Упорни или попуштате?

  • Креатор на темата Креатор на темата Fortune
  • Време на започнување Време на започнување
koga sum sigurna vo toa sto o tvrdam nema sansa da me razubedi nekoj
 
Paaaa...se obiduvam da mu dokazam i ako uvidam deka e cepenica popustam,se povlekuvam,osven vo ekstremni slucaevi koga sum epten vo pravo i koga ke me isprovocira nekoj.....togas ne popustam.
 
ako ne sum vo pravo ke kazam ok. ama obicno koga ne sum sigurna ne se inatam
 
Останало од порано ``Попаметниот попушта`` .
 
Упорно си стојам на тоа што сум рекла без разлика на тоа дали грешам или не, па уште и пробувам да го докажам тоа дека јас сум у право...Ретко да попуштам и да си признам дека грешам, колку и да не е точно си го држам мојот став.
 
CuCeNcE напиша:
Упорно си стојам на тоа што сум рекла без разлика на тоа дали грешам или не, па уште и пробувам да го докажам тоа дека јас сум у право...Ретко да попуштам и да си признам дека грешам, колку и да не е точно си го држам мојот став.

Некој ќе се усреќи многу со тебе. :)

Како и да е, умереноста е злато според мене.
Иако од мое искуство во поголеми случаи јас сум тој што евентуално е во право а ме мрзи секогаш отпосле да им викам i told you so. Кога се работи за нешто во кое имам и јас интерес тогаш поцврст сум. Да убедувам некој колкав кретен е or what not, баш и немам некои нерви.
 
Imam drugarce sto mora uvek da e protiv se sto ke kazes. Deneska vika edno, a utre odma menja mislenje (ako uspeal da te natera da mislis deka e po negovo od vcerasniot muabet) samo za da kontrira. I toj sekogas mora da e vo pravo a site ostanati gresat bez razlika kolku e ocigledna greskata sto ja pravi. Ali toa ti e.
 
ako vistinski vredi ona za sto se boris se odi DO KRAJ ako ne ne mora zivco da si trosis
 
ne tvradam za nesto sto neznam, ama koga vo nesto sum sigurna si go branam toa so site sili. a koga nekoj se obiduva da mi go dokaze sprotivnoto ne se tepam i karam ( osven ako ne me fane inat ) tuku ednostavno so tekot na vremeto mu go dokazuvam toa. i pak e po moe, bez razlika na vremeto.
 
Dokolku jas sum uverena deka toa shto go zboram e tocno sekako deka ne popustam..Licnosta shto ne mi veruva neka ne mi veruva..No jas dlaboko vo sebe si znam deka jas imam pravo i deka koj i da saka ne mozhe da me izlazhe..No dokolko stvarno ne sum vo pravo si priznavam i kazivam cesno deka ne sum vo pravo i deka toj/taa, imala/imal pravo i deka jas sum taa shto zgreshila..Dokolku sum napravila problem (nekoj me prashala neshto no ne sum go znaela vistinskiot odgovor i sum pogressila) Normalno ke se izvinam..
 
mrzam da trosam vreme na ubeduvanje!
 
Дали кога во некој разговор со некого, личноста ве убедува дека не сте во право, упорно тврдите дека греши?
Муабетот ми е - дали кога ќе сфатите навистина дека сте згрешиле признавате или тврдоглаво го браните својот став иако се покажало дека не сте во право?
Значи дали од гордост не признавате дека сте мислеле погрешно или со наведната глава кажувате дека бил во право другиот? Или пак упорно се браните само доколку сте 100% сигурни во она кое го тврдите?
Како реагирате во такви ситуации?

По природа сум стварно тврдоглава и горделива и ретко кога признавам дека сум згрешила.Во секоја дискусија го бранам својот став до крај и постојано ги искажувам своите аргументи,но нормално го слушам и соговорникот што има да каже.
Кога ќе сфатам дека сум згрешила?Продолжувам да го бранам мојот став со оправдување дека тоа е мое мислење,иако во себе знам дека сум згрешила.
Но сепак постојат моменти кога не можам да удирам со глава во ѕид,т.е очигледно е дека сум згрешила и мојот соговрник со факти,докази и аргументи ми докажал дека е во право.Е сега во тој случај,колку и да ми е криво,сепак ги кревам рамениците и признавам дека сум згрешила.
 
Зависи за која област дискутираме сум попустлив или не.Ама по природа попуштам ако ми речат дека сум грешка повеке од 3 луѓе
 
Кога сум за нешто во право е тогаш неможе никој да ме разубеди но само ако сум у право и ако знам дека сум у право т.е ако имам факти но доколку не е така е тогаш ќе си признаам и ќе се извинам но не со наведната глава
 
Како тврдоглава личност не признавам многу често дека сум зрешила. Постојано нешто зборувам и се обидувам да го наметнам своето мислење нормално со аргументи. Слушам што ми кажуваат и во што ме убедуваат ама ете. Може е до гордоста ама не признавам...
Ретки се тие случаи кога признавам. Дури и тогаш моето признание е нешто како едвај исцедено "можеби..ќе видиме за тоа" или "па не знам баш.."
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom