"
...
Naslonila se na kapiju i ponovo se spremala da zaplace, ali to nisu bile one suze koje bi me brinule. Imala je smešne i velike roza papuce sa pufnom, donji deo tamnoplave frotir pidžame, majicu "Utah Jazz", koju sam odnekud znao, i ogrnuti muški zimski kaput, dug i težak kao željeznicarski šinjel.
I, verovali ili ne, izgledala je sasvim elegantno...
Delovala je kao da je upravo doputovala iz Melburna teretnim brodom. Ne, nije se puno smejala prethodnih dana...
Terajuci suze, na cas je zagrizla usne, i one su se, na njenom bledom i isplakanom licu, odjednom zacrvenele kao retke "španske" rane višnje, koje sam krao, jednom davno.
Da ne bude zabune, bila je lepša nego ikad...
Nije prošlo ni deset casova od trenutka kad sam odlucio da dodem, ali sam za to vreme, na pumpi i putujuci, smislio hiljadu reci koje cu joj reci kad je vidim.
Nisam stigao da ih kažem...
Napravio sam korak, još jedan, cuo sam kako srce dobošari, o, to je bio znak da sam stupio u zonu dodira, gde više ništa ne sme da se prica.
I zaista...
Podigla je glavu, dotakla mi lice vrhom nosica, zadrhtala i zažmurila, kao da želi da me udahne, a onda je veliki kaput skliznuo sa ramena, osetio sam njene prste na ledima, zagrlio sam je najnježnije što sam znao...
I pustio da me razmaže onim višnjama..."
Balasevic, Tri posleratna druga.