Признавам, ги користам солзите како емотивна уцена. toae: Ама само во еден случај: кога очајно сакам да добијам нешто од моите дома. :nesum: Мајка ми, како порационална жена, веќе ме има научено и не паѓа на солзи... Џабе ми е и да се откорнам од плачење.

Ама затоа тато, на кој, како и на повеќето татковци, ќерќичките му се слаба точка...

Со него секогаш ми успева.

Без исклучок. Не сака да ме гледа како плачам, омекнува кога ќе пуштам солза-две... И тоа што не сакал да ми го даде (пари, дозвола за некаде, било што), одма го дава, за да престанам да плачам. Ко со малине деца, бе.

Исто и кога ми се дере за нешто, кога ме кара, а пуштам солза, одма омекнува и го снижува гласот.

А како се имам извежбано... Абе кога ми треба нешто од нив, знам во момент да заплачам, колку и да не ми се плаче.

Тајната е во долгогодишниот тренинг.

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica][FONT=Verdana, Arial, Helvetica]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica][/FONT][/FONT][/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica][FONT=Verdana, Arial, Helvetica][FONT=Verdana, Arial, Helvetica]Колку пати сте испуштиле солзи за да го добиете она што го сакате?
2.Дали плачете само кога ќе ве нападнат емоциите?
3.Дали ве нервира, ако ве колку ве нервира кога партнерот ќе заплаче пред вас? Како реагирате? Ве прави ли тоа тажни или едноставно се осеќате глупо?
4.Дали солзите имаат некакво влијание на вас, или имуни сте на нив?
5.Дали солзите се еден вид отворање душа преку очи!?[/FONT][/FONT][/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica][FONT=Verdana, Arial, Helvetica]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica]
1.Како што кажав, само во горенаведениот случај.
2.Да, многу нормално. Тоа не значи дека не можам да заплачам и без причина, односно без емотивна причина, ама тешко сепак. Се трудам да се контролирам кога ќе ме нападнат емоциите, иако не секогаш успевам. toae:
3.Зошто би ме нервирало?
И он е човек нели, и он има чувства, и он има понекогаш потреба да заплаче. Не ми пречи, ќе го потешам малце, ќе му го забришам образот, и ќе го развеселам.
Малце би се осеќала глупо во секој случај...Генерално се чувствувам непријатно кога некој плаче пред мене, не само за партнерот. Се чувствувам како да не можам да му помогнам, како да сум должна да го утешам, а не знам како, не знам што да речам, да не речам нешто погрешно...
4.Имаат, секако. Не можам на пример да се лутам на некој што во момент на слабост се расплакал пред мене. Ми паѓа жал, сочувствувам со него...
5.Секоја функција на очите еден вид отворање на душата.
Еден поглед може да каже милион мисли, една солза-милион болки, едно просто трепкање-милион чувства...
[/FONT][/FONT][/FONT]