Кајг, чудно што некои луѓе мислат дека воопшто се замараш за некого, некоја небитна фигура која дошла да ти скрши нешто во животот и да испари. По твоја вина секако (и тоа што скршил и тоа што си заминал и се останато, сам си правиш
) , дури ти е криво што сакаш повторно да се извиниш понекогаш, во некоја непреспана ноќ или нешто слично. Шознам, чудно е.
Друго, малку грдо е кога почнуваш да зборуваш во стихови и код... многу рап и програми, професионална деформација или шотизнам. А животот не работи како еден рекурзивен циклус со многу if услови, ноуп, рандом е, тие If-ови не важат секогаш... поточно не важат никогаш ама нема таков кој ќе го дебагира тоа. Кажување работи во хаику додека ноќта завива, посабајлечката мизерија и веќе дупките на тастатурата од пишување све и свашта ми станаа навика. На вампирот му паѓаат забите, очите не се толку црвени колку некогаш, кожата е пак бела... Ама пак ништо не осеќа, пак е тој одвнатре, или можда некоја варијација на тоа што бил. И ужива во тоа!
I'm just waiting for the moment I can break away
The only reason that I stay, so I can save the day!
нема потреба од глумење херои, луѓе сме наводно, некој постои, некој измислен, некој замислен, некој му избегал паметот... а некој уште се дави и се осеќа среќно на своите измислици на розевите наочари, знам како е, ама не значи дека ако глумиш дека е океј, се е океј... Не, не е и не ги лажи останатите
Live with it!