Вака размислува Мирка Велиновска во својата анализа, за Косово:
Косово ќе си седи мадро
Западниот Балкан како полигон за тестирање на новата европска политика останува онаков каков што е. Недовршен и проблематично европеизиран. Се раскусури тука кој требаше, првенствено САД и Русија, кои ги забодеа своите знаменца по договор, и толку! ЕУ останува логистика на големите играчи додека не одлучи до каде се простира и со кого граничи. Во наредниот период Западниот Балкан заедно со Турција ќе биде оставен да зрее како квасец, оти неговите реорганизатори се зафатени со други работи. Ова одлично се виде по јавната бламажа на германските тајни служби, и тоа токму на Косово. Тоа е порака дека секој што овде планира да произведе силовити акции, ќе завршува како Невзат Халили со неговата недосонувана Илирида. Ако веќе некој пак сака да нè плаши со милитаризмот на Албанците, за побезболно да го прифатиме обезименувањето на државата, треба да има на ум дека е нереална надежта за конфликт од такви размери што ќе ги „разбуца“ моментните меѓудржавни граници. Пред сè зашто таков конфликт сега не им одговара на САД. А богами ни на Русија.
Милитантите на Косово и во Македонија се педантно заведени во тефтерот на НАТО, оти ОВК беше негова пешадија. Повик за мобилизација од Пентагон нема. Ако некој во Македонија мисли дека Али Ахмети и неговите команданти се пацифизирани по сопствена волја, мора да е политички наивен. Ако има такви што веруваат дека Косовците навистина имаат самостоен капацитет да поведат нова регионална „револуција“, без поддршка од стратегискиот партнер, нека ги прегледаат уште еднаш снимките од последните протести во Приштина и изјавите на косовските политичари. Според тоа, сомнителни се мотивите на оние или оној што сака да ја предимензионира изјавата на Ахмети за Скопје како срце на некакваси Дарданија. Што би рекол Енди Ворхол, неговите 15 минути слава завршија во оној момент кога за пропагандни цели беше промовиран во интелектуалец со пушка.
НАТО навистина сè уште е елитен светски клуб, но реално, во него тежат само армијата и оружјето на САД. Европа, сообразено со кризата во која се наоѓа, едноставно не може, а и не сака да вложува пари и луѓе во нов конфликт на Балканот.
Значи, Македонија не е во никаква непосредна опасност од оружен конфликт, кој за последица би имал ново менување на меѓудржавните граници. Но, може да западне во тешка криза ако нејзините политички елити останат тотално несвесни за големите светски миграции на моќта. Прво, мора да се напушти теоријата за немање избор. Безалтернативноста во политиката е „стратегија“ на багабонди, манипулатори, демагози и профитери. Стравот од активност е удобно прибежиште за оние што не умеат да носат одлуки, а со тоа да преземат ризик врз личната одговорност. Одговорни политичари на „мали и безначајни земји од кои ништо не зависело зашто никој не ги прашувал“, никогаш не донесуваат далекосежни и судбоносни одлуки во време на неизвесна светска транзиција. Политиката на Судниот ден е најкраток пат до амбисот. Особено ако тој не се случи, па сте останале живи, ама со прст во уста. Затоа стратегијата на креирање атмосфера на паника не само што е плиткоумна, туку нема да произведе ништо повеќе освен сеќавање на уште една промашена прогноза на познати политички штребери.
Според тоа, ако во нешто не греши инаку пословично неинвентивната македонска државна политика, е токму во тоа што не сакајќи го амортизираше грчкиот диктат, традиционално спонзориран од ЕУ. Уште и преостанува во чекор да ја следи грчката мудра стратегија, која својата политичка енергија рамномерно ја распоредува на сите членки на Советот за безбедност, која ќе ја ефектуира во посткризниот период, кога ќе бидат обликувани новите светски и регионални институции или темелно реконструирани постојните.
ПОВЕЌЕ ТУКА