих година Силвејнес Грисволд Морис објавио је теорију која је уопште
примљена као задовољавајућа. Ево како она изгледа у веома сажетом облику.
Иако су Маји по инстинкту били људи града, нису могли да опстану без рада ратара и
хране коју он производи, а чији је основ био кукуруз. Читава егзистенција Маја,
њихов развитак и живот били су зависни од производње кукуруза.
Друштвена структура Маја показује оштре друштвене супротности, оличене у градњи
њихових градова. Аристократске палате и храмови, грађени од тесаног камена,
творили су засебну четврт која је имала карактер тврђаве, намењене одбрани од
незадовољних радних маса. Око тога каменог града гомилале су се у збијеној маси
бедне потлеушице градске сиротиње, од којих разуме се није остало ни трага.
Судбина сељака била је изузетно тешка. Једну трећину приноса морали су да предају
достојанствени-цима, једну трећину свештенству, а преосталу трећину смели су да
задрже за сопствене потребе. У периоду из-међу сетве и жетве гоњени су на радове у
каменоломима и на грађевинске радове.
Заосталост, надменост и одвојеност племства од живота народних маса довеле су
дотле да се друштво зауставило у свом развитку. То се посебно одразило на ратарству,
где су методи обраде земље били неизмерно примитивни. Довољно је казати да Маји
нису стигли чак ни да открију ралицу. Гајење кукуруза обављало се тако што би сељак
спаљивао део џунгле и на тако добијеној њиви бушио помоћу зашиљеног штапа
отворе, у које би убацивао зрна. Кад би се поље испостило, једноставно би се пре-
сељавао некуда даље, пошто није познавао ђубрење. Напуштена земља обрасла би
дивљим растињем, и тек после истека дугог низа година била би поново погодна за
обраду.
У потрази за плодним земљиштем сељаци су продирали све дубље у џунглу и на тај
начин се удаљава-ли од градова, које су морали да хране. Између градова и земље-
хранитељке расли су широки појаси саго-реле и испошћене степе. Исхрана градског
становни-
последњих година Силвејнес Грисволд Морис објавио је теорију која је уопште
примљена као задовољава-јућа. Ево како она изгледа у веома сажетом облтгку.
Иако су Маји по инстинкту били људи града, нису могли да опстану без рада ратара и
хране коју он производи, а чији је основ био кукуруз. Читава егзистенција Маја,
њихов развитак и живот били су зависни од производње кукуруза.
Друштвена структура Маја показује оштре друштвене супротности, оличене у градњи
њихових градова. Аристократске палате и храмови, грађени од тесаног камена,
творили су засебну четврт која је имала карактер тврђаве, намењене одбрани од
незадовољних радних маса. Око тога каменог града гомилале су се у збијеној маси
бедне потлеушице градске сиротиње, од којих разуме се није остало ни трага.
Судбина сељака била је изузетно тешка. Једну трећину приноса морали су да предају
достојанственицима, једну трећину свештенству, а преосталу трећину смели су да
задрже за сопствене потребе. У периоду између сетве и жетве гоњени су на радове у
каменоло-мима и на грађевинске радове.
Заосталост, надменост и одвојеност племства од живота народних маса довеле су дотле
да се друштво зауставило у свом развитку. То се посебно одразило на ратарству, где су
методи обраде земље били неизмерно примитивни. Довољно је казати да Маји нису
стигли чак ни да открију ралицу.
Гајење кукуруза обављало се тако што би сељак спаљивао део џунгле и на тако
добијеној њиви бушио помоћу зашиљеног штапа отворе, у које би убацивао зрна. Кад
би се поље испостило, једноставно би се пресељавао некуда даље, пошто није
познавао ђубрење. Напуштена земља обрасла би дивљим растињем, и тек после истека
дугог низа година била би поново погодна за обраду.
У потрази за плодним земљиштем сељаци су про-дирали све дубље у џунглу и на тај
начин се удаљли су широки појаси сагореле и испошћене степе. Исхрана градског
становни-
У тренутку када су стигли Шпанци, култура Маја већ није постојала. Потомци великих
градитеља, уметника и астронома распали су се у слаба, примитивна племена,
говорили разним наречјима, разликовали се по одећи и обичајима, а о својој сјајној
прошлости имали су само веома мутне помене. Додуше, исповедали су своју стару
религију, али у доста изопаченом облику.
Сада су градови Нове Империје утонули у дубинама џунгле као у морској пучини.
Нико их није памтио: за њихово постојање знала су само примитивна ин-дијанскаплемена која су на њиховим рушевинама обављала своје тајне религијске обреде.
R
RAYTHEON23
Гостин
календар се прави според потребите на човекот тој календар на маите е ветер и магла ако биле напредни.....абе времето на фон деникен помина
wot
aloof
- Член од
- 20 мај 2008
- Мислења
- 19.540
- Поени од реакции
- 33.746
Mислиш со 3-4 wannabes земјотреси, и пропаднато ширење на вирус ќе го искорени човештвото?
Престанете со сај фај филмови, дечки.
- Член од
- 28 март 2006
- Мислења
- 17.734
- Поени од реакции
- 12.165
Точно, личи на јако филмање. За некого секој ден и минута е 2012, смак света. За пример погледнете ги рио-фавела, индиските предградија, африканските пустелии и костурите со стомаци и очи... тајфуните кои стално маваат острови, местата со активни вулкани (зеленортски острови на пример)...за нив секој ден е морбидија. Али за цивилизираните дебели задници се чека 2012 година да се одлучи.
- Член од
- 11 јуни 2009
- Мислења
- 5
- Поени од реакции
- 1
Nekoj 2012 godina ja sfakaat kakokatastrofalna,ama jas iskreno mislam deka ke pretstavuva nov pocetok i nekakva evolucija kaj nas lugeto,ke se zgolemi stepenot na svesnost i najverojatno ke bideme povrzani so prirodata i paranormalnite raboti koj ne mozeme da gi objasnime.
Od astroloski aspekt znam deka ke se sluci isto taka nekakvo poklopuvanje so nasata galaksija i sonceto. Sto se odnesuva pak do tie indigo deca,mislam deka donekade e vistina ama ne treba da se preteruva,veruvam deka postojat takvi deca ama dokolku im se dava pregolemo znacenje moze da ja izgubaat vistinskata cel a toa e da ja spasat planetava i da ni go pokazat dobriot pat,gi ima mnogu na youtube no mislam deka poradi golemiot pritisok i slava ne se vo moznost da napravat mnogu dobri dela. Samo se reklamiraat nesto kako "nie ke napravime dobro veruvajte ni" a vsusnost ne im ide mnogu dobro tokmu poradi toa sto se malku"dignati" i mislat deka imaat pogolema mok od drugite,buntovnici za nivnite veruvanja....ama dokolku stvarno znaat nesto toa treba da go pokazat so dela.I vo Isus niokj nemase da veruva ako ne govorat za nego negovite dela
Od astroloski aspekt znam deka ke se sluci isto taka nekakvo poklopuvanje so nasata galaksija i sonceto. Sto se odnesuva pak do tie indigo deca,mislam deka donekade e vistina ama ne treba da se preteruva,veruvam deka postojat takvi deca ama dokolku im se dava pregolemo znacenje moze da ja izgubaat vistinskata cel a toa e da ja spasat planetava i da ni go pokazat dobriot pat,gi ima mnogu na youtube no mislam deka poradi golemiot pritisok i slava ne se vo moznost da napravat mnogu dobri dela. Samo se reklamiraat nesto kako "nie ke napravime dobro veruvajte ni" a vsusnost ne im ide mnogu dobro tokmu poradi toa sto se malku"dignati" i mislat deka imaat pogolema mok od drugite,buntovnici za nivnite veruvanja....ama dokolku stvarno znaat nesto toa treba da go pokazat so dela.I vo Isus niokj nemase da veruva ako ne govorat za nego negovite dela
- Член од
- 15 април 2009
- Мислења
- 130
- Поени од реакции
- 37
ПРОРОШТВАТА НИЗ ИСТОРИЈАТА
Во минатата година беа објавени десетина книги за апокалипсата во 2012 година, режисерот Роланд Емерих почна да снима филм за катастрофа под наслов „2012“, а на интернет се множат страниците на кои се расправа за се' поблискиот крај на светот.Ова не е првпат да се најавува апокалипсата. Уште во 992 година научникот Бернар од Тирингија, држава во Централна Германија, предизвикал силен страв во Европа објавувајќи дека на светот му преостануваат само уште 32 години, а византискиот цар Исак Втори во септември 1186 година ги заѕидал прозорците на палатата зашто астрологот Иван од Толедо најавил дека крајот на светот ќе дојде кога сите планети, барем сите дотогаш познати, ќе бидат во знакот на Вага. Во 1524 година во Англија 20.000 луѓе ги напуштиле домовите во потрага по повисоки места на кои би се спасиле, но таа година, според „Енциклопедија Британика“ била сушна. Американскиот јасновидец Едгар Кејси го најавувал крајот на светот во катаклизма во 1999 година, истата година за која во катренот на Нострадамус се прорекува дека „во јули на Земјата ќе дојде кралот на теророт, а глобална војна ќе го проголта светот“. Што им е заедничко на сите тие мрачни пророштва, како и на уште една милениумска закана, „милениумската бубачка У2К“, која предизвика страв дека на преминот во 2000 година компјутерите ќе „полудат“ и ќе фрлат светот во хаос? Ниту едно не се оствари. Парадоксално, објаснува историчарот Пол С. Бојер од универзитетот „Висконсин“, апокалипсата може да биде привлечна зашто им ветува спас на група „одбрани“, а на светот му носи искупување во катаклизмичкото прочистување. Тој објаснува дека апокалиптичните пророштва се особено чести во кризни времиња.
Многумина денес мислат дека неизбежно ни претстои еколошка катастрофа за која самите најмногу сме виновни. Кога на тоа ќе му се додаде неснаоѓањето во модерното општество, во кое има се' поголема несигурност и насилство и во кое се губат традиционалните вредности, не е ни чудно што луѓето имаат чувство дека повеќе од кога и да е ни е потребна мудроста на древните народи и религии за повторно да воспоставиме рамнотежа.
ФАСЦИНИРАНОСТ ОД МАИТЕ
А кој ќе ни ја понуди подобро од Маите, мистична цивилизација која подеднакво ја разгорувала фантазијата на дамнешните истражувачи како и на денешните њу ејџ-фантазери, кои ја поврзуваат древната цивилизација со посетители од вселената и со изгубената Атлантида. Кога Европа живеела во темнината на полуписменоста, од 300 до 900 година, Маите биле во својот најсјаен класичен период и на полуостровот Јукатан подигале величествени храмови и опсерватории, ја познавале астрономијата, развиле сложен календар и писмо, а потоа исчезнале без трага и од никогаш целосно објаснети причини. Маите разработиле два календара - соларен или световен, со 360 дена во годината, и обреден, наречен Цолкин, според кој годината има 260 дена. Сега во фокусот на вниманието е т.н. долго сметање, во кој времето се распоредува во сегменти како кин (еден ден), тун (360 дена), катун (7.200 дена) и бактун (144.000 дена) и кое почнало на 11 август 3144 година пр.н.е. Која е смислата за тој датум и зошто токму тој е одбран за почеток на календарот не е познато. Можеби Маите го запишале тоа во своите книги, но не во оние четири преживеани по шпанските освојувања во 16 век кога бискупот Диего де Ланда наредил спалување на сите ракописи на Маите за да ги искорени паганските идеи. Но, познато е дека Маите, како и многу други древни цивилизации, го следеле текот на времето циклично, а не праволиниски, и дека токму сега е пред крај еден циклус од 5126 години кога времето на денот 13.0.0.0.0., што според грегоријанскиот календар, е на 21 декември 2012 година, ќе се „ресетира“ и повторно ќе почне да одбројува од нула. Ова е веќе петти таков циклус. Според книгата на Чилам Балам од Тицимин, во која во 18 и во 19 век биле забележани фрагменти од митологијата и знаењето на Маите, петтиот циклус завршува со стиховите:
- Небото се дели и тлото се подига, а потоа водата ја преплавува земјата. Тоа е крај на светот, затворање на катунот.Даниел Пинчбек, автор на хитот на алтернативната култура „2012: Враќање на Квецалкоатл“, најавува промени во природата на свеста за кои ќе придонесат и древната мудрост и психоделичните дроги. Ако сето ова изгледа како нагаѓање, еве само еден факт за размислување: датумот на крајот на светот според календарот на Маите се поклопува со ретка галактичка конјукција што се случува еднаш во 26.000 години. На тој ден Сонцето во зимскиот солстициј ќе се израмни со галактичкиот екватор, замислената оска што го сече Млечниот Пат. Иако денешните научници се сомневаат дека Маите, без оглед на тоа колку генијални биле нивните астрономи, можеле да ја предвидат оваа појава, можно ли е навистина да станува збор за чиста случајност?
Во минатата година беа објавени десетина книги за апокалипсата во 2012 година, режисерот Роланд Емерих почна да снима филм за катастрофа под наслов „2012“, а на интернет се множат страниците на кои се расправа за се' поблискиот крај на светот.Ова не е првпат да се најавува апокалипсата. Уште во 992 година научникот Бернар од Тирингија, држава во Централна Германија, предизвикал силен страв во Европа објавувајќи дека на светот му преостануваат само уште 32 години, а византискиот цар Исак Втори во септември 1186 година ги заѕидал прозорците на палатата зашто астрологот Иван од Толедо најавил дека крајот на светот ќе дојде кога сите планети, барем сите дотогаш познати, ќе бидат во знакот на Вага. Во 1524 година во Англија 20.000 луѓе ги напуштиле домовите во потрага по повисоки места на кои би се спасиле, но таа година, според „Енциклопедија Британика“ била сушна. Американскиот јасновидец Едгар Кејси го најавувал крајот на светот во катаклизма во 1999 година, истата година за која во катренот на Нострадамус се прорекува дека „во јули на Земјата ќе дојде кралот на теророт, а глобална војна ќе го проголта светот“. Што им е заедничко на сите тие мрачни пророштва, како и на уште една милениумска закана, „милениумската бубачка У2К“, која предизвика страв дека на преминот во 2000 година компјутерите ќе „полудат“ и ќе фрлат светот во хаос? Ниту едно не се оствари. Парадоксално, објаснува историчарот Пол С. Бојер од универзитетот „Висконсин“, апокалипсата може да биде привлечна зашто им ветува спас на група „одбрани“, а на светот му носи искупување во катаклизмичкото прочистување. Тој објаснува дека апокалиптичните пророштва се особено чести во кризни времиња.
Многумина денес мислат дека неизбежно ни претстои еколошка катастрофа за која самите најмногу сме виновни. Кога на тоа ќе му се додаде неснаоѓањето во модерното општество, во кое има се' поголема несигурност и насилство и во кое се губат традиционалните вредности, не е ни чудно што луѓето имаат чувство дека повеќе од кога и да е ни е потребна мудроста на древните народи и религии за повторно да воспоставиме рамнотежа.
А кој ќе ни ја понуди подобро од Маите, мистична цивилизација која подеднакво ја разгорувала фантазијата на дамнешните истражувачи како и на денешните њу ејџ-фантазери, кои ја поврзуваат древната цивилизација со посетители од вселената и со изгубената Атлантида. Кога Европа живеела во темнината на полуписменоста, од 300 до 900 година, Маите биле во својот најсјаен класичен период и на полуостровот Јукатан подигале величествени храмови и опсерватории, ја познавале астрономијата, развиле сложен календар и писмо, а потоа исчезнале без трага и од никогаш целосно објаснети причини. Маите разработиле два календара - соларен или световен, со 360 дена во годината, и обреден, наречен Цолкин, според кој годината има 260 дена. Сега во фокусот на вниманието е т.н. долго сметање, во кој времето се распоредува во сегменти како кин (еден ден), тун (360 дена), катун (7.200 дена) и бактун (144.000 дена) и кое почнало на 11 август 3144 година пр.н.е. Која е смислата за тој датум и зошто токму тој е одбран за почеток на календарот не е познато. Можеби Маите го запишале тоа во своите книги, но не во оние четири преживеани по шпанските освојувања во 16 век кога бискупот Диего де Ланда наредил спалување на сите ракописи на Маите за да ги искорени паганските идеи. Но, познато е дека Маите, како и многу други древни цивилизации, го следеле текот на времето циклично, а не праволиниски, и дека токму сега е пред крај еден циклус од 5126 години кога времето на денот 13.0.0.0.0., што според грегоријанскиот календар, е на 21 декември 2012 година, ќе се „ресетира“ и повторно ќе почне да одбројува од нула. Ова е веќе петти таков циклус. Според книгата на Чилам Балам од Тицимин, во која во 18 и во 19 век биле забележани фрагменти од митологијата и знаењето на Маите, петтиот циклус завршува со стиховите:
- Небото се дели и тлото се подига, а потоа водата ја преплавува земјата. Тоа е крај на светот, затворање на катунот.Даниел Пинчбек, автор на хитот на алтернативната култура „2012: Враќање на Квецалкоатл“, најавува промени во природата на свеста за кои ќе придонесат и древната мудрост и психоделичните дроги. Ако сето ова изгледа како нагаѓање, еве само еден факт за размислување: датумот на крајот на светот според календарот на Маите се поклопува со ретка галактичка конјукција што се случува еднаш во 26.000 години. На тој ден Сонцето во зимскиот солстициј ќе се израмни со галактичкиот екватор, замислената оска што го сече Млечниот Пат. Иако денешните научници се сомневаат дека Маите, без оглед на тоа колку генијални биле нивните астрономи, можеле да ја предвидат оваа појава, можно ли е навистина да станува збор за чиста случајност?
- Статус