Блам држава

Се расплакав..
И ја сум при крај со плата и се секирам, а неам деца.. а тек кога ќе имам

Ниедно дете не треба да се осеќа тажно.

Прегледај го приврзокот 465116
Не е сѐ така црно. Дел од воспитувањето и раснењето/созревањето како личност, е и соочувањето со фактот дека светот не се врти окулу нас и дека не секогаш и не веднаш треба да ги добиеме работите што ги сакаме. Чекањето и трпеливоста го градат карактерот.

Дечиња кои добиваат сѐ и секогаш, подоцна имаат големи проблеми во животот.
Денес гледам куп млади луѓе без никакво изградено чуство за вредноста на парите. Без концепт ни вештини за располагање и менаџмент на сопствените ресурси. Се зимаат кредити за да се купи телефон/телевизор/лаптоп/итн, и ништо од тоа не се цени ниту се пази и чува... Би се дрзнал да заклучам дека сето тоа е во солиден дел заслуга (вина) на родителите.
Автоматски споено мислење:

Затоа подобро е да се пролее некоја солза, да се мотивира штедење (макар како гест) и потоа тек да се добие посакуваното. Да разбере детето дека со штедење дошло до тоа што го сака. Уште подобро и ако е малку поголемо дететото па измие некоја кола, искоси некој тревник, и на некој друг начин заработи некоја ситна пара. Таа сума не мора да биде ни 1% од вредноста на посакуваното, ама чуството на детето кон добиеното ќе биде многу поразлично.
 
Последно уредено:
Не е сѐ така црно. Дел од воспитувањето и раснењето/созревањето како личност, е и соочувањето со фактот дека светот не се врти окулу нас и дека не секогаш и не веднаш треба да ги добиеме работите што ги сакаме. Чекањето и трпеливоста го градат карактерот.

Дечиња кои добиваат сѐ и секогаш, подоцна имаат големи проблеми во животот.
Денес гледам куп млади луѓе без никакво изградено чуство за вредноста на парите. Без концепт ни вештини за располагање и менаџмент на сопствените ресурси. Се зимаат кредити за да се купи телефон/телевизор/лаптоп/итн, и ништо од тоа не се цени ниту се пази и чува... Би се дрзнал да заклучам дека сето тоа е во солиден дел заслуга (вина) на родителите.
ke se slozam koga se vo prasanje deca vo pubertet, adolescencija i mladi koi doprva vleguvaat vo realniot svet, no tuka zboruvame za deca, deca koi za igracka, topka, barbika i eftin podarok pod novogodisna elka se raduvaat.

za sto kur ke rabotime, ako utre nema da mozeme na sopstvenite deca za praznici da im ovozmozime barem nekakov podarok.

kolku lugje samo poznavam sto se vo raboten odnos, a ne otidoja na pred novogodisni proslavi so kolegi poradi toa sto nemaat pari.

rabotanjeto ne e samo za da se zadovolat egzistencijalnite potrebi tuku i za da se iskusi zivotot i da se zivee istiot, ili vo prevod - rabotime za ziveeme, ne ziveeme za da rabotime.
 
za sto kur ke rabotime, ako utre nema da mozeme na sopstvenite deca za praznici da im ovozmozime barem nekakov podarok.
Па тогаш тоа е фундаментален проблем, многу поголем проблем од немање пари за подарок... Ретко кој што работи не може да си дозволи за топка или кукла. Пошто ако за цела година не може да се издвои колку за таков релативно ситен подарок... Значи настрана непредвидливи ненадејни трошоци, ама ако се знае дека треба да се купи нешто и се нема доволно пари тогаш тоа се планира со месеци. И се наоѓа начин. Јас мислам дека во твоево сценарио идеме до онаа замерка погоре што ја напишав, за немање вештина/знаење за располагање со ресурсите.


Овој муабет повеќе ќе држеше вода пред - да кажеме една деценија. Но во денешно време? Ќе кажам само дека сега пазарот на труд можеби е сеуште далеку од тоа што треба да биде, но сепак ситуацијата е ваква: работа има ама работници помалку. Постојат потешки поплатени работи, но се преферираат полесните. И поголемиот дел од луѓето имаат страв и отпор кон учење нови вештини, зоната на комфор не се напушта дури и кога нема некој реален комфор.

Не знам колку ме разбра, ама се обидов да објаснам.
Реално живееме во време на многу поголемо изобилие отколку во времето на нашите родители и дедовци/баби. Ова треба да е свесен секој што ги држел очите отворени како дете, и што разговарал со постарите... Сега секоја фамилија има ауто, најчесто по неколку аута. Сите имаат по неколку телевизори. Скоро сите идат по одмори. Да не почнувам за тоа какви голтари имаат телефони кои коштаат колку поевтино половно ауто. Кафани има на стотици, и сите работат ниедна не е затворена заради немање муштерии. Две недели пред нова година 100% зафатено, претплати бараат кафаните нема веќе резервација без плаќање. Итн, итн. Тоа не е од немаштија.
 
Последно уредено:
@Vanlok Те чекам во другата тема да ми кажиш колку деца имаш, ме игнорираш ...:sneaky:
 
Па тогаш тоа е фундаментален проблем, многу поголем проблем од немање пари за подарок... Ретко кој што работи не може да си дозволи за топка или кукла. Пошто ако за цела година не може да се издвои колку за таков релативно ситен подарок... Значи настрана непредвидливи ненадејни трошоци, ама ако се знае дека треба да се купи нешто и се нема доволно пари тогаш тоа се планира со месеци. И се наоѓа начин. Јас мислам дека во твоево сценарио идеме до онаа замерка погоре што ја напишав, за немање вештина/знаење за располагање со ресурсите.


Овој муабет повеќе ќе држеше вода пред - да кажеме една деценија. Но во денешно време? Ќе кажам само дека сега пазарот на труд можеби е сеуште далеку од тоа што треба да биде, но сепак ситуацијата е ваква: работа има ама работници помалку. Постојат потешки поплатени работи, но се преферираат полесните. И поголемиот дел од луѓето имаат страв и отпор кон учење нови вештини, зоната на комфор не се напушта дури и кога нема некој реален комфор.

Не знам колку ме разбра, ама се обидов да објаснам.
Реално живееме во време на многу поголемо изобилие отколку во времето на нашите родители и дедовци/баби. Ова треба да е свесен секој што ги држел очите отворени како дете, и што разговарал со постарите... Сега секоја фамилија има ауто, најчесто по неколку аута. Сите имаат по неколку телевизори. Скоро сите идат по одмори. Да не почнувам за тоа какви голтари имаат телефони кои коштаат колку поевтино половно ауто. Кафани има на стотици, и сите работат ниедна не е затворена заради немање муштерии. Две недели пред нова година 100% зафатено, претплати бараат кафаните нема веќе резервација без плаќање. Итн, итн. Тоа не е од немаштија.
da se slozime deka nema da se slozime okolu odredeni raboti.

za da raspolagas so pari treba da imas pari, kako toj da trga pari nastrana koga posle obezbeduvanjeto na egzistencijalnite potrebi ne mu ostanuva nisto?

mnozinskiot del od narodot ima pari prvite dve nedeli po dobivanjeto na plata, posle plakjanjeto na davackite koi sto sekoj gi ima mu ostanuva kompir i molenje po poznanici i rodnini od stranstvo za da go istera mesecot do plata i taka eden zacaran krug.

80% od narodot dnevno ne ni moze da dozvoli tri obroci, uste pomalku da dozvoli tri proteinski obroci so mikro i makro nutrienti koi ke mu go prolongiraat zivotot i ke go drzat zdrav.

imase duri i edna matematika, cetvorocleno semejstvo za da jadat po eden gevrek i po eden jogurt tri pati vo denot, potrebni im se 350€, vo drzava kade sto platite se 500€, a kaj se ostanatite davacki?

ja ne veruvam deka se raboti za nepravilno menadziranje na pari, ne deka i toa go nema kaj individualci, no, smetam deka se raboti za niski plati vo vreme na kartelski udruzuvanja na marketi, monopol na elektrodistribucija i telekom, nepostoenje na zastita kupuvaci, izmisleni drzavni trosoci, inflacija i mnogu drugi raboti.

definitivno nema da se slozam deka lugjeto gi izbegavale fizicki teskite raboti pa zatoa nemale, prvenstveno, dokolku licnost se skoluvala za x profesija, taa profesija utre treba da i ovozmozi normalen zivot.

po taa logika, zemjodelcite treba da se milioneri bidejki zemjodelieto e mozebi najfizicki teska rabota koja sto covek moze da ja raboti, no sepak mnozinskiot del od zemjodelcite prezivuvaat vo siromastija, minus se na sekoja sezona i pakuvaat kuferi i begaat na baushtela niz dojchland.

toj moabet na starite deka nie ziveeme vo izobilstvo e smesen, reci oni go imale polosiot del na stapot kade sto so edna plata kupuvale stanovi i kukji vo koi i den denes mnozinskiot del od narodot zivee.

bukvalno so konfekciska plata imale moznost da stvorat familija, da obezbedat hrana, uslovi, svoj krov na glava, odmori i zasteda, a denes lugje vo deficitni kadri kako sto se doktori prezivuvaat.

daleku e poloso ova vreme od toa na nasite.
 
Јас не знам кој купувал станови со една плата. Можеби мислиш на откупувањето на општествените станови за симболични суми?

Тоа се повластени малкумина. И не ги зимај за репер, моите родители на пример не се во таа листа. Соба по соба со години (децении) правеле доградби на постоечка стара куќа, колку можеле со кредитите толку. Ама знаеш што? Не се јадело по кафани. Не се јаделе ни ѓевреци секој ден. Се месело леб, се правеле јуфки/тарана. Се правеле зимници. Се готвело за повеќе денови. Итн. И ништо не ни фалело, ниту сум ги слушал родителите/старите вака да се жалат како денес.

Кој денес ти понаваш што вака спрема храна и зимници?
Затоа не зборувај за немаштија. Знам дека сите сакаме повеќе ама мора да сме посвесни за реалноста.

Со свои очи гледаме дека кафаните се преполни, од наутро до навечер работат. По две и повеќе аута по фамилија, нема веќе паркинг ни по улици. Црни петоци, телевизори, лаптопи, телефони, секое дете има веќе. Циганине што брцаат по контењери се со телефонски претплати. Итн. Колку да мислиме дека не е добро, сепак не можеме да се споредуваме со немаштијата на нашите претци.

Затоа велам дека треба малку повеќе перспектива да се има. И децата да се учат на вредноста на парите. Да не им се дешава на пола месец платата да е потрошена. Тогаш или работата треба да се менува, или менаџментот со средствата. Лично знам за луѓе со поголеми плати кои пред крај на месец им позајмувам пари. Јасно дека има секакви ситуации, ама повеќето едноставно не знаат едноставен resource management да прават.
 
Јас не знам кој купувал станови со една плата. Можеби мислиш на откупувањето на општествените станови за симболични суми?

Тоа се повластени малкумина. И не ги зимај за репер, моите родители на пример не се во таа листа. Соба по соба со години (децении) правеле доградби на постоечка стара куќа, колку можеле со кредитите толку. Ама знаеш што? Не се јадело по кафани. Не се јаделе ни ѓевреци секој ден. Се месело леб, се правеле јуфки/тарана. Се правеле зимници. Се готвело за повеќе денови. Итн. И ништо не ни фалело, ниту сум ги слушал родителите/старите вака да се жалат како денес.

Кој денес ти понаваш што вака спрема храна и зимници?
Затоа не зборувај за немаштија. Знам дека сите сакаме повеќе ама мора да сме посвесни за реалноста.

Со свои очи гледаме дека кафаните се преполни, од наутро до навечер работат. По две и повеќе аута по фамилија, нема веќе паркинг ни по улици. Црни петоци, телевизори, лаптопи, телефони, секое дете има веќе. Циганине што брцаат по контењери се со телефонски претплати. Итн. Колку да мислиме дека не е добро, сепак не можеме да се споредуваме со немаштијата на нашите претци.

Затоа велам дека треба малку повеќе перспектива да се има. И децата да се учат на вредноста на парите. Да не им се дешава на пола месец платата да е потрошена. Тогаш или работата треба да се менува, или менаџментот со средствата. Лично знам за луѓе со поголеми плати кои пред крај на месец им позајмувам пари. Јасно дека има секакви ситуации, ама повеќето едноставно не знаат едноставен resource management да прават.
zatoa i rekov da se slozime deka ne se slozuvame.

ima edna narodna pogovorka, sitiot na gladniot ne mu veruva, taka i ovde.

prvenstveno, 80% od nedvizninite koi denes narodot gi ima se steknati vo vreme na ex-yu, a duri i sega najgolemiot del od nedvizninite koi se kupuvaat, se kupuvaat so parite od prodazba na nedviznini steknati vo toa vreme, a i seuste narodot zivee vo nedviznini koi se togas steknati.

toj moabet deka togas poloso se ziveelo nema da go prifatam, zatoa sto imam mal milion primeri okolu sebe koi ukazuvaat na sprotivnoto, kako i za toa deka prethodnite generacii do pred raspadot na Jugoslavija uzivale zivoten standard slicen kako sto uzivaat momentalno narodite vo zapadna Evropa.

od socijalni stanovi, od mali rati za stanovi, od milion socijalni programi i slicno, a denes ako nemas sopstven krov nad glava i ako nemas pari za kirija, ke te najdat pod nekoj most.

nesporedlivo e ednostavno, i ova go kazuvam kako nekoj koj sto e antikomunista, no fakt e deka se ziveelo podobro.

toa deka ne idele prethodnite generacii po kafani ne drzi voda, koga najkultnite kafanski pesni koi i den denes se na kafanski repertoari se od toa vreme, pa ne ja otkrivme kafanata vo 1991..

toa sto covek ke si dozvoli ednas vo mesecot kafana, koja sto e 10 eur po covek mene ne mi e nekoj reper za nekoja finansiska stabilnost na drzavava, tuku mal, duri i neophoden luksuz i nacin na socijalizacija.

toa okolu telefoni istotaka, denes telefonot e neophoden, ne mozes bez istiot da funkcioniras, ne e luksuz tuku potreba za ova vreme.

kako i da e, da se slozime deka nema da se slozime.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom