Драга,
Изненадена сум од моево тело бе, си фатило некој друг ритам очигледно. Али ок, види колку е саат, јас абер неам за спиење, па и јас ќе се чудам после што се случува.
Али мирно е сега, сега можам нараат да си читкам, што да правам кога ми треба мир, а веројатно и темно. Не сум вампир, без грижа. Сеуште.
Гледам дека сум станала многу рамнодушна на некои ситни нервози предизвикани од луѓево, што секако е добро. Меѓутоа, бидејќи рамнодушноста е ваљда ко меч со две острици, не ни сакам да помислам дека и за добрите работи сум останала рамнодушна и дека ми е гајле. Страв ми е од ова, искрено. Најлошо е кога не чувствуваш ништо, а посебно е тешко да си далеку од некој што би го сменил тоа моментално.
Не памтиме што ни рекле луѓето, но памтиме како сме се почувствувале тогаш.
Вчера татко ми оставил благо во елката. Едвај го најдов, но кога го најдов ... се осетив ко мало детенце, за шест колачиња бе, за шест.
![Зелен :D :D](/styles/default/xenforo/smilies/biggrin.png)
Колачињата одма отидоа, но тој гест ќе го памтам.
Тој со гласот. Осеќам оти ме разбира и го знае начинот да зборува со мене. Што е тешка работа, не е едноставно тоа. Единствен што умее и му успева од рака да ме смири е гореспоменатиот, но тој ме познава цел живот, имал време да го усовршува тоа.
Овој Кајги, овој ваљда има природна дарба за тоа. Знаеш колку е добро чувството кога си нервозен или во дилема, некој да те смири, да ги каже сите тие потребни работи за тоа? И да биде искрен за тоа. Да го почувствуваш вистински онака, секој збор?
Па, ми недостига. Физички. Ментално, иам 6-7 реда кои ми се во нотес пикнати, си ги препрочитувам кога ќе ми здосади ЕМУ.
Ах, долг пост излезе.
Го пишав ова ко да ми е гајле. Не ми е.
![Палец горе (y) (y)](/styles/default/xenforo/smilies/thumbsup.png)