Додека ја правев матурската тема, наидов на повеќе интересни податоци за ова дело. Еве неколку од нив...
`Хамлет` на Шекспир според некои истражувачи е римејк на популарна драма базирана на историска фикција уште од Dark Ages.
Историскиот Хамлет бил син на Данскиот крал на Јутите кој живеел во тој период.
Saxo Gramaticus во Historia Danica (1200) напишал дури и смешна верзија на приказната.
Belleforest ја адаптирал историската фикција на Saxo во `Histories Tragiques`(1576).
`The Spanish tragedy` од Thomas Kyd е одмаздољубива драма со неколку сличности со `Хамлет` на Шекспир. Се претпоставува дека е надополнување на оригиналниот Хамлет кој Kyd го напшил пред Шекспир.
Се претпоставува дека Шекспир додава многу поради должината на драмата, се само за да го задоволи своето его. Со додавањето на некој начин ја одложува одмаздата на Хамлет. Но, иако одложена сепак одмазда е одмазда за која во драмите треба време и план.
Дали е Хамлет луд? Скоро сите читатели и познавачи на делото го засакуваат ликот на Хамлет. Тој размислува, но истовремено е и смешен. Разгледувајќи го малку подлабоко откриваме дека е искрен и се восхитуваме на неговата резигнација на злото. Но тој е и глупав и злобен истовремено кога го убива Полониус. Шекспировиот Хамлет е веќе емоциално разнишан, а во такви моменти погрешни работи се прават без размислување. Делузициите се лажни. Т.С. Елиот на прашањето дали лудилото на Хамлет е реално или не одговори со прашањето дали се неговите критики реални или лажни?:wink:
Вистината е дека Хамлет нема можност да го убие кралот се додека Лаерт не извика"The king is to blame". Но Хамлетовата одмазда не е само убиството на неговиот чичко, туку разнишување на Данскиот двор. Иако тоа го чини живот, успева во својата намера. Она што Шекспир го смета за пофундаментално од битката меѓу доброто и злото е повикот на Хамлет за одмазда "by heaven and hell".
To be, or not to be, there is the point,
To die, to sleep, is that all? Aye all.
No, to sleep, to dream, aye merry, there it goes,
For in that dream of death, when we awake,
And borne before an everlasting Judge,
From whence no passenger ever returned,
The undiscovered country, at those sight
The happy smile, and the accursed damned.
But for this, the joyful hope of this,
Who`d bear the scorns and flattery of the world,
Scorned by the right rich, the rich cursed of the poor?
The widow being oppressed, the orphan wronged,
The taste of hunger, or a tyrant reign,
And thousands more calamities besides,
To grunt and sweat under this weary life,
When that he may his full quietus make,
With a bare bodkin? Who would this endure,
But for a hope for something after death?
Which puzzles the brain, the doth confound the sense,
Which makes us rather bear those evils we have,
Than fly to others that we know not of.
Aye that, oh this conscience makes cowards of us all.