Eve go celiot tekst:
Царство корупције и безакоња (1)
Маћеј Заремба, прослављени новинар најутицајнијег шведског листа „Дагенс нихетер”, разоткрива злоупотребе и неспособност Унмика на Косову и Метохији
Маћеј Заремба
Мисија УН на Косову и Метохији, највећа у историји ове организације, делује као својеврсна „прва држава УН на свету”, у којој међународне снаге не обезбеђују само мир и питку воду већ граде цео један нови поредак... али у том поретку владају корупција и безакоње, написао је Маћеј Заремба, прослављени новинар најтиражнијег и најутицајнијег шведског листа „Дагенс нихетер”, после шестомесечног боравка у јужној српској покрајини коју он назива „Унмикистан, земља будућности”.
После разговора са житељима Косова, бившим и садашњим званичницима Унмика, представницима локалних власти и међународних организација које ту делују, позивајући се на званичне извештаје, али и на оно што је видео сопственим очима „на терену”, Заремба је дошао до запањујућих открића о спрези унмиковаца и локалне албанске мафије под окриљем УН, о масовним некажњеним финансијским злоупотребама, о случајевима кршења људских права, подмићивања и некомпетентности особља. Светска организација, која би требало да штити безбедност, имовину и права становника Косова и да постави темеље за демократију, ефикасно судство и функционалну тржишну економију, постигла је управо супротно. Косово је постало легло неправди, безвлашћа и криминала, европски центар за трговину женама и дрогом, оцењује шведски новинар пољског порекла.
Буја црно тржиште
У првом од четири наставка која су посвећена „Унмикистану”, аутор уводи читаоце у косовску свакодневицу. Аеродром на који је слетео надзире Исландска управа за цивилну авијацију, услуге мобилне телефоније пружа француска компанија са државним кодом Монака. На сваких шест километара је бензинска пумпа, „фантастичан рекорд, који, нажалост, служи само за прање новца од шверца дроге, оружја и сексуалног робља”, примећује Заремба.
У радњама сапун из Бугарске, кошуље из Тајвана, брашно из Чешке, вода за пиће из Мађарске... После осам година и потрошене 22 милијарде евра, на Косову и даље буја црно тржиште, док је оно легално пред колапсом.
Већина становника Косова струју има свега неколико сати дневно, неки ни толико.
„Како то, питате се, да држава којом управљају УН, и које су инвестирале 700 милиона евра у две електране на подручју толико богатом лигнитом да би могао да њиме осветли цео Балкан, не може да произведе довољно струје, али ствара 70 пута веће загађење од оног дозвољеног у ЕУ?”
Проучивши током свог вишемесечног боравка како у целини делује систем на Косову, Заремба схвата одговор: преплаћени унмиковци нису ту да би се борили против организованог криминала, највећег зла у покрајини, јер би таква мисија захтевала стратегију, храброст, пожртвованост и одговорност, а они „осећају одговорност само према сопственој каријери, у којој је Косово тек епизода”. Зато је свих седам различитих косовских „гувернера” – шефова Унмика – у својим извештајима говорило само о стабилности и прогресу. „Једино тако су могли да напредују у каријери”, наводи шведски новинар.
Криминал на све стране
„Очекивали бисте да је мисија УН као поларна експедиција: јасни циљеви, одлучно вођство, одговарајућа опрема, стручњаци предани задатку. Имали бисте право да тако мислите, с обзиром на њихове огромне плате и чињеницу да је за свако место у мисији било 229 пријављених. Али УН мисија на Косову нема ничега од наведеног”, примећује Заремба. Уосталом, додаје, „ко озбиљно верује да би припадници полицијских снага, састављене од припадника 44 нације – од којих су половина из полудемократских држава ризиковали сопствени живот ради примене реда и закона у земљи која их никад није имала”?
Британски извор каже Заремби да је седиште полицијских снага УН на Косову затрпано извештајима о криминалу које нико никад није ни погледао. Већина злочина тамо никад није истражена, али, с друге стране, ко би то умео да уради, чак и кад би хтео, пита се новинар, кад се погледа састав Унмика.
Становнике Косова подучава управљању железницом стручњак за луке из Сијера Леонеа у којем се последњи воз зауставио 1975. Чувар паркинга је из Бангладеша, човек без возачке дозволе који говори само бенгалски те мора да је дебело платио мито да би био примљен у УН. „Има на стотине тих нестручних људи, чак и у финансијама и судству под управом Унмика...
Већина житеља Косова дубоко је разочарана понашањем Унмика и нема у њега поверење, спознао је Заремба. А онда је открио и зашто.
”Свака крава у Француској је субвенционисана са три евра дневно, док сваки други Косовар живи од трећине те суме. Уколико га опљачкају, мале су шансе да ће починилац бити икада ухваћен, иако је на Косову највећи број полицајаца по становнику у Европи. У судовима чека 30.000 нерешених случајева. Уколико сте Ром или Србин на Косову, могло би вам се догодити да вам спале кућу – док војници НАТО-а мирно стоје поред и посматрају. То се догодило већ много пута„, пише Заремба.
Држава УН и седам пљачкаша
У другом наставку, ”Држава УН и седам пљачкаша„ (при чему ту не мисли на седам досадашњих шефова Унмика), новинар поред осталог описује невоље времешне, сиромашне ”госпође Хисари„, која је остала без телефона јер њен станар Јо Тручлер, старији управник косметске енергетске компаније КЕК, није платио телефонски рачун од 6.900 евра је једна и по просечна годишња плата на Косову, док је Тручлерова плата у Унмику тада била око 20.000 евра месечно). Очајна газдарица се обратила суду, али јој је речено да он није надлежан за унмиковце. Писала је Унмику, који јој је одвратио да нису одговорни за оно што њихови припадници чине приватно.
У међувремену је безобзирни станар отишао са Косова, односећи 4,3 милиона долара који су се касније појавили на његовом рачуну у Гибралтару. Истражитељи су утврдили да је Тручлер, којем је поверено да води једно од најважнијих предузећа на Косову (оно исто које грађанима не обезбеђује довољно струје), добио посао на основу фалсификованих докумената, да није ни економиста, ни инжењер, већ ситни преварант из Немачке.
„Они који се не врате са Косова џепова пуних пара или су будале, или свеци”, каже један Зарембин неименовани саговорник. Други Косово описује као „елдорадо за лопове”, а трећи признаје да је учествовао у много мисија УН у свету, али да „ниједна није била толико трула као ова на Косову”. Сви су они из различитих земаља, и заузимају (или су заузимали) високе функције у Унмику. Мари Фучи, која је 2003–2004. водила Косовску поверилачку агенцију, тврди да је већина помоћи упућена Косову завршила у рукама локалних мафијаша и да су огромне суме потрошене на активности које немају никакве везе са опоравком косовске привреде – већ са богаћењем косовске номенклатуре и челника Унмика.
У „причи о седам пљачкаша”, Заремба разоткрива како се то радило. Бо Олсен (име је измишљено) у својој земљи је био мали чиновник, а на Косову је постао главни међународни саветник у телефонској компанији ПТК. Није вредео ни трећину плате коју је примао (11.000 евра месечно), али је успео да опстане захваљујући мародеру (лешинару) број два, локалној Албанки. Њој је Унмик одредио мању плату, „свега” 1.000 евра, с тим да је слободно могла да упошљава неограничен број помоћника из иностранства за десетоструко већи износ... што је и чинила, под условом да Олсен и она добију свој део.
Трећи је извесни Гевин Џефри, директор у истој компанији ПТК. Он доводи познаника из Лондона, „финансијског стручњака”, који за плату од 16.000 евра месечно, уз додатке за службени и приватни аутомобил викендом, пола године игра покер преко Интернета.
Ту је и Британац Роџер Рејнолдс, који преко ПТК-а налази партнерску компанију „Norway Invest” и уплатом од 300.000 евра обезбеђује јој уговор са Унмиком вредан десет милиона евра. А онда напушта ПТК и прелази у ту компанију на плату од 20.000 евра месечно, из суме стечене по основу поменутог уговора. Италијанска финансијска полиција („светла тачка у тмурној косовској причи”, примећује Заремба) открила је да је директор норвешке компаније која је добила посао од УН обичан криминалац, па је уговор поништен, али Косово никад није повратило оних 300.000 евра.
Да би побољшао снабдевање грађана електричном енергијом, Унмик ангажује ирску компанију „ESB International” да помогне косовском КЕК-у, који има 70 милиона евра губитака годишње, пет пута дневно искључује грађанима струју и успева да наплати тек сваки други потрошени киловат. Ирци су остали три године, покупили око 10 милиона евра и оставили КЕК у истом стању у којем су га нашли.
Заремба је посебан део текста посветио Француској. Позивајући се на званична документа, он пише да је у време владавине Лајонела Жоспена, 1999. године, чим је постало јасно да ће француски министар Бернар Кушнер постати шеф мисије УН на Косову, француска влада успоставила специјалну комисију са задатком „да се избегне понављање Босне”, односно да Француска овога пута поврати већи део помоћи коју упути на Косово и Метохију. То је значило да ће француске компаније имати предност у добијању послова. Кушнер је ово постигао одбацивши предлог локалних експерата да повере „Сименсу” мобилну телефонију на Косову и одобрио тај посао француском „Алкателу”. „Резултат: седам година Косово има најгори и најскупљи телефонски систем у региону, закључио је Европски савет. А ипак, сваки пут кад неко на Косову телефонира новац се слива у касу Француске и Монака, који је, уз благослов агенције УН надлежне за међународне телекомуникације, ITU, ’позајмио’ Косову свој национални позивни број 0377.”