"Sve cemer, sirotinja, glad, nesrece...
A zašto je tako?
Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli,
što nas je bog obilježio.
Ili što nas nesrece neprestano prate,
pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se
da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas.
Zar je onda cudo što se uvijamo, krijemo,
lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe,
svoju srecu vidimo u tudzoj nesreci.
Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti.
Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni" Mesa Selimovic - dervis i smrt
--- надополнето ---
Živi ništa ne znaju. Poucite me mrtvi kako se može umrijeti bez straha, ili bar bez užasa. Jer, smrt je besmisao, kao i život."
"Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.
Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota."
"Kad mi je tesko, bjezim u samocu.Kad mi je jos teze,trazim dobre ljude."
Mesa Selimovic
--- надополнето ---
Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
...
Snezana-Momo Kapor
--- надополнето ---
Samo voljena zena sme da pita i da zahteva,da prebacuje i kori. Da se nestasno igra i koketuje sa bolom. Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja.
Naše nispunjene želje, neostvarene maštarije, zaboravljeni snovi, svedoče kako smo lako izneverili svoju mladost. Sebe. Jer mi smo ono što želimo, o čemu sanjamo; mi pravi izgubljeni smo u mladalačkim drhtajima i žudnjama. Sve što je došlo posle, što je bilo drugačije, kompromis je. I poraz!
Ali izbor se ne može učiniti jednom zauvek. Na svakoj raskrsnici ponovo se mora birati pravac. Zato je legenda o lavirintu jedina istinita i sveobuhvatna priča o lljudskom životu.
Ljiljana Habjanovic Djurovic
