Беше тешко, но се научив да уживам во секој момент.
Се научив да викам "Вака треба, и ова ми се свиѓа." и да уживам во работи што за сите останати се ситници. Да уживам во работи на кои сите други би пекале.
Уживам кога си седам на бунарче со кафе од задња и фиш, коа си терам муабети и си ја гледам прекрасната населба.
Уживам кога се враќам сабајле кога се разденува и кога населбата е мирна и чиста, кога воздухот те топи, зградите ти се горди. Кога маалскиот пес Тупак ме поштуе, коа ме лае само за да ме поздрави, коа ме разбира коа ќе му напраам peace. Уживам коа ќе го видам маалското еже Прже, ко ќе си го погалам, ќе го прашам шоима? Кај шеташ? Те дира некој? Си газиш. Поштуем коа Прже се убацуе у кадар во нај priceless моментите. Уф.
Уживам у цигарата после јадење од задња.
Уживам во насмевките на децата пред маало.
Уживам во "Are you pondering what I'm pondering" моментите дур си лежам на трева у маало ил на кауч кај Даме и ковам планови to take over ze world.
Уживам коа ќе ми стигне оној убавиот sms.
Поштуем кога знам дека универзумов ме сака, љубов ми дава и со почит ми се обраќа.
Поштуем кога све што ми треба ми олеснува, и секад ко се праам паметен ми отежнува, за памет да ми дое, зашо копилето цени, зашо ме сака, сака да ме среди.
Поштуем пеер, многу. Уживам.
