Упорни или попуштате?

  • Креатор на темата Креатор на темата Fortune
  • Време на започнување Време на започнување
Попуштам кога гледам дека на другиот не може да му се докаже или кога не сум 100% сигурна во своето тврдење.
Ама ако за нешто сум сигурна дека сум во право, е тогаш стојам на своето, па не знам што да е.
 
Никогаш не попуштам ако треба се борам со сите можни расположливи ресурси за да си го истерам своето, па дури и кога грешам не можам да се откажам.
Можеби е гордост во прашање, можеби преголема тврдоглавост или чудни принципи и размислувања, како и да е не сакам да ми се влијае макар била само една мала ситница.
 
повеќе попуштам,а упорноста многуууу е мала, можда поради самиот факт да задоволам и да направам мерак на некој друг,како и да избегнам некоја несакана последица....мислам дека уабо е во повеќе варијанти да се попушта отколку да се биде упорна во некои работи.....
 
Па зависи за што се работи али сепак сум доста упорен и не сум многу голем инат кој ќе стој 2 сати и ќе се расправа за бедна ствар
 
Татко ми секогаш ме учеше: Со прост човек можеш да се разбереш, ќе мисли дека си попаметен, ќе те слуша. Со паметен можеш, ќе размените идеи и ставови и ќе дојдете до некое заеднично решение. Ама со приглуп...нема разбирачка...мисли дека се знае, и се ќе направи да те убеди дека е во право. Е сеа...проблемот е што денес повеќе луѓе спаѓаат во третава категорија.
Мн. тврдоглава личност сум. Но колку ми е ова маана, толку ми е и доблест. Но кга станува збор за дискусија, секогаш сум расположена да ислушам. Менувам мислења и ставови само кога некој ќе ми даде уверливи факти за спротивното, т.е кога со аргументи ќе ме убеди дека грешам. Иначе се држам до моето мислење, па дури и само јас така да мислам од цела толпа луѓе. Кога грешам, секогаш признавам, и покрај тоа што сум тврдоглава личност, и го прифаќам туѓото мислење. Но кога сум во право, терам до крај...Сеа...не можеш сите да ги убедиш, всушност не се ни обидувам...само им го кажжувам моето мислење и им давам аргументи. Нивно е дали ќе веруваат или ќе се држат до својот став!
 
Па може да се каже дека сум прилично упорна особа...ама кога ќе видам дека нема разбирачка...со другата страна...кога не се знае што се сака...е тогаш попуштам...на сила убавина не бидува:wink:
 
Дали кога во некој разговор со некого, личноста ве убедува дека не сте во право, упорно тврдите дека греши?
Муабетот ми е - дали кога ќе сфатите навистина дека сте згрешиле признавате или тврдоглаво го браните својот став иако се покажало дека не сте во право?
Значи дали од гордост не признавате дека сте мислеле погрешно или со наведната глава кажувате дека бил во право другиот? Или пак упорно се браните само доколку сте 100% сигурни во она кое го тврдите?
Како реагирате во такви ситуации?
Познавам една личност која дури и кога Бушманите во Африка знаат дека греши, не признава. Од страна ми изгледа жалосно, примитивно и недоквакано такво водење инает со самиот себе. Аналогно, кога грешам и кога ќе ја согледам грешката, сум благодарна што ми е пружена можност да научам од неа и да ја согледам вистината. Најпоштено на цел свет се извинувам со крената глава, не гледам зошто би требала да ја спуштам. Сите сме луѓе, правиме грешки, но страшно е кога од нив не учиме и не се каеме. Егоцентризам е да знаеш дека грешиш и понатаму тоа да го правиш пред самиот себе. Бидејќи секогаш постои една објективна позади многуте субјективни вистини. Објективен идеализам. Не велам дека ми е апсолутно сеедно кога сум се` давала себеси и сопствениот мозок во некоја теорија, мисла, настан, идеологија која реално согледана не е правилна. Но, секогаш сум подготвена по признавањето на грешката да свртам нов лист. Друг избор-и немаме.
 
Зависи во што..Ако е нешто важно сум упорен,но најчесто попуштам
 
Почитувам други ставови и ако се различни од моите пошто не е се така црно и брло па за секоја работа има две страни.

Ама кога знам дека другиот не е во право, а упорно се држи за некој негов неверојатно глуп измислен аргумент, на крај краева ми е гајле како ќе испадне разговорот, на крај сепак тој се избламирал.

Ама кога некој почнува со изјаснување ,, што ти е на тебе, знаеш ли што збориш, што збориш глупости '' е тогаш се вадам од кожа. И со такви луѓе избегавам да правам муабет не вредат.
 
Зависи од ситуацијата. Најчесто кога се убедувам со некој и увидам дека не сум во право во моментот не признавам колку и да не сум во право. Подоцна секако признавам дека не сум била во право, но тоа малку подоцна. Најверојатно поради гордоста не сакам да признаам дека не сум во право...
Доколку пак сум во право никако не попуштам, се додека не ја убедам личноста со која разговарам и се додека не ми признае дека не била во право.
 
Доколку се работи за нешто од кое имам голема корист нормално дека нема да попуштам. Зашто да му го препуштам тоа на некој а да не си го задржам за себе. Се борам додека не успеам, е сеа ако се погоди некој ептен инаетлија шо да се прави мора да се попушти.
 
Во разговори секогаш попуштам, ако грешам и во теков на разговорот станам свесна дека не сум во право ќе си признаам, дури и да сум сигуна дека јас сум во право ќе попуштам. Ич несакам да водам долги разговори, да се докажувувам и инаетам дека сум во право или упорно да и докажувам на личноста дека греши, само го завршувам разговорот со "добро" и не ми е гајле шо како мисли. Е сеа во случај да се работи за некоја ептен блиска личност и да греши за некоја важна работа, одлука во животот може ќе бидам упорна да му/и докажам дека греши ама не сум имала таков случај до сеа
 
Ако сум сигурен во своето мислење не попуштам дур другиот не попушти. ако не сум 100% сигурен го сослушувам и другото мислење околу темата
 
Koga znam deka sum greska si priznavam t.e se povlekuvam od ponatamosno debatiranje no isto taka i koga sum vo pravo so nekoi licnosti ne mozam da izlezam na kraj pa aj si vikam neka mislat kako im e volja nemam nervi da se raspravam na dugacko.A so nekoi luge covek moze da se dokaze pa so niv se dokazuvam ama ako imam fakti za nesto da dokazam deka sum vo pravo.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom