Мене полесно ми е да разговарам очи в очи отколку по телефон. Никогаш не можеш убаво да ја знаеш вистинската реакција на личноста додека не погледнеш во неговите/нејзините очи. Исто така никој не би можел да знае како се чувствувам ако не ме погледне, без разлика што некогаш и гласот знае да издаде. И во живо и по телефон знае да ми затрепери гласот, затоа подобро ми е да е пред мене личноста со која разговарам. Ако со некој сум била блиска, се трудам да најдам начин да прам муабет очи в очи, без врска ми е да се расправам преку смс.
Еве една конкретна ситуација. Со една другарка имавме кризен период, имавме проблеми меѓу нас, па бев приморана да „разговарам“ со нејзе преку смс затоа што не сакаше да се сретнеме и да ги решиме проблемите една пред друга. Многу ми беше тешко затоа што не можев се` да кажам преку пораки. После некое време не контактиравме, ама една тажна ситуација (среќа во несреќа) ни даде шанса да разговараме, па ги решивме сите недоразбирања и од тогаш се` е во ред.
Вистинските чувства на некоја личност не можеш целосно да ги знаеш доколку не ја гледаш личноста пред себе додека разговарате, додека не ги видиш сите „движења“ на лицето, сјајот на очите.
Од друга страна, позитивно од тоа избегнување на муабет очи в очи е можеби тоа што, ако ти дојде момент да ти се насолзат очите, другата личност нема да те гледа и да помисли дека со солзите сакаш да манипулираш, можеби нема да ја сфати искреноста на солзите.