7 DA LI ĆE SJEDINJENE DRŽAVE NASILA DRUGE DA PRESTANE DA KORISTE DOLAR?
Veliki deo diskusije o tome da li američki dolar može da održi svoju globalnu dominaciju podrazumeva se da su ne-Amerikanci ti koji žele da ograniče globalnu upotrebu dolara, a Amerikanci su ti koji će se žestoko odupreti ovom procesu. Ovo samo ukazuje na to koliko je ova diskusija bila zbunjena. Kao što smo Metju Klajn i ja raspravljali u našoj knjizi iz 2020. godine, struktura međunarodne trgovine i tokova kapitala ne suprotstavlja interese nacije u tolikoj meri koliko interese određenih ekonomskih sektora protiv drugih ekonomskih sektora (Klein i Pettis 2020).
Između ostalog, to znači da od globalne dominacije američkog dolara nisu profitirale Sjedinjene Države kao celina, već određeni izborni krugovi unutar Sjedinjenih Država (i sličnih biračkih jedinica u ostatku sveta), za razliku od drugih izborne jedinice u SAD koje plaćaju cenu za dominaciju američkog dolara. Korisnici dominacije američkog dolara uključuju dve velike i politički moćne grupe: Volstrit i vašingtonski spoljnopolitički i odbrambeni establišment. Ostali korisnici su globalne banke povezane sa dolarskim sistemom, velika globalna preduzeća i bogati vlasnici pokretnog kapitala, američki i neamerički.
Nasuprot tome, američki radnici, farmeri, proizvođači i mala preduzeća plaćaju ono što predstavlja značajan ekonomski trošak, zajedno sa radnicima u ostatku sveta. Razlog je u tome što sve dok druge zemlje mogu lako da akumuliraju američku imovinu kako bi uravnotežile svoje strukturne trgovinske viškove, SAD moraju biti neto uvoznik inostrane štednje – to jest, moraju imati višak na kapitalnom računu – bez obzira da li im je potrebna strana štednja ili ne štednje za sopstvenu domaću investiciju.
Međutim, ako SAD imaju suficit na kapitalnom računu, to nužno stvara jaz između domaćih investicija i domaće štednje – što je samo drugo ime za deficit tekućeg računa. Ovo ima bar jednu očiglednu, ali malo primećenu implikaciju. Sve dok SAD održavaju otvoren kapitalni račun i ne kontrolišu neto priliv kapitala, po definiciji ne mogu da kontrolišu jaz između investicija i štednje. To znači da su ili nivoi investicija ili nivoi štednje barem delimično određeni spoljnim uslovima koji pokreću neto priliv kapitala.
Pa šta je to? Ispostavilo se da odgovor zavisi od osnovnih uslova u to vreme. Kada su SAD bile nacija u razvoju čije su visoke potrebe za investicijama bile ograničene niskom domaćom štednjom, kao što je to bilo tokom većeg dela devetnaestog veka, višak na kapitalnom računu zemlje bio je uravnotežen većim investicijama. U tom slučaju, američka ekonomija je imala koristi od trgovinskih deficita i povezanih priliva kapitala jer su oni doveli do ili su omogućili veće investicije i, posledično, veći rast.
U poslednjih nekoliko decenija, međutim, u svetu slabe tražnje i viška štednje, nije bilo ograničenja štednje za američke investicije. U stvari, godinama američke kompanije poseduju ogromne zalihe novca za koje su kod kuće pronašle malo produktivnih prilika za investiranje. Veliki deo ovih novčanih zaliha korišćen je za isplatu dividendi, otkup akcija i kupovinu drugih kompanija, ali ne i za povećanje investicija u domaće proizvodne pogone.
U tom slučaju, povećanje iznosa štednje dostupne američkim preduzećima – povećanjem iznosa štednje koje stranci izvoze u SAD – neće uzrokovati povećanje iznosa američkih poslovnih investicija. Ali bez obzira da li neto prilivi kapitala uzrokuju povećanje investicija ili ne, oni ipak zahtevaju da domaće investicije premaše domaću štednju, pa ako ne uzrokuju rast investicija, moraju izazvati pad štednje.
Ovo je možda implikacija nadmoći američkog dolara koju većina ekonomista najmanje razume, koji su skloni automatski pretpostaviti da je američka štednja nezavisna varijabla koja utiče, ali na nju ne utiče, deficit tekućeg računa. Međutim, kao što Klajn i ja pokazujemo, strani prilivi mogu da smanje američku štednju na više načina, čiji je neto rezultat ili veća nezaposlenost, veći dug domaćinstava ili veći fiskalni deficit.
Štaviše, postoje dokazi da zemlje sa viškovima imaju koristi od svoje neto apsorpcije inostrane tražnje sa sve većim udelom globalne proizvodnje i akumulacijom stranih sredstava (Atkinson et al. 2012). Ovaj rastući udeo dolazi na račun opadajućeg udela globalne proizvodnje koji zadržavaju zemlje sa deficitom poput Sjedinjenih Država.
Zbog toga globalna dominacija američkog dolara nameće prevelik teret američkoj ekonomiji, a ne preveliku privilegiju francuskih noćnih mora. To primorava SAD da uravnoteže neto priliv kapitala ili sa većom nezaposlenošću ili – što je verovatnije – sa većim dugom domaćinstava i/ili višim fiskalnim deficitom; smanjuje udeo SAD u globalnoj proizvodnji; i vrši pritisak na dole na plate ako proizvođači sa sedištem u SAD žele da ostanu konkurentni.