„Dragi Roni,
pišem ti ovo pismo kako bi znao šta osećam prema tebi. Nijedan drugi sportista mi nije toliko važan kao ti. Jedino je moja ljubav prema Ser Aleksu Fergusonu veća nego ona koju osećam prema tebi.
Kako si u poslednje vreme? Deluje mi da ti je život lep sada. Postižeš golove kao od šale u Španiji i uništavaš timove kada putuješ širom Evrope. Definitivno zarađuješ dva ili tri puta više nego na Old Trafordu i imaš prelepu devojku Irinu Šejk.
Nakon što si proveo par sezona u senci Mesija otkada si počeo da živiš svoj „san“ na Bernabeuu, konačno si dobio Zlatnu loptu, čime je potvrđeno da si najbolji igrač, mada si za nas to uvek i bio. Šta drugo može da poželi fudbaler u svom životu?
Bila je utopija kada si igrao za nas, a život je tako surov sada na Old Trafordu. Otkada si otišao, kao da je nestao mađioničar. Mi, navijači Junajteda, voleli smo da osećamo zavist drugih navijača na sebi jer imamo tebe. Okretao si se i driblao, činio si protivnike smešnim. Kada ti je dobar dan, a to je skoro svaki dan, bio si nezaustavljiv.
Kada sam prvi put čuo da Real nudi 80 miliona funti, znao sam da ćemo morati da te pustimo jer je to bilo mnogo novca, i danas je. Znam da si pogurao ovaj transfer jer je uvek bio tvoj „san“ da igrač za španske divove. Kada je ponuda prihvaćena pomislio sam „Kakav je plaćenik ovaj momak. Napušta klub koji ga je načinio tim što jeste?“ Uskoro si dokazao da grešim.
Žao mi je što ovo kažem, ali bilo mi je drago svaki put kada bi Real Madrid posrnuo. Svi tvoji golovi, bitni i manje bitni, nisu ništa vredeli. Osvojio si samo dva trofeja, Primeru i nebitan Kup Kralja. Da nisi nedavno dobio Zlatnu loptu, tvoje vreme u Madridu bi bilo potpuni promašaj, ne u smislu golova već priznanja.
Nastavio sam da te gledam i kada si otišao. Tvoja navika i želja za postizanje golova te nije napustila, iako si to sada radio za Real Madrid. To me je podsetilo na ono što si radio za nas. Čisto zadovoljstvo, kažem ti.
Kada fudbalere pitaju koji im je omiljeni gol, uglavnom lako odgovore. Ali ti si dao toliko sjajnih golova da je teško odabrati jedan. Toliko dobrih golova da su čak i Endi Grej i Martin Tajler ostali bez reči kojima bi to mogli da prokomentarišu.
Moj favorit je gol koji si dao 2009. godine u četvrtfinalu Lige šampiona protiv Porta. Posle 2:2 u prvom meču, stvari su stajale loše za Junajted. Međutim, kome je trebalo da se obratimo za pomoć? Tebi naravno.
Na centru je stajao Anderson, dodao ti je loptu, uzeo si je i potrčao ka golu u svom stilu. Sekundu ili dve kasnije, šutirao si sa oko 40 metara. Vreme je stalo. U par sekundi, lopta je uletela u gol, golman nije imao šanse. Ko uopšte pokušava da šutira sa 40 metara očekujući da ima sreće da lopta uđe u gol? To što si uradio, bilo je magično.
Čak i sa 23 godine bio si čudo u Premijer ligi. Načinio si da to bude tvoja liga. Postavio si standarde brojem golova koje si postizao. Tvoj prijem – prefinjen, tvoj trk – blistav, tvoji slobodni udarci – oduzimali su dah. O Bože! Već mi ponestaje superlativa.
Kad god su mediji spekulisali o tvojoj budućnosti, uvek si pričao da je Mančester tvoj dom i da nemaš gde drugo da odeš. Bio si ključ u osvajanju naše 18. titule u Premijer ligi. Svi smo mislili da ćeš najbolje fudbalske godine provesti kod nas (25-30 godine), u Junajtedu. Ipak, to je ostala samo naša želja.
Pre samo par meseci, tvoje lice je bilo širom Bernabeua, hiljade kartonskih maski sa tvojim likom su bile tu u znak podrške u tvom pohodu na Zlatnu loptu. Nakon osvajanja iste, dobio si stojeće ovacije preko 80 000 navijača. Samo par nedelja kasnije, navijači su se okrenuli protiv tebe.
Navijači Madrida su te izviždali iako ste vodili sa 5:0 protiv Rajo Valjekana, zato što nisi dodao Morati već sam išao na gol. Kako neko može da bude tako prevrtljiv? Da li je Madridiste tako teško zadovoljiti, kao njihovog predsednika Florentina Pereza, koji dovodi i odbacuje igrače i menadžere iz zabave?
Ovo se nikada ne bi desilo na Old Trafordu čak ni u najgorim snovima. Čak i kada nisi ovde, tvoje ime se skandira svake nedelje kada Junjated igra. „Viva Ronaldo, trči niz krilo, slušajte kako Junajted peva, Viva Ronaldo.“ Kao da nikada nisi ni otišao.
Klinac, koji je zarađivao manje od sto funti u Lisabonu. Ser te je doveo na Teatar snova. Čak i kada nisi imao samopouzdanja da nosiš broj 7 na dresu, on je imao vere u tebe. Vere u tinejdžera koji je bio nepoznat čitavom svetu, dao ti je priliku da zablistaš na najvišem mogućem nivou u svetu fudbala. Pustio te je da debituješ sa 18 godina protiv Boltona. Čak i na tom debiju pridobio si srca navijača, svojim trkovima i driblinzima. 75 000 navijača je toga dana gledalo čudo od deteta u akciji.
Sa ugovorom koji ti je važio do 2015. i još dve godine koje su ti bile preostale, nadali smo se da ćeš doći kod nas prošlog leta kada je Fergi otišao. Ali ponovo si slomio naša srca i produžio ugovor do 2018. godine. To me je podsetilo na ono kada sam pomislio da si plačenik. Nemaš pojma koliko je teško bilo ne videti te ponovo u crvenom dresu. Nas su totalno odrali plativši te 80 miliona funti. Čak i sada to deluje kao da je „džabaka“.
Kad god se setim osmine finala protiv Reala prošle sezone, osećam nelagodu zbog nezasluženog crvenog za Nanija, doduše meč nije bio gotov jer smo još uvek vodili tad. Ali kada sam video da postižeš drugi gol za svoj tim, to me je dotuklo, sedeo sam nepomično na kauču. Podigao si ruke u znak izvinjenja, bez ikakvog izraza na licu. Nisam znao šta da osećam. Pomešana osećanja divljenja i bola tekla su mojim venama. Imao sam ogromnu knedlu u grlu.
Sada, pet godina nakon tvog odlaska, klub ima još jednog vunderkinda u liku Adnana Januzaja. U sezoni u kojoj smo po prvi put pali na dno od nastanka Premijer lige, on nam je dao tračak nade da nije sve u klubu još gotovo. Kada zatvorim oči, on me podseća na mršavog tebe koji je tek stupao na scenu pre deset godina. Ta želja da se nadigrava i da vredno radi vidi se u njemu.
Moj jedini strah je da Real Madrid ili neki drugi bogati klub iz inostranstva, kao što su sa tobom učinili, ne dođe i plati veliki novac za njega, pa da i njega moramo da pustimo.
Da, više nismo vođeni od strane žive legende, kao što je Fergi, nemamo snage da te stavimo na naš platni spisak uzimajući u obzir koliko novca sada primaš, nemamo zvezde u prvih 11 koje bi razbijale sve druge timove.
Ali evo me, nadajući se da ćeš se jednom vratiti u klub koji te je stvorio, klub koji je stajao uz tebe u najtežim trenucima ( čitaj nakon Svetskog prvenstva 2006. godine i incidenta sa isključenjem Runija protiv Portugala), kluba koji peva tvoje ime iz nedelje u nedelju iako više ne igraš ovde i daleko si miljama od nas.
Ja nisam od onih koji vode debate Mesi ili Ronaldo. A i zašto bih? Nema tu debate. Ti si jednostavno najbolji za mene.
Mogao bih da i dalje nastavim da pričam šta mislim o tebi. Ljubav i poštovanje koje osećam, samo bi uveličali sve ovo. Čak i da se nikada ne vratiš, neću te mrzeti. Možda nećemo moći da te priuštimo ili jednostavno nećeš želeti da budeš zvezda jedne prosečne ekipe umesto da svake nedelje igraš u timu punom zvezda. Uz to, kako sada stojimo, verujem da ćemo biti osrednji tim naredne 3 ili 4 godine, što ti daje još jedan razlog da ne dolaziš kod nas.
Uprkos svemu, ja lično, verujem da ćeš nam se vratiti pre ili kasnije. Ako osećaš bar hiljaditi deo onoga što mi osećamo prema tepi, ništa na ovom svetu ne može stati između nas. Sa pesmom koju ti pevamo svake nedelje, živimo sa očekivanjem da je samo pitanje trenutka kada ćeš ponovo biti naš.
Eto me, živim sa nadom da će jednog lepog dana naslov „Senzacionalni povratak Kristijana Ronalda u Mančester Junajted“ zasijati u medijima širom sveta, na društvenim mrežama i Bog zna gde još. Citiraću rečenicu iz filma Bekstvo iz Šošenka „Nada je dobra stvar, možda i najbolja, a dobre stvari nikada ne umiru.“ Želim da verujem u ovo, i do dana dok se moj san ne približi stvarnosti, čekaću kao što sam i prethodnih 5 godina.
Vrati se brzo kući, Roni. Vrata Old Traforda će ti uvek biti otvorena.“
