Плачењето, храброст или понижување?

  • Креатор на темата Креатор на темата Дивајн
  • Време на започнување Време на започнување

Дивајн

блаблабла
Член од
3 април 2005
Мислења
15.748
Поени од реакции
1.856
На една тема подолу се убедуваа две-три членки што е уствари плачењето ... храброст да искажеш емоции пред некој друг, или понижување пред истиот? Значи не за моментот по дома, сами ... туку јавното плачење ... плачете ли пред други и што мислите на што личи тоа:)
 
Ниту е храброст, ниту слабост. Вентил за пресилни емоции, луѓе плачат не само кога им е тажно, туку и кога се многу радосни. Е’ден начин емоциите да избликнат. Реков, вентил.
Ај сега да видам куп мачофраери, ај.
Јас инаку, кога ептем ми доаѓа си плачам. Ретко кој ме видел, ама ни тогаш не ми е незгодно бидејќи нема од што.
 
Плачењето не е прашање на карактерот или чувствителноста: не постои склоност спрема солзите. Грлото може да им се стегне на сите, само што тоа некои го изразуваат со плачење, а други не. Не е вистина дека плачењето е женска особина или склоност: и мажите чувствуваат потреба да плачат, но не се осмелуваат да го направат тоа.
Плачењето е реакција на екстремна состојба, на чувства толку силни, што се способни да ја ослабат природната одбрана: оклопот попушта и почнуваме да плачеме. Плачењето е сосема природен начин да си дадеме оддишка и да се ослободиме од напнатоста. Треба да плачеме кога за тоа имаме причина: не е здраво да се воздржуваме и поради тоа што плачењето ни овозможува да се соочиме со сопствените чувства, а со тоа и подобро да ги разбереме и размислиме за нив. Но не смееме да дозволиме да се препуштиме на сожалувањето, да го користиме плачењето како оружје за обвинување на другите, предизвикување чувства на вина, особено непостојни, пренесување болка на други личности, казнување, уценување, просто прикажување на сопствените страдања. Таквото однесување е контрапродуктивно, затоа што ја отежнува ситуацијата и не помага да го решиме проблемот. Плањето не е храброст или понижување, туку потреба, а солзите се природен начин на олеснување.:wink:
 
Јас сум голема плачка признавам од одма. Плачам од среќа, од тага, од нервоза, од инат ... Не ми е пријатно да плачам пред други, но не дека ми е срам од понижување или не сум храбра ... едноставно не сакам да си ги искажувам чувствата било какви да се што се толку силни за да заплачам во тој момент. Оваа појава можеби се наоѓа во некоја дефиниција од двете спомнати, но барем јас не го доживувам така. А исто не сакам да плаче некој пред мене ... нема да се радувам или смеам ... ќе се расплачам и јас, па се враќаме на тоа погоре, а тоа не ми се свиѓа баш како дел од мене:( :wink:
 
А и дошло ли на некоја да се расплаче после екстремно добар/и оргазам/и? Оти тоа се случува. Ајде признајте.
 
Гарфилд не терај на сеир ... и да и дошло смешно звучи, затоа не мора да одговори никој на ова!:icon_lol:
 
Не терам на сеир, оргазмот е најголем вентил за емоции, а емоциите се поврзани со биологијата на човекот, психата е поврзана со физикусот, неодвоиви нешта се, како што солзите се дело на психичка состојба манифестирана физички, така и ова, ако гледаме на плачењето како нешто наше, како емоции, како вентил, дали не треба сите негови аспекти да ги погледнеме или треба на секој пост да цртам и објаснувам за да бидам разбран што кажувам или прашувам. Кај виде сеир.
Кога свршуваат некои се стегаат, звук не пуштаат, некои викаат, стенкаат, се смеат, некои плачат. Што со тие солзи, и тие ли се плачење пред друг кое не го сакате да биде видено, или...?
Бреееј и ја најдов...

П.С. Да нацртам: Само покажав дека плашењето не е ниту храброст, ниту кукавичлук, тоа може да го каже само некој недоквакан, ама за нив и нацртав пример, за многу да нема забуни.
 
"Солзите ми се најдобриот пријател, кога сите ме напуштаат, тие сами доаѓаат..."
Убава мисла, меѓутоа толку празна и бедна (според мене)...Зашто во моменти на тага и болка да бидеш сам/а? Зашто да не дозволиш некој да ти помогне и да те утеши?
Не сметам дека ако некој плаче пред друг или други луѓе е помалку храбар од нив. Солзите се природна форма на искажување тага и така таа излегува на површина. Кога човек добро ќе се исплаче се чувствува ослободен од негативната енергија.
Исто така, не е за џабе она "рамо за плачење"...
Кога си тажен најчесто бараш утеха од некој, совет, пријателство, или баш само рамо за плачење.
Секако дека јас не мислам на она да си одиш по улица и да плачеш ко ментален, али зборам за плачење пред поблизок пријател или роднина.
Ако веќе некој вика дека никогаш не би заплакал пред луѓе, колку и да му се добри пријатели, бидејќи денес секој гледа да те зае*е и искористи, тогаш нека не плаче и кога е сам со својот миленик, бидејќи и они се живи суштества и пред нив покажува "слабост" !
Башка ако на некој му е до моите солзи за да ме заебе, тогаш исто е и со насмевката, ако сум премногу насмеана тоа него ќе му пречи бидејќи ќе види дека супер ми иде во животот, па пак ќе проба да ми наштети за да ми тргне нешто на лошо.
Тоа значи дека пред никој не треба да покажувам чувства, плашејќи се да не ме заебат?
Хах, секако дека не...
Па тука се работи за вистински пријатели и целосна доверба, се извинувам....:icon_roll
 
Гарфилд јас се пријавувам со недокваканите, ама имам добра вест ... разбрав све што кажа и нацрта:music3:
 
Па секој различно го свака плачењето за мене плачењето е олеснување но никогаш не сум плачел во јавност
 
CopyOfDeath напиша:
Па секој различно го свака плачењето за мене плачењето е олеснување но никогаш не сум плачел во јавност
По традиционалните улоги, мажите отсекогаш морале да се покажуваат како мажишта. Уште е раширено верувањето дека со плачење покажувате како сте слаби, незрели или мамини галеничиња. Но, денес многумина од вас го напуштиле стереотипот на силен мачо и си дозволуваат олеснување со плачење. Мажите плачат кога се несреќни или среќни (на пример, кога фудбалерите за кои навиваат победиле во битен натпревар ).
 
hmm jas licno placenjeto ne bi go narekla ni hrabrost ni ponizuvanje...ne sakam da placam vo javnost i do sea iskreno,ama vikam ISKRENO znaci ne sum bila pijana,trezno sum razmisluvala i sum si dozvolila da zaplacam samo pred dve drugarki,ednata ja znam cel zivot,a drugata od skolo i ednostavno imav doverba vo niv,znaev deka kje me razberat i nema da me zamaraat so stvari od tipot:zosto places,dobro si,kje ti projde...tuku ednostavno bile tuka,me gushnale i tolku.Vo posledno vreme pocnav da se izbacuvam so izlivi na emocii koa kje se nacukam i mnogu mi e krivo posto ne sakam da me gledaat kako placam...nekoi zoso nejkam da gi zamaram so moi problemi,a nekoi zoso toa go koristat za ismejuvanje.
Inace placenjeto e stvarno dobar ventil i zatoa povtoruvam ne e nekoja si hrabrost da zaplaces pred drugi,no ne e ni ponizuvanje...ednostavno e najiskren nacin na iskazuvanje.Barem spored mene e taka posto jas koga kje zaplacam pred nekoj ili za nekoj znaci deka taa licnost stvarno mnogu mi znaci posto retko koj e vreden za moite solzi...
 
Дотичната, незнам кој кажа, Да Бич мислам дека беше за храброста во другата тема. Па еве според твоево донекаде треба храброст да заплачеш пред некого ... ретки се тие што нема да го злоупотребат тоа, па имај ја, и рескирај ако веќе може да бираш дали ќе плачеш или не ... ваљда на тоа мислеше и Бич:wink:
 
Во тонч ситуации - не плачам. Тогаш размислувам организационо, колку и глупо да звучи.
Плачам на: Том и Џери, партизански филмови, Челични магнолии, Имитација на животот (не го знаете - стар е), српски и македонски тугаљиви народни песни и турски и влашки, ако се ептен тажни, за секое дете што умрело во секундите додека јас цмиздрам, за војната во Ирак, затоа што не доживеав да се прошетам до Месецот и плачам на све што трпи влага.
Плачењето е интензивно, гласно и незапирливо и после ме боли глава. Гледам да нема народ во околина, поготово не некој од маживе по дома - зашто ми се смеат и ми го заебуваат плачењето.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom