Тука пишуваме на зададена тема

  • Креатор на темата Креатор на темата Точкест
  • Време на започнување Време на започнување
Велат дека немам што да ти подарам.
Сета моја суета, била обесчестена.
Сите работи кои ги поседувам, биле купени со нечисто заработени пари.
Тие грешат. Моите сништа се се’ уште дел од мене. Знам да мечтаам за подобро утре, да фантазирам дека ќе биде поинаку.

..Јави ми се, имам да ти подарам многу приказни, многу мечти. Да те доближам до мојата душа. Да ги споделам со тебе, пред да заминат во вечен заборав.. Меѓу нив, и приказната за тажната судбина на една проститутка..
 
Уживаше во промената на годишното време.
Имаше нешто толку магично и волшебно што не можеше да го објасни.Дали беше тоа оној посебен мирис во воздухот кој само таа можеше да намириса, или едноставно бранот на топол ветар кој и ја мрсеше косата.

Уживаше во долгите вечерни прошетки во тој период од годината.
Одеше на места на кои освен во тоа време не одеше
Свесно ги избегнуваше
Топлиот воздух и навираше спомени за едно време.
Време во кое постоеше еден човек и време во кое постоеше нивното место.

Местото сеуште постои.
Она е таму.
Човекот не е.
Ветерот и шепотеше тоа што постојано му го велеше
Јави ми се...

Постои на тоа место свесно лажејќи се дека можеби случајно ќе мине за повторни да му го каже истото.
Се беше исто, а така различно.
 
Седејќи на тераса крај празна маса со празни садови со безжичен телефон во рака го гледам дисплејот и чекам со нетрпение да се осветли. Чекам некој непознат глас, нејасен глас, да ми се јави некој со храна во устата. Да слушнам како прскаат парчиња кајгана или некој друг вид на храна врз микрофонот на повикувачот. Јави ми се непознат повикувачу и дозволи храната да зборува самата за себе. Да ми збори колку е вкусна, колку е топла и колку е мека.
 
Таа и јас...празен кауч....јајца и евтина салама со кечап од Неготино....мало излитено ниско масиче со дупка од чвор и четири муви лазат на белата крпа со натпис Ариел пери-носи.

Кауч и две голи тела како увертира во секс........Ја бакнувам по образ и се смешка....тинеџерско лигавење на муцка пак се смешка.....станувам пуштам музичка подршка и се трудам со страсен француски бакнеж и пак се смешка........Се смешкам и јас и се трудам........Станувам облекувам фармерки на голо и се смешкам низ прозорец.............Таа пали цигара и се смешка........Се смешкам и не се трудам повеќе очекувам фидбек за претходниот труд...........Се облекува и се смешка ме бакнува во образ..............
...Јави ми се......

Важи.........
 
Јави ми се

Викендот, да не речам животот за мене започнува секој ден после 18:00. Од работава готов сум аман да кажам и да ги отерам у триста, но кој ќе плаќа хипотека, болеста на ќерка ми ме одра, нека е жива и здрава малата. Ајде, ако не друго, барем го научив цело Скопјево сиво.
Измислија нови начини за придобивање муштерии, ти ми пуштиш сигнал - јас ти ѕвонам, ти ми кажуваш адреса - јас праќам кола по тебе. Денеска го менувам колегата, сега јас сум втора смена. Неколку минути до полноќ. Секогаш сум сам, но вечерва ме дружи Џекот, оној што требаше да му го поклонам на докторот кој демек многу помогна околу лекувањето на ќерка ми, но се беше маска, затоа и го здрма инфаркт неколку саати пред да му го поклонам вискито.
Тивка е канцеларијата, пригушена светлина и дим насекаде, а во неа диспечер кој чека. Немора многу да збориме, едно "како си, што правиш" е доволно, веќе ни тоа го немам со никој. Јави ми се.
 
Еј види! Полна месечина... нешто што ме потсеќа на твојата насмевка...

Што правам?

Еве седам сам на кејот и го пијам нашето омилено топло вино гледајќи ја рефлекцијата на твојата насмевка која ми го осветлува лицето.

Се е по старо, истиот сум. Кога светот плаче јас се смеам, а кога тој се смее јас се прашувам што му е толку смешно?

Како сум ?
Празен... ги нема нештата кои порано ме исполнуваа... смена на животни желби и интереси знаеш.

Како се другите? Другите се сеуште фосили и карикатури кои ме прават да се чуствувам како да се наоѓам во жив музеј... сепак нивната наивност сеуште ме насмева.

Дали го најдов тоа што го барав цел живот?
Не барам ништо повеќе, те видов, те почуствував, те имав, па те изгубив... се што ми остана е да барам причина да не се потеќам на убавите моменти...

Извини, знам дека сеуште мислиш на мене.. нон стоп ми се јавуваш преку златното сонце кое ме буди мене и светов, преку есенскиот дожд од кој имам можност на кратко да ја почуствувам нашата слобода, зимскиот снег кој ми кажува дека сеуште ми е потребна твојата топлина, преку пролетниот цут на се околу мене потсеќајки ме на нашите моменти... секогаш ми се јавуваш на најразлични начини...

И би сакал да ти се јавам некогаш верувај... се би дал да ти го слушам твојот глас уште еднаш, да те почуствувам тебе преку твоите зборови , твојата смеа и среќа изразена преку ритамот на твоето срце...

Би ти се јавил и јас, верувај... само го знаев бројот во рајот...
 
Јави ми се ...
Куртизаните не се јавуваат ...


Со мирен и фокусиран поглед го гледаше својот најдобар пријател, како мирно се потпира во стаклото издлабено за неговата специфична содржина, да ја зачува засекогаш силата на деј(в)ственоста.Толку нежно и кршливо, креатура излиена во калапите направени од рацете на Афродита, смртоносна магија која што треба верно да ја одземе душата, отров по мерка на животот што го живеела.Се придвижи кон вратата и го потпре увото за да го наслушне звукот кој што треба да одекнува низ ладната, мермерна просторија надвор од собата.Мртвилото секогаш ги задоволува сетилата, но, ја уништува сензацијата што треба да се почувствува пред посмртниот чин за да се долови романтиката и трагиката.Го заврти клучот два пати и три пати ја провери вратата во име на чесноста што не останала и во тој последен момент почна да верува во судбина.Се приближи до стакленото шишенце полно со прав во сребрено-бела и го фрли садот со ѓумбир низ прозорот надвор од дофат на раката.Ја зема чашата полна со вино и се погрижи внимателно да го измеша правот со многу количество и многу шеќер за да се ублажи горчината и болката.
Се искачи со секојдневната тежина во градите на креветот, легна и ги стисна нозете една до друга за да му ја пренесе пораката, додека сите емоции и нишки на гнев и болна љубов и омраза и течеа низ срцето и вените се молеше на Бог за да и ги прости гревовите што толку очајно го сакала човекот што се труди да уништи се што таа некогаш постигнала, злобен и злокобен човек што го мрази постоењето на Сонцето и ѕвездите, со последен здив и свесност му ги замисли усните како и ја допираат кожата, па посака да дојде и да ја скрши вратата, да ја земе во раце и засекогаш да замине со неа.​

***​

Долга црна, таласеста коса прошарана со прамени во пламено црвена паѓаа на рамената на девојката која што застана пред него, така величенствен, така прекрасен, така борџијански моќен, Тој.Го прати погледот по линиите и облините, задоволен од пополнетоста на корсетот се упати директно во очите на жената која што не беше дојдена за него и кај него, туку само се нашла тука со покана од некој пријател за кој и тој не знае ништо повеќе освен тоа дека има свештеничка функција.Го примети крстот цврсто наместен над градите, со големина на рубин кој што би покрил непријатна бемка на место кое што треба да гледа во ноќите како оваа.Кристално сините очи и ја одземаа целата површина на лицето, кое и така не беше доволно големо за да се примети во хала преполна жени слични на неа.Го погали својот миленик десно од страна и стана заедно со него за да си ја задоволи желбата, момче не постаро од 14 и замина без воопшто да се грижи дали таа ќе остане или ќе замине раскрварена.​

Ја сретна повторно во одаите на својата сопруга, како везе на месечева светлина, овој пат со изглед на дама која што одвај чека да биде повикана да се поклони пред нозете на некој како него.Ја гледаше со гадење само затоа што му е допадлива и се погрижи да замине што е можно побрзо надвор од собата во која тој престојува.Ги заплетка сите конци што таа ги остави и повика да му донесат луѓе кои што добро би завршиле инокосна работа, да ја понижат повеќе од она што веќе била понижена, да и го искинат фустанот сред плоштад и никогаш да не и дозволат да биде смирена и да знаат дека тој е оној што ја прогонува, толку безмилосно и секако без причина.
Во позадината на умот и го кинеше фустанот и ја бркаше низ собата се додека не ја донесе во креветот како малечко маче кое веќе нема желба за живот за да има кого да спасува.​

Таа не ја преживеа тортурата на која што ја постави човекот за кој беше спремна во еден ден да го даде светот кој што го градела, убедена дека направила грешка само затоа што ја сретнал во околности во кои сама себе никогаш предходно не се ставила се измачуваше до лудило за никогаш повеќе да не мора да се соочи со погледот што и го упати вечерта кога го запозна.
Кога ја отвори вратата и влезе внатре, таа остана закована на креветот сеуште облечена во ноќница, со коса која што немирно излегува од пунчата и молби во себе за да остане и да не примети колку е вознемирена.Тој без здив и зборови се упати кон неа и со нежност несвојсвена за човек со негова големина легна покрај нејзините нозе и ја стави главата на неа за да го гали додека лудилото му поминува.Нејзините очи се наполнија со солзи и остана во истата положба крај него со часови за да го гледа додека постои, таму, покрај неа.Кога конечно проговори, ја убеди дека е изгубена.
-Јас сум ...
-Знам. Знам кој си и кое е твоето име.
-Не ми е жал зошто си заробеник во својата куќа затоа што така можам најлесно да те имам.
-Го знам и тоа.
-Никогаш нема вистински да бидам со тебе и крај тебе.
-Подобро би била твоја куртизана, отколку нечија почитувана жена.
-Тогаш навистина си.
-Можеби и сум.
-Јави ми ... кога ќе бидеш спремна.​

Злосторник.
Неколку дена покасно се реши да заврши со мизеријата затоа што нема да може да живее како што некогаш живеела, ниту ќе има разумност кога би почнала да живее како што тој сака од неа.Се реши на чекорот затоа што ја правеше среќна да го ослободи од уште една личност која што би ја љубел и презирал.
На хартија во светло црвена, му остави порака покрај стаклото:
Се (при)јавувам.​
 
Јави ми се...

5 години веќе живееше во Лондон, 5 години градеше успешна кариера, имаше стабилен и убав живот, солидна плата. На моменти ја мачеше носталгија, но знаеше дека тоа е цената која требаше да ја плати за да го оствари својот сон. И недостигаа сите пријатели, фамилијата, омилените кафулиња, но постојано се храбреше дека треба да издржи уште малку, уште само малку... Ги броеше секундите, минутите, часовите, деновите... додека да се врати дома. Ја обожаваше Англија, таа си имаше посебен дух, посебен шмек, но копнееше по своето Скопје, по својата Македонија.
Дојде и тој магичен ден, дојде денот Д. Денот кога по 5 години, ќе ги види сите што и значат, сите што ги сака, денот кога повторно ќе го почувствува загадениот скопски воздух. Додека ги пакуваше своите работи, облеката во својот ормар случајно пронајде една кутија во која имаше оставено некои ситници кои не и беа потребни. Се сепна кога го виде белото плико внатре... Страв и беше да го допре, 5 години поминаа, а таа сосема заборави на тоа писмо. Или сакаше да заборави, сеедно. А сега е пред неа. Го немаше ни отворено. Не знаеше ни што пишува, беше полна со горчина кога и го даде молчејќи, па не сакаше тогаш ни да знае што пишува. Реши дека сепак треба да го прочита, реши дека нема да биде мирна, дека нема да се врати дома со чисто и спокојно срце. Можеби половина час седеше со писмото во рака, треперејќи и полека го отвори пликот и почна да го чита писмото:
“ Знам, добро знам дека згрешив, знам дека не требаше да го направам тоа, знам дека погрешив, но исто толку добро ја познавам твојата гордост и знам дека ниедно мое извини, ниедно мое преколнување нема да те премисли да ми простиш... Само знај дека навистина те сакам, навистина ми значиш. А за грешките, па сите сме луѓе, сите грешиме, запамти и дека ни ти не си совршена и покрај тоа што мислиш дека живееш во совршен свет, бегаш од се, се плашиш од се...
И не, не сакам да те изреволтирам повеќе, не сакам да те навредам, напротив, не знам ни дали некогаш ќе го прочиташ ова писмо, само сакам да ти кажам дека секогаш ќе те сакам, секогаш ќе бидеш дел од мене, ако си отидеш од мојот живот, со тебе ќе си оди и еден огромен дел од мене.
Ти посакувам среќен пат, се надевам дека во Лондон ќе ја пронајдеш својата среќа, знам дека работеше и се трудеше за ова и тоа беше твојата цел. Ти ја посакувам целата среќа на светов.
И... ако некогаш... иако во моментов ми изгледа невозможно... ако некогаш, посакаш да бидеме заедно, ако некогаш твоето срце се реши да ми прости... само јави ми се. Само подигни ја слушалката.
Јави ми се. Ќе те чекам.
Тука сум. Не одам никаде.
Те сакам.
Јави ми се. Те молам.

Почна да плаче. Нормално, по толку време, излезе дека се уште има чувства, не и се веруваше во ова што го чита. И тоа токму на денот на нејзиното враќање во Македонија.
- Добро, зошто? Зошто морал да ги напише тие зборови? Што сака? И самиот знае дека нема да му простам, не сакам, не смеам, не можам... - размислуваше на глас.
Но, немаше многу простор за размислување, затоа што таксито веќе ја чекаше. Влезе, беше толку многу вознемирена, не знаеше ни дали сака да се качи на тој проклет авион, не знаеше повеќе ништо.Беше лута на себе, како можеше да си дозволи едно писмо старо толку време да ја повреди ПОВТОРНО?
Додека вака размислуваше, ги прекина мислите, затоа што време беше да се качи во авионот.
Додека траеше патувањето, проба да заспие, но не можеше, не можеше, ја мачеше проклетото писмо, неговите проклети магични зборови, на кои секогаш паѓаше. Секогаш, одново и одново.
А памети како и го даде писмото. Толку беше повредена, разочарана, никогаш никој претходно и го немаше така скршено срцето. Ја следеше еден ден накај дома и таа не му правеше муабет, он пробуваше да ја сопре, да и го привлече вниманието, но таа беше одлучна дека не сака да прави муабет и само ја сопре и го бутна писмото во рака и си замина. Не и рече ништо. Знаеше дека нема смисла. Таа само го држеше и кога дојде дома го бутна во кутијата со непотребни ситници кои можеби ќе и притребаат во Лондон. Но си вети дека нема да го отвори. Премногу беше разочарана, реши дека не сака никаков контакт.
А сега, сега што? Сега откако го прочита почна да се преиспитува себе, почна да ја гризе совеста дека можеби гордоста премногу преовлада над неа... И последните зборови од писмото постојано и се вртеа во глава... Јави ми се. Ќе те чекам. Тука сум. Не одам никаде.
Те сакам. Јави ми се. Те молам.
А како да му се јави? Како? Не може туку така, не е тоа толку лесно. Не може туку така да му признае дека проклето и недостига и дека и таа се уште го сака него. Или може, но гордоста не и дозволува?
Заробена во мислите, сонот ја преовлада и се разбуди веќе кога стигнаа на скопскиот аеродром. Поминувајќи ги сите тие процедури, излезе надвор каде што ја чекаа сите. Нејзините, другарите и другарките... сите, освен оној со кој беше окупирана за време на целиот пат. Па нормално дека нема да биде, кога чека да му се јавам јас, си помисли и сепак славеше со останатите за тоа што се врати. Вечерта беа сите заедно во кафана, се потсетија на старите денови, кога беа млади и изгубени во просторот. За 5 години сите се промениле, кој нашол работа, кој се омажил... ништо не е како порано. Времето одлетало. Неколку дена поминаа, а таа не можеше се уште да верува дека е пак назад во нејзиното Скопје,а гордоста не и дозволуваше да му се јави на него
По традиционалниот семеен ручек, за да се одмори го зема дневниот весник да ги види денешните случувања...

...очаен крик се слушна од нејзината уста. Мајка и во паника дотрча до неа, а таа само зјапаше во една точка и не мрдаше...

- Што е? Што ти е? Што ти се случи? - ја праша.
Немаше одговор од нејзе. Само молчеше и солзи и течеа по образите.

Мајка и го забележа паднатиот весник и таа се стаписа кога ја прочита главната вест:
... Смртно застрелано момче во неговиот стан при обидот да се одбрани од провалниците...момчето живеело само веќе повеќе подолго време...
А до веста сликата од бившото момче на нејзината ќерка со кого се разделија пред да замине за Лондон.
 
Постојано заедно. Без разлика виртуелно или со твоите раце обвиени преку мојата половина, а моите преку твоите рамена.
Се зближивме толку многу за изминатото време. Се засакавме.
Како успеавме да изградиме врска како нашата? Не знам. Можеби конечно си ја најдов мојата сродна душа со која сакам да останам колку што судбината одредила.
Никаква контрола немам од тебе. Ниту ти од мене. Го имаме потребното. Слободата и довербата. Она што е доволно.
Имам другари и другарки, како што имаш и ти.. Никаква љубомора, никакви испади.
Се восхитував на совршенството кое го почувствував со тебе.
Никој никогаш не ми рекол Јави ми се.. бидејќи едноставно сакал да ми го чуе гласот.
Секое излегување ми го правеше како уште една од најдобрите ноќи во мојот живот. Било каде и да сме, беше мојот кловн.
Без разлика на расположението се враќав со насмевка на моето лице, која претходно никој не ми ја дарил...Никогаш не изгледала толку искрено среќно како оваа.
По секое излегување ми велиш : Јави ми се..кога ќе стигнеш дома.
Секогаш го правев тоа. Така си се бевме договориле и тоа ни премина во навика. Порака или повик..посакувањето добра ноќ ми беше омилено нешто пред и јас самата да заспијам.
Колку сакав да имам можност еднаш да те почувствувам до мене, да заспиеме заедно..минувајќи со прстите низ твојата коса. На иста перница, гушнати..
Можам да замислам колку ќе се разнежнев. И од возбуда којзнае дали ќе можев да заспијам. Ќе го следев твојот поглед..твоите светли, зелени очиња..како тонат под очните капаци и полека се затвораат да уживаат во мирниот сон.
...
Излегувајќи од таксито, истрчав кон влезот на мојата зграда. Не задоцнив овојпат. Се качив до мојот стан, а внатре ме чекаше мајка ми.
Поради ниедна причина ме натера да си легнам веднаш, без збор...и ми го одзеде телефонот. Побарав барем накратко да ти пишам дека безбедно стигнав, но не ми дозволи.
Ми падна жал. Не се противев многу, но во себе бев бесна како мачка пред борба за својот плен. Но, тоа го чував во себе. Се покрив преку главата и налутена заспав.
`Што бараш да му се јавуваш? Зарем не знае дека безбедно ќе стигнеш? Овојпат не може.` - разбеснета стоеше мајка ми и ме прекоруваше како премногу сум се опседнала со тебе, до тој степен што мораш секој детал да го дознаваш.
Наредниот ден ти раскажав зошто не ти се јавив... Пред се, се извинив. Очекував последици и осудување.
Но, во истиот момент ме исплаши со она што ти ми го кажа.
Не ми се налути, но ми кажа дека на плоштадот се обиделе да убијат момче, кое го забиле со нож. Ме исплаши. Непрекинато те прашував дали си во ред, додека не се уверам.
За среќа си учествувал како очевидец.
Тоа и го кажав на мајка ми и се покаја што не ми даде да те чујам.
Но, за да не ми се случи истото повторно, пронајдов решение. Секогаш постои решение за се.
Започнав да ти се јавувам 5мин. пред доаѓањето пред мојата порта.
Доволно за добра ноќ. Доволно исполнувачко за мене за мирно да потонам во сон..
Се додека пред да го сторам тоа го слушнам барем накратко твојот мил глас, ќе сум мирна.
 
Колку нервоза ми правеше тој збор ,Јави ми се .Немаше излегување без него а да не зборувам ако одевме негде подалеку, тоа ме пратеше во корак ,Јави ми се обавезно кога ќе стасаш . Колку пати дури и се скарувавме ако заборавев да се јавам . Времето поминуваше децата раснеа, а тој збор почнав јас да го употребувам многу често. Боже, колку се, се врти во круг, за се треба време, за да се свати родитекската грижа и љубов. Но сепак се трудам да не го употребувам во секоја прилика . Јавете се штом стасате !
 
Јави ми се....

Јави ми се.... Колку бедно и очајно звучи, а ни самата не сум сигурна колку само пати ми има прелетано низ мисли..... Безброј пати ......
" - ... Од стариот монитор допира светлина, која го осветлува мракот во мојата некречена соба. Ги гледам немо пукнатините во ѕидот. Многу е оштетен и огрден... Треба да се кречи годинава, да се измазни и да се пополнат тие одвратни пукнатини. Секогаш ме чудеше зошто луѓето кои изминатава година престојуваа овде во собава, не ги забележуваа... Можеби беа мошне умешни па правеа така да изгледа...
Сеедно ..... Одамна не ја чувствувам собава како своја. Потребни се промени кои веќе се наговестуваат. Се прашувам како би било, кога би можеле, на ист начин да ги пополниме пукнатините во нашата душа, која и онака веќе е незабележана од луѓето, нешто слично како мојата соба.....
Погледот ми прелетува на мобилниот.. Тивко е, чудно.. Се слуша само шумот на ветерот кој тивко се прикрадува и бесрамно ми ја краде топлината од собата. Проклети прозори, секогаш заборавам да ги затворам убаво. Ја наведнувам наназад главата, затворам очи и пробувам да се ослободам од секојдневните грижи. Сакам да ги насочам мислите во посакуваниот правец.... И успевам ... Самата помисла на твоите очи, кои ме заслепуваат, твоите полни усни кои ја кријат најубата насмевка, ми го креваат егоизмот во лудило. Ми побудуваат потреба да ти се отворам, да те слушнам ..... Потреба да ти се искажам и да се обидам да ја сменам титулата со која ти ме награди. А целта ја знам.... морам да ја задоволам својата потреба ... Телефонот... Да .... Тоа е решението .... "
- Разговорот го прекинав јас, вчудоневидена и крајно изненадена од признанието кое го слушнав од овој човек, кој до пред само неколку моменти беше странец за мене... Неговите зборови ме натераа да се потсетам дека некогаш и јас поминував низ истото. Гледајќи го овој човек, ја сфатив разликата помеѓу нас. За разлика од него, јас секогаш пред самиот крај доживував фијаско. Храброста секогаш ме напушташе кога требаше да го стиснам тоа проклето SEND. Не го направив тоа никогаш, а требаше знам... Можеби работите ќе завземеа поинаков правец, соништата и мечтите ќе станеа реалност, ќе добиеше признание од мене, како што јас сега го добив ..... Го погледнав својот мобилен .... Неколку дена претходно се жалев на пријателка дека сакам нов со подобри опции. Колку иронично.... Во моментите кога јас имав потреба, не ми беше грижа за телефонот, ниту пак за предностите и квалитетите кои ги нуди. Беше само средство со кое се обидував да стигнам до својата цел.. Песната со која ти ме бараше, која ти беше омилена, иако имаше иритирачки звук, сега одамна ја немам слушнато...
Велат вредиме само толку колку што сме им потребни на другите. Одбивам да се помирам со тоа и помислата со која заспивам секоја ноќ... јави ми се ....
 
Why isn't she calling me...right...I remember...she died last month...
I get up from sleep, man, oh man, what a night. What a dream. Anyway, the little blond is stirring as I lay down and start to remember, why I dreamed of her.

I was at her funeral, I laid the white mums on her casket, I looked at her pale face at the service in the church, I cried tearless tears...and i limped on my crutches onward, feeling guilty for the car crash, but happy it is not me in there, just sorry it is her. Shoud've, would've, could've... But I drank coke, she drank wine, she was shitfaced, real drunk, so last thing I remember is we got up, got to our car and we drove...and who would have known she'll die giving me head. No one, that's what the cop at the hospital told me. The dumb truck driver that hit us was also acquitted, unfortunate incident was called, freak incident I'd say. How the in the effing life it so happens I get a head from a drunken girl and a truck drivers two front tires blow up, eh?
Well, she is dead, sorry love, but your sister gave me her number during prayers...well, I guess I'll call her...the look on her face was, oh god, please make him call me. Well, can't keep a young, pretty girl like her waiting and thinking: Garfield, call me!

Well, I called her...and she is here, next to me, sleeping, while I watch her perky titties go up and down, rhythmically....
 
Се сеќавам кога имаше само жичани телефони и тоа на вртење без типки. Сега е поинаку. Има дузина методи на комуникација преку фиксен, мобилен, СМС, ММС, мсн, јаху, гугл чет, фејсбук чет, видео конфереции, гласовно-сликовно преку ПЦ, меебо, теебо и ред други. И колку повеќе начини на комуникација има толку помалку комуницираме меѓусебно освен нормално со грст луѓе. Технологијата и законите за уништување на клабингот како и наводнта презафатеност на "пензионерите" си го прават своето. Самонаметната алиенација и затворање по дома и социјална апатија. Сепак хипокризијата наречена јави ми се останува до ден денешен. Онака кога ќе начекаш некого во град, на улица, во супермаркет. Ај да се видиме, јави ми се, важи ќе ти се јавам. Секако тоа се случува ЖКМД (жими к.ров мој демократски). Може и ќе ти текне дека треба да се јавиш, ама тука ти се врти мислата, е добро ќе му се јавам па треба да излеземе да утепам време, па што муабет ќе правиме кога едвај го знам или не сум го видел долго време. Те мачи летаргијата од цела таа процедура, те мачи моментот на тишина, на незгодни small talks без поента. Чувство на непријатност, на разговорен ќорсокак. Од друга страна особено кога се во прашање бивши, сегашни и идно-потенцијални девојки, мувоебачици, и останати категории веќе навлегуваме во борба на суети. Оној што прв ќе се јави е оној очајниот, оној што избрзал, оној што прв попуш(т)ил и потклекнал, оној што ги открива позициите и картите. Комуникацијата во таквите случаеви станува партија шах кога двајцата пред шаховската табла наречена телефон размислуваат дали и каков потег ќе направи оној другиот и каков фидбек ќе треба самиот тој за да возврати.
Знаеме да навлеземе и во такви баналности од стилот во супермаркет сум дали да земам земам Милка, Нестле или Дорина. Додека порано едвај можеш да добиеш некој ако не е дома сега и најмлата ситница значи дигање на телефон. Патетика. Си живеел без мобилен 10-20-30 години а сега упаничуваш кога го забораваш дома како ѓоа мити треба од супер бинго да ти се јават и да речеш гледам супер бинго и да лапнеш милион евра.
Од друга страна, секогаш секој ти е на дофат особено најблиските, да се слушнеш да споделиш добри и лоши моменти. А добрите и лошите моменти се шират со брзина на светлина преку твојот нов Сони Ериксон Е217-Х2Р4. И секако тука се додадните елементи, техничките спецификации па камерата па мемориската кртичка па дали добро вибрира пошто Валијант скап бил. Живи смешки се особено 30-40 годишни тетки, со деца маж и работа како дискутираат за вајрлес со толкава битност и задлабоченост за идниот телефон што треба да го купат како да се лансира сателит во вселена.
А Богами и натпревар е кој ќе го купи новиот модел за да биде подобар од оној на комшијта Перо оти со тој кога ќе се јавиш јајацата ти стануваат за еден карат позлатни а се слуша почисто како да си до соговорникот. А соговорникот ти живее 2 ката над тебе.
Заклучок. Телефонот се повеќе станува средство за затупување на луѓето отколку за она што му е примарна намена, а тоа јави се има далеку потешки психолошки последици и нус ефекти отколку што се мисли. Треба да ја преиначат дефинитивно Перото е посилно од мечот во Телефонот е посилно од перото. Оти перо ретко кој користи веќе.
Јас ретко се јавувам. Дефинитивно не сум имун на доста од горенаведените работи. Ќе се јавам еднаш до два пати, после тоа нека ги шиша Жаре Берберот, нека се јават они.
Јави ми се. На тоа само се насмевнувам полу-цинично со насмевка што меѓу редови говори-заслужи па ќе ти се јавам. И се така во круг кој на кого, што како и зошто.
 
Call me.

Mrs.Sick!

I remember...I saw him take in a breath of the cold air as he lifted his face to the dark grey sky.Sadly though the moon and stars were still not enough to illuminate his face, which at this point I so desperately wanted to see.He opened his mouth and after a moment of pause the smoke curved around his upper and lower lip and left slowly, almost like it was hesitant to do so, as if every piece of oxygen that found it's way into his body wanted to stay in there forever.I watched with him as it floated away into the night as depressed as any bit of smoke could float, and almost felt sad because of it.Then he looked down into the street again, and took one last deep breath and sniffled his nose as he did it, to signify that the best part of his evening was over, and the rest of the time ahead was just a lifeless intermission before he met the Girl again.

And then he began to walk.

And so I began to follow...

As i was moveing behind the trees, I was very quiet because of the fact that Im trouble gril. I'm positive you know enough about me, maybe not as much as you would like hah, but enough to understand everything is threatened when I'm around.And everybody, especially boys.Ahh sometimes i forget now much i realy don't like them, in the same time can live without their amazing perception of using naive girls, fuck them, and pretend that nothing happend...I make everyone feel very threatened.


But that's not why they call me Mrs. Sick.

And wouldn't you like to know?


I usually don't spend any time following someone really, I try to get it over with and go about myself.But this time for some silly reason I decided to walk with him for awhile.Maybe it was my interest getting the better of me, or maybe it was that I had any interest at all.But something in that boy was truly fascinating for me.He was ahead of me by about fifty feet at first, which I would soon close in on when I needed, but for now was fine as to not be noticed.The strange boy had his heart and mind in another time and place then on this dark street.I hate walking slow, I hate walking slow cause i got certain SICk feeling in my stomach.But i was very carefully walking and trying to synchronize my steps with Mr. Conception, to not be heard as much as I really for some silly reason wanted to be heard by him.:)
Maybe it was my interest getting the better of me.

Or maybe it was that I had any interest at all.
Who was this man?
And what did someone like me see in Mr. Conception that made me scared through my skin and bones?


I started to get close to him, and between the north and south side of the street, they were some alleys and don't ask me why but I just knew that he will go there. The alleys are generally pretty dark themselves but have a light post on each corner making them the brightest part at this point of the day.At this point of view i could see his figure pretty well.I felt kind of happy that I would soon be killing him in all honesty.It made me feel somehow different that I was able to end the life of someone so many girls would fall for.I was feeling powerfull.So many girls would do whatever this man told them to do, so many girls would hang on every word, and every laugh would make them laugh as well, despite nothing being funny. I felt irittated by him in every way, but more iritatted with not needing him in any way at all.


And so my friends my dear good friends, it was time for him to die.
And then he stopped...
He felt me behind him, and before he had a chance to turn around I said.
Hello, Mr. Conception.


I stepped up enough so I could smell him, as I always loved to do with man, and he did not move as I did.
There was something familiar in this type of man.
Too bad I had to end such a lovely human being.
I lifted my gun to the back of his head...
-Mrs. Sick you are the worst and best girl I ever met.The words were flying in the cold air....


Sometimes death is nothing more than standing naked in the embrace of the wind at the very first moment of the sunrise...
Call me, he said to me....Just fucking CALL ME.
 
Јави ми се... не за друго туку за да го закопаш она што остана од нас,за да ја избришеш и оваа солза од моето тело ставено пред свршен чин,за да ја пронајдеш последната нишка љубов која виси од мојот накострешен поглед,за да го фатиш последниот здив од моите празни,црни,голи,тажни гради....
Јави се...за да ја слушнеш мојата болка,за да ја сфатиш мојата среќа и да ја зграпчиш пред да го слушнеш проклетото тит-тит-тит....
јави се...за да знам дека ти требам,како што ми требаат и оние 2 чаши утринска вода,како што ми требаат и оние 2 чаши коњак пред 12,како што ми требаат оние 2 добри пред 6...
Јави се...за да ми кажеш дека вредам или не вредам,за да ме освестиш дека постојам,а не сум твоја креација,твоја љубов и тотем за вечноста...
јави се...макар и по грешка...
Јави се...иако грешам...
Јави се...и слушни го ова ало,пред да станам недостапна затоа што немав пари за да ставам кредит,а има ли кредит преку кој се подига љубовта?
Има ли среќа чијашто камата сеуште ја отплаќам?
Има ли крај?

Јави се... за да ти кажам од куртоазија ,,чао,, секојпат кога умирам да те видам....секогаш кога знам дека дишеш од другата страна..секогаш....
...додека сум жива...



А ,,додека,, е релативитет...


А релативните нешта не се вечни ...Не сум ни јас...Затоа...


Прочитај го насловот....................................бип
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom