Еве го моето искуство:
Јас едно време д`ткав премногу. Ми требаше многу време да кажам една реченица.
Кога дојдов средно, сам, решив да му ставам крај. Не одев по логопеди, иако моите сакаа да ме носат, едноставно, читав на глас, вежбав пред огледало, ги изговарав зборовите кои започнуваат со б, п, т, д...значи оние експлозивни согласки по повеќе пати, смирено, полека, и за неколку месеци успеав да зборувам течно, со мали проблемчиња.
До матурата успеав да зборувам нормално. Кога одговарав пред наставници, одговарав течно, малку запнував некаде, но сепак, бев брз

На факултет веќе немав проблеми. Дури и реторика полагав

Денес зборувам нормално. Ретко кога ми се случува да запнам некаде, и тоа ако сум возбуден. Дури, кога во некој муабет онака се спомне дека некогаш сум д`ткал, не им се верува на луѓето кои порано не ме познавале.
Битна е вољата да се успее и упорноста.
Додуша, мене никој не ме исмеваше заради маната, го сторив тоа чисто заради себе.