Сметам дека што и да кажам за приказнава ќе биде излишно во споредба со животната несреќа која е опишана.
Но, она што уште повеќе ме растажува, а истовремено прави и да осеќам благ револт е тоа што дечково имал избор, за разлика од луѓето кои заболуваат, на пример, од леуемија. Значи сам си пресудил на некој начин, затоа што имал опција да користи заштита. А, тоа само ја зголемува апсурдноста на случајов. Млад човек, со високо образование, губи скоро се затоа што не му "текнало" да стави презерватив...И поради тоа, не можам, а да не осетам бес.
JASMIN напиша:
Постои три терапија, доста е напорна, болна, тешка, но луѓето сосема нормално функционираат со неа. Бракови склучуваат, деца си раѓаат. Да, не е животна радост да закачиш хив, но не си осуден на смрт така како што е широко прифатено.
Овие приказни на интернет се тажни и потресуваат, но во реалниот живот особено во земји каде има можности за лекување, секако не е синоним за запечатен живот како што раскажува дечкото.
Да, ако имаш ХИВ, постои можност да живееш уште десетици години после тоа. Но, самото сознание дека во крвта имаш "темпирана бомба" баш и не ти дозволува да живееш нормално. Затоа сметам дека чувството на безизлез кај дечкото, како и неговиот целосен губиток на мотивација, веројатно е резултат на психолошкиот притисок што го осеќа, а не толку на реалната опасност од смрт. И тоа чувство на запечатен живот сигурно мора да е присутно без разлика уште колку можат да живеат ако се под терапија.