Македонија под српска окупација

[pixa]

Територијални добивки во контекст на сојузничка војна.

Ако веќе одиме со анегдоти, зошто тогаш Бугарија да се бори со брунтот на Турската армија во Тракија во скок до Константинополи, а во меѓувреме Србија да граба територија и да шамари неорганизираната вошкарска Турска Вардарска армија?

Не работи тоа така, тајниот анекс на договорот јасно зацртува поделбата на територии без да потенцира ништо околу "кој кој шо си зеде за него си зеде"

И српска армија се бори на једрене, дури и е пресудна за за бугарска победа.

 

[TheTrooper]

Што е контрадикторно... и кажими како тоа Србија не го почитува договорот, а Бугарија претходно иако се обврзала за офанзивен рат против турска со одреден број на трупи истите никаде ги нема... колку и да сме субјективни јас од една страна ти од друга, факт е дека има договор за поделба на Македонија но со заеднички рат против Турска и заедничко ослободување на таа територија и факт е дека Србите само ја ослободуваат додека Бугарите потоа цмиздрат за непочитување на договорот а капка крв немаат пролеано...

Контрадикторно е што кажува прво што е безпорна зона, а после тоа дава сосема трета дефиниција кога се цитира членот од договорот што значи дека пасусот претходен си нема врска и е нечие слободно толкување.

Бугарската војска е клучна за поразот на Турција бидејќи е на 15 километри од Истанбул. Бугарија е таа што ги капитулира турските војски и ја тера Турција на пораз и ги разбива најсилните турски армии. Затоа и не праќа освен 1 дивизија во Македонија војски затоа што е така договорено меѓу сојнузниците. Не може сама Бугарија да го победи цело османско царство и да ги прегази Турците во Тракија и да ги земе Родопите и да избие на Егеј и уште да се бори во Македонија.

Факт е без никакво сомнение дека Србија е таа што не го почитува договорот и тоа е тоа. Тоа што националистичката реторика мора да најде оправдување и да го релативизира секое неџентлменско однесување на својата страна затоа што секој за себе си е безгрешен ангел е друг муабет. На крајот на краиштата Србија беше побендик и и се исплатеше непочитувањето на договорот со Бугарија.

 

[pixa]

Турска тапија преведена на македонски... еден од доказите за фаворизирање на егзархијата и цариградската патријаршија, а како резултат на тоа србите ван кнежевина србија не се признаване, односно званично во османско царство срби нема, па така покрај работа доаѓа до мене овој документ каде што сопственик стефан државјанин на висока порта, а по народност грк, денеска неговите потомци кои и ми ја доставија оваа тапија се декларираат како срби а се презиваат баш по тој стефан, односно стефановиќ.

 

[SNM]

И српска армија се бори на једрене, дури и е пресудна за за бугарска победа.

Српска армија е побарана поради артилериjа со голем дострел. Бугарите сами спроведуват конечниот напад и и преземат Одрин.
Зашто се подпишуват по тебе договорите? Да се почитуват и спроведуват или пу пу не важи.

 

[TheTrooper]

Турска тапија преведена на македонски... еден од доказите за фаворизирање на егзархијата и цариградската патријаршија, а како резултат на тоа србите ван кнежевина србија не се признаване, односно званично во османско царство срби нема, па така покрај работа доаѓа до мене овој документ каде што сопственик стефан државјанин на висока порта, а по народност грк, денеска неговите потомци кои и ми ја доставија оваа тапија се декларираат како срби а се презиваат баш по тој стефан, односно стефановиќ.

Знаеш дека додаде доказ дека Егзархијата не е на сила единствена дозволена црква?
Инаку да, Егзархијата и Цариградската патријаршија се двете цркви, но надвор од Егејска Македонија на практика тоа е српска црква бидејќи службува на српски и школите ги води како српски школи на српски јазик. Мислев дека ова е веќе јасно и разјаснето. Српската пропаганда во Македонија делува низ институциите на Цариградската Патријаршија.

Па нема отоманската империја да дозволи ваљда црква што е од туѓа држава да и делува? И Цариградската Патријашрија и Егзархијата се цркви на Отоманската империја со седиште во Константинопол.

 

[Ivica^]

Туууј јако, иам дваестина турски тапии дома. Мора да ги преведам, кој знае што ќе излезе

 

[Vasileos]

И српска армија се бори на једрене, дури и е пресудна за за бугарска победа.

Да како по договореното, ајде ти како по сите параметри луциден човек со барем основна интелегенција, кажи ми го следново:

ЗОШТО би се замарале Србија и Бугарија да потпушуваат договор, па и таен анекс, кога според тебе "кој шо си зеде за себе си зеде"? Значи нема овде лево десно, чисто и прецизно црно на бело и елементарна ситуација без простор за многу толкување.

Бугарија не потпишува таков договор со Грција? Зошто? Баш затоа што оди на тоа да грабне територии побрзо оти ги смета грците за слаби.

 

[TheTrooper]

Да како по договореното, ајде ти како по сите параметри луциден човек со барем основна интелегенција, кажи ми го следново:

ЗОШТО би се замарале Србија и Бугарија да потпушуваат договор, па и таен анекс, кога според тебе "кој шо си зеде за себе си зеде"? Значи нема овде лево десно, чисто и прецизно црно на бело и елементарна ситуација без простор за многу толкување.

Бугарија не потпишува таков договор со Грција? Зошто? Баш затоа што оди на тоа да грабне територии побрзо оти ги смета грците за слаби.

Србија можеби и ќе го испочитуваше да не и се виде малку територија кога западот реши да ја создаде Албанија и да им го ускрати излезот на море. А на крајот на краиштата секој договор важи толку колку што може да биде спроведен.

Е сега не е работата само толку проста. Бугарија и без тој договор во 1913та е огромна и со војска самата колку што имаат Грција и Србија заедно. Ако Србија нема допирна точка со Грција и Бугарија стои меѓу нив, а истата Бугарија има излез и на 2 мориња тоа ја прави Бугарија локален хегемон што на никого не му е во интерес така што втората балканска војна можеби би била неизбежна, само што не би била Бугарија таа што ќе нападне, туку другите две и при придржување до договорот.

Edit. Само за илустрација каква би била мапата на Балканот ако Србија се придржувала до договорот и успеала да ја задржи цела спорна зона за себе.

На брзина правена е мапата, не ми замерајте за некои грешки, но ова е масовна Бугарија која што во џеб ги загрозува и Грција и Србија. Не верувам дека немало да дојде до избивање на уште една војна, само што веројатно напаѓачите би биле други.

 

[Щипянецъ]

Одредбе које говоре о офанзивном рату против Турске и о подели Македоније ушле су у Тајни додатак, који представља суштину српско-бугарског уговора. Око ових одредаба воћена је жестока петомесечна дискусија која је “у неколико махова претила да изазове прекид преговора и српско-бугарски споразум одложи ко зна за колико времена”. Споразум је постигнут на следећој основи: све територијалне тековине које се задобију у рату против Турске потпадају под заједничку власт (кондоминијум) оба савезника и састоје се из неспорних и спорних територија. Као неоспорне означене су оне територије које никада и нису биле предмет спора: оне на север и запад од Шар-планине као неспорно српске, а оне на исток од реке Струме и Родопа као неспорно Бугарске. Територија измећу Шар-плапине, Родопа, Егејског мора и Охридског језера означена је као спорна и за њу је речено да се може организовати у аутономну област или поделити мећу савезницима. Фраза о аутономији Македоније унета је у Уговор на захтев Гешова ради обмане македонског народа, а нарочито македонске емиграције у Бугарској. У ствари, ни српска ни бугарска влада нису намеравале да дају аутономију македонском народу – чију националност нису признавале. Напротив, оне су упорно радиле да целу Македонију присаједине, но када су се увериле да је то у датим историјским условима немогуће, споразумеле су се о њеној подели.

У члану 2. Тајног додатка, са краја на крај спорне територије, од Големог врха код Криве Паланке до манастира Губавац на Охридском језеру, повучена је прецизно гранична линија: “која полази од Големог врха на турско-бугарској граници (северно од Криве Паланке), иде углавном југозападним правцем до Охридског језера, пролазећи преко: виса Китке, између села Метехова и Подржикоња, преко коте источно од села Башчева, између села Љубенаца и Петраљице, преко виса Острича – кота 1000 (Лисац планина), кота 1050, измећу села Драча и Опила, преко села Талишманаца и Зиваљева, коте 1050 и 1000, преко села Кушала, по главној вододелници планине Градишта до виса Горића, кота 1023, вододелницом измећу села Иванковца и Логинаца, па Ветерским и Сопотом на Вардару, сече Вардар и продужава планиским гребеном преко коте 2.550 до планине Переполе, њеном вододелницом измећу села Крапа и Барбареса до коте 1200, затим измећу села Еркенова и Дренова до виса Чесме (кота 1254), вододелницом планине Бабе и Крушка-тепеси, измећу села Селца и Царског до виса на планини Протаинској источно од села Белице, преко Брежана, коте 1200 (Илијинска планина), вододелницом њеном преко коте 1230 и 1277, измећу села Ливоишта и Горелаца до манастира Губавца на Охридском језеру”. Србија се обавезала да не тражи ништа преко означене границе, а Бугарска – да прима ту границу ако се руски цар “који ће бити умољен да реши арбитражом ово питање, изјасни у корист ове линије. Разуме се по себи, да се обе стране обавезују, да приме као дефинитивну границу ону линију (подвукао С. С.), за коју Њ. В. Руски цар буде нашао, да у горе поменутим границама (подвукао С. С.) најбоље одговара интересима обе уговорне стране”.

https://prvisvetskirat.rs/balkanski-ratovi/drugi-balkanski-rat/uzroci-rata-i-politicke-i-vojne-pripreme-za-rat/srpsko-bugarski-ugovor-o-savezu-i-o-pod/?fbclid=IwAR0juRVnro3Ndu4JHeDZhtANuTPmsv71NAjyxSM-uoLUCQJOAyEVk98eMz4

Првиот пасус е полн со лаги. Бугарија до крај инсистира на автономија на Македонија и тоа се гледа од сеќавањата на дипломатите. Србија е таа што сака територија, бидејќи таму нема ниту еден Србин и нема да добие ништо од автономија.

Вториот пасус е само копија од самиот таен договор. Не содржи информации на која територија требало да дејствува бугарската војска.


Цитат: "На 15 септември 1912 година - помалку од 1 месец. до почетокот на воените дејствија, генералштабовите се договориле во Македонија да дејствува целата српска војска. Српска дивизија била стационирана во Ќустендил и по избувнувањето на војната ја прекрила бугарската граница, напредувајќи против Османлиите кон Крива Паланка и Кратово. Од бугарска страна, во Македонија (по реките Струма и Овче Поле) остана да дејствува само 7-та Рилска пешадиска дивизија."


Со други зборови, тоа што го напиша дека Бугарија не ги исполниле своите обврски е голема лага. Да не зборуваме за тоа: "овие не можеле од софија подалеку да стигнат".

 

[Vasileos]

Србија можеби и ќе го испочитуваше да не и се виде малку територија кога западот реши да ја создаде Албанија и да им го ускрати излезот на море. А на крајот на краиштата секој договор важи толку колку што може да биде спроведен.

Е сега не е работата само толку проста. Бугарија и без тој договор во 1913та е огромна и со војска самата колку што имаат Грција и Србија заедно. Ако Србија нема допирна точка со Грција и Бугарија стои меѓу нив, а истата Бугарија има излез и на 2 мориња тоа ја прави Бугарија локален хегемон што на никого не му е во интерес така што втората балканска војна можеби би била неизбежна, само што не би била Бугарија таа што ќе нападне, туку другите две и при придржување до договорот.

Абсолутно, јас единствено го гледам неспроведувањето на тој договор како иницијатор на процесот кој ја створи сегашна СР. Македонија, имено во границите и во карактерот во кој е сега.

Инаку јасно е зошто Србија не го почитува договорот, не добива излез на море, и како што рече спречува Бугарија да стане хегемон на балканот, страв кој го носи уште од самото ослободување на Бугарија.

Инаку да, далеку од тоа дека ако се спроведел договорот се би било розово и мирно, дури и да се избегнела дополнителна Балканска војна, сигурно ќе дојдело до препукување во Првата Светска, Бугарија возможно и без македонското прашање би влегла на страната на централните сили. Ист би бил резултатот и во Втора Светска каде исто Бугарија би била присилена во сојужниство со Германија.

Кој знае, повторно, сметам дека Македонија, каква што е сега, почнува да се формира во тој момент.

 

[FORZA ACM]

Која црна србија или бугарија ја ослободувала Македонија од Турција се да ви ебам... ВМРО прво влегло во мнозинство од градовите, додека вашите големи срби и бугари на готово начекале ослободени градови и села и ја преземале управата од ВМРО.
Да имавме држава денес, ваквите како вас немаше да имаат пристап до воздух, а не пак до интернет.

 

[TheTrooper]

Која црна србија или бугарија ја ослободувала Македонија од Турција се да ви ебам... ВМРО прво влегло во мнозинство од градовите, додека вашите големи срби и бугари на готово начекале ослободени градови и села и ја преземале управата од ВМРО.
Да имавме држава денес, ваквите како вас немаше да имаат пристап до воздух, а не пак до интернет.

Сигурно неколку илјади комити биле клучните во разбивање на Турција, а не таму пола милион Грци, Бугари и Срби.

Влегување во градовите не значи дека комитите биле тие што ги истерале Турците. На територијата на Македонија грчките и српските војски во 5-6 големи битки поразуваат сума сумарум 200.000 турски војски.

 

[Vasileos]

Сигурно неколку илјади комити биле клучните во разбивање на Турција, а не таму пола милион Грци, Бугари и Срби.

Влегување во градовите не значи дека комитите биле тие што ги истерале Турците. На територијата на Македонија грчките и српските војски во 5-6 големи битки поразуваат сума сумарум 200.000 турски војски.

Абе тоа е татарски фалсификат, во тоа време во Македонија имало над 500.000 војници македонци од македонската библиско/исконска фаланга, и тие со тоа копјата долги на турците мамето им го наденале.

И тамаан да ја ослободат цела македонија тие злобните монголо-бугаро-французо-татарите од зад грб им дошле и,. и.. и се разбудив после целиот испотен.

Извор: Абе брааат на дедо ми чичко му од золва брачед му бугарите го мачеле по затвори

 

[pixa]

Знаеш дека додаде доказ дека Егзархијата не е на сила единствена дозволена црква?
Инаку да, Егзархијата и Цариградската патријаршија се двете цркви, но надвор од Егејска Македонија на практика тоа е српска црква бидејќи службува на српски и школите ги води како српски школи на српски јазик. Мислев дека ова е веќе јасно и разјаснето. Српската пропаганда во Македонија делува низ институциите на Цариградската Патријаршија.

Па нема отоманската империја да дозволи ваљда црква што е од туѓа држава да и делува? И Цариградската Патријашрија и Егзархијата се цркви на Отоманската империја со седиште во Константинопол.

Само што една е грчка друга бугарска, а пеќката патријаршијаа е практично забранета, а како што наведов и во претходните постови дури и црквите и храмовите им се одземени... од тапијата што ја постирав очигледно се гледа дека сее работи за срби, но од портата се евидентирани како грци, а ниту грчки зборувале, ниту нивна култура имале ( рецимо со славаатаа што ја трубам), конректно луѓето што се потомци на тој стефан се свесни за своето српско потекло, дури е и смешно што нивниот предок е евидентиран како грк, а дури и славата си ја знаат која им ја славел нивниот предок Стефан, а потомците ја наследиле и ден денеска ја слават, затоа и крсната слава како културен обичај е важен за србите, бидејќи тоа е еден сегмент кој го дефинира српскиот идентитет.

Да како по договореното, ајде ти како по сите параметри луциден човек со барем основна интелегенција, кажи ми го следново:

ЗОШТО би се замарале Србија и Бугарија да потпушуваат договор, па и таен анекс, кога според тебе "кој шо си зеде за себе си зеде"? Значи нема овде лево десно, чисто и прецизно црно на бело и елементарна ситуација без простор за многу толкување.

Бугарија не потпишува таков договор со Грција? Зошто? Баш затоа што оди на тоа да грабне територии побрзо оти ги смета грците за слаби.

Еве ти како просечно интелигентен човек си слушнал за Политика, аа како што е наведено во линкот што го постирав за постигнување на тој договор претходеле низа случувања, дури и рускиот цар бил вклучен во преговорите, додекаа фердинанд како владетел од благородничка немачка фамилија е ориентиран повеќе према аустро-унгарија кој и одбива некое време да го потпише... но во кратко постигнување на споразумот е за ненапаѓање меѓусобно и офанзивен рат против турска, кој што според мене прво бугарија не го испоштува со офанзивниот рат према турска во македонија, а потоа и околу не наапаѓаањето каде го јадат и тука на велико.

Автоматски споено мислење: 9 ноември 2021

Србија е таа што сака територија, бидејќи таму нема ниту еден Србин и нема да добие ништо од автономија

СРБИ СКОПЉАНЦИ
Срби су у Скопљу, старом граду цара Душана одувек присутни, али били су под Турцима мање више потиснути и у сенци, због јаке непријатељске пропаганде и бруталног насиља, карактеристичног за турску окупацију Старе Србије. Треба се подсетити многобројних културних трагова тамошњих житеља Срба, који чине вредан "летопис". Постоји код Скопља потез "Скопско бакарно гумно", ту су се по народном предању Срби први пут у историји појавили.
Још 1184. године Стефан Немања разруши Скопље "и земљи свог отачаства прикључи покрајину - звану Врани" (Врање). Стефан Немања је подигао у Скопљу цркву посвећену Св. арханђелу Михајлу. Скопље је било у српској држави више од два века, између 1282. и 1392. године. Српски краљ Милутин је начинио три православне цркве у Скопљу: прву, посвећену празнику Успење Богородице; другу, посвећену Св. великомученику Ђорђу; трећу, посвећену Св. равноапостолском Константину. После његове смрти сахрањен је у својој задужбини, Успенској цркви, у Скопљу. Његов син краљ Стефан Дечански је испунио завештање очево, и три године касније пренео његове мошти у Софију, где се и сад налазе у храму Св. Недеље, његовој задужбини познатијој као "Свети Краљ". Под царом Душаном од 1346. године постало је друга престоница. Српски цар је у Скопљу прославио 1352. године своју крсну славу Св. Аранђела.
У 16. веку то је и даље српски, али културни центар. Тако 1569—1570. године ту је држао књижару Кара-Трифун, у којој је продавао српске књиге. У граду у 17. веку столује "епископ Скопју и Пологу", а век касније "епископ Скопију и Врањи". Евлија Челебија помиње српску цркву у Скопљу. Путописац Соранчин назива град 1575. године: "Скопље великим и насељеним градом у Србији". Слично пише и Александар Комуловић 1584. године - "Скопље се налази у Србији, чији је главни град". Скопски митрополит Симеон у Русији се представља 1641. године да је "из сербске земљи города Скопљи". Када је Патријарх Пећки Арсеније Чарнојевић 1682. године кренуо на хаџилук у Свету земљу - Јерусалим, застао је у једном селу близу Скопља. Изашли су пред њега прво скопски ђакон Христифор, а касније и сам митрополит скопски Теофан. Како је записао Патријарх: "Принесоше част (послужење) са љубављу". Барон Феликс де Божур (крајем 18. века) "Скопље има 5-6.000 становника, и налази се у Србији". И додаје - град је са малим кућама, прљавих уских улица, стари град се распао...Јордан хаџи Константиновић као његов становник тада, пише 1846. године за Скопље: "Град стар, велик и чудесан; око њега су близу 20 манастира зиданих од српских владалаца." Ни једна српска "покрајина" није тако препуна местима и објектима који носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља.
Скопље је била прво престоница српског цара Душана, а затим краља Вукашина и његовог сина - Краљевића Марка Мрњавчевића. У самом Скопљу је зато било некад много православних, већином српских средњовековних цркава. Крајем 19. века у њему су, међутим, штрчали минарети 17 џамија, које су у ствари биле некадашњи храмови. Тако је Сија-Бегова џамија -најлепша и најбогатија муслиманска богомоља у Скопљу, подигнута на темељу и од камена Душанове задужбине - цркве Св. Арханђела. Алаџа-џамија на речици Серави, постала је од цркве Св. Ђорђа, задужбине српског краља Милутина. Ту је само био оборен звоник, и додат минарет, а све је остало било исто, непромењено. Трећа, Мустафа-пашина џамија која се издизала у граду повише валијске куће (конака), велико здање са пет кубета и великим шадрваном (водоскоком), била је пре црква Св. Петке. Под том џамијом су била подвлашћена сва села, њих 18, која су некад припадала манастиру Матејичу. Пармиџи-џамија покривена плехом, на каменом мосту са десне стране реке Вардара, у којој је био магацин за џебану (муницију), некад је била црква Св. Недеље. Бугарски егзархисти су 1898. године освештали нови храм посвећен Св. Димитрију у Скопљу. Црква је никла на месту некадашње истог имена, која је била саборна од времена обнове Пећке патријаршије. Бугари су наводно порушили стару цркву, само због њене, српске прошлости. Између Срба и Бугара у Скопљу, почетком 20. века водила велика "борба" око цркве Св. Спаса; коме ће припасти. Скопски саборни храм је између два рата била стара црква Св. Богородице. Нова црква у Скопљу освећена маја 1934. године била је храм Славе. То је била богомоља са костурницом подигнута на тамошњем војничком гробљу. Налазила се поред пута Скопље-Куманово. Градња цркве је почела 1929. године, по пројекту инжињера Константина Хоменка. Дивни мермерни иконостас поклонио је краљ Александар I Карађорђевић.
После укидања Пећке патријаршије 1766. године, пропале су све старе српске школе. Грци су као носиоци владајуће јерархије надвладали Словене - Србе и Бугаре. Писменост су деца наставила по српским манастирима, у малим манастирским школама. Међу прве српске школе основане наново у 19. веку у Старој Србији, спада и она у Скопљу. Отворена је око 1830—1835. године за време Хамзи-пашине управе. Када је у Скопљу саграђена Богородичина црква, уз њу је отворена прва српска школа са учитељем Николом из Прилепа. Он је предавао по старински: часловац, псалтир и писање србуљско - по манастирском методу. Учио се ту и грчки језик, као "трговачки" да би се угодило грчком владици. Кад је умро учитељ Никола, још девет месеци је школа радила, под поп Арсом из Велеса. Скопљанци су другу српску школу отворили 1848. године у предграђу Чаиру, у којој је почео децу учити Скопљанац, Ђорђе Карга. Њега је наследио већ помињани поп Арса из Велеса. Ученик те школе, Коста Сидовић који је постао члан "меџлиса", касније је био веза са Београдом, посредовао је да српске школе добијају уџбенике штампане у Србији. Иза поп Арсе као учитеља, радио је калуђер Павлентије са Свете Горе. Док је калуђер учио децу, дошао је Никола из Кожана за грчког учитеља. Због тога се тада одвојила грчка школа од српско-словенске народне у Скопљу. Скопљанци се реше и позову Србина из Војводине, Парталеја (у ствари Павла) који 1850. године поста српски учитељ. Изводио је наставу у тој школи која се од тад зове само "српска" годину дана, до 1851. Учила се у тој школи код Богородичине цркве, од тада поред црквених књига и чиста "српска писменост", и општа историја и култура. У то време 1851—1852. године отворили су Скопљанци трећу српску школу, на десној обали Вардара у "Араџи Саламедин махали". Ту је часове држао неки "распоп" Атанас, којег за пола године замени Србин из Галичника. А у школи где је наставу држао Парталеј, поставили су Анастаса из Велеса. По смрти Атанасовој, стигао је учитељ Трајко из Штипа. Када је путописац јеромонах Гедеон посетио 1851. године Скопље, приметио је да су ту људи финији и отворенији за европску културу. У граду су биле три православне цркве, поред нове дивно украшене "саборне" Богородичине, наводи још две старе - Св. Спаса и Св. Димитрија. Деца се уче у три српске школе, под тројицом учитеља. У једној (оној код Богородичине цркве) уче се занимљиви предмети важни за шире образовање, па се она може сматрати за "нижу гимназију". Бугари су прву своју школу отворили у Скопљу 1863. године, и то преваром јер су "главну" српску школу (радила 1830-1863), претворили у "бугарску". Урадио је то - "побугарио" српску школу, неки Стојанче из Бунишевца, бивши ученик скопског учитеља и свог заштитника Анђелка, наследника 1854. године чувеног Јордана Хаџи Константиновића. У једном извештају помиње се српска основна школа у Скопљу, између 1868—1874. године. Патријарх српски Атанасије други, живео у 18. веку (око 1750), родом је из Скопља.
Формиран је 1851. године претплатнички пункт за набавку једне српске књиге у Скопљу. Окупили су се читаоци - писмени људи због "драматичне повести" српског краља Војислава, захваљујући труду тамошњег учитеља Јордана Хаџи Трајковића. Наводе се у списку претплатника: Илија игуман манастира Љубанског, Прокопије јеромонах тог манастира, учитељ виших наука поменути Јордан, Игњатије учитељ нижих наука и црквени "пјевац", др Станојло Јанковић практични лекар, Пера Јовин, Јован Хаџи Поповић, Трајко Арсић, Христа Тасић, Никола Атанацковић, Илија Јовин, Зафир Костић, Коста Анчев, Панта Стајчев, Јован Стефков, Димитрије Сирах и Коста Икономов.

Автоматски споено мислење: 9 ноември 2021

Године 1857. купио је књигу о народним песмама, Јордан Хаџи Константиновић Џиновић учитељ и "члан Србског ученог друштва" у Београду. Међу купцима једне српске књижице срећу се 1864. године у Београду, Скопљаци: Замфир Хаџи Поповић и Серафим Хаџи Ђоровић.
Хаџи Јордан је био најугледнији и "први" учитељ српски у Старој Србији, али који се залагао за слогу међу тамошњим поробљеним Словенима - Србима и Бугарима. Дошао је за учитеља у Скопље 1852. године, да замени привременог учитеља калуђера Доротеја, при "главној" школи код Богородичине цркве. Са њим је стигао као помоћник и појац, Игњатије Тошевић из Башиног села. Имао је Јордан велику библиотеку са књигама на разним језицима, коју су му Турци оштетили, док је био учитељ у Скопљу до 1854. године. Други боравак Јорданов у Скопљу траје 1856—1858. године. Бугарски егзархисти су га прогонили и оптуживали код Турака. Допао је и тамнице, а кад се ослободио ишао је у Прилеп, па Кавадарце за учитеља. Због Грка - фанариота којима је сметао јер је тражио словенска богослужења, протериван је двапут из Скопља а једном у Велесу, те био затворен и у тешком прогонству у Малој Азији, када му је један заптија камџијом избио око. Треће бављење Јорданово у Скопљу 1869. године било је најкраће, јер су га овај пут Бугари убрзо "најурили". Константиновић се није залагао ни за Бугаре ни за Србе, него за "Словенство", и мада је једно време попустио, због незаинтересованости државе Србије, и приближио се "Бугарашима", убрзо је са њима рашчистио дефинитивно. Видео је у њима 1873. године свог главног непријатеља. Био је тај одважни српски учитељ - мученик значајан је по свом просветитељском раду и писању. Писао је уџбенике за српске школе, који су тајно штампани "ватошкој" штампарији или у Београду. Био је дописник српских листова и објавио радове у београдском "Гласнику српског ученог друштва". Вредан је и по томе што је руском научнику Гиљфердингу био главни сарадник, уступивши му своју велику грађу о јужно-словенским старинама.

Автоматски споено мислење: 9 ноември 2021

Године 1854. Скопљаци су у "Чаирску школу" довели новог учитеља Михајла Ковачевића из Штипа. У трећој српској школи, остаде само Србин Н. из Галичника, док учитеља Трајка преведоше у Чаир. Србина је 1858. године заменио учитељ из Србије, Стојко Аћимовић родом из Палошева. Отишао је Аћимовић 1860. године у друге српске школе да настави просветни рад. Године 1897. у Скопљу су у српској школи радиле учитељице Анка Панзатијевић, Настасија Деспотовић и Милка Спасић, док је директор српске гимназије био професор Иларион Весић. При српским школама у Скопљу деловао је хуманитарни Фонд за помоћ сиромашној школској деци под именом "Напредак".
Године 1877. усред Скопља убили су бугарски егзархисти Србина, оца Стојана Стојчевића, јер је одбио да "буде Бугарин". Слично су прошле и друге српске породице у Скопљу, попут Јањића, Димитријевића, Секулића, Николића, Богдановића, Вељковића и других. Трифуна Вељковића су попови "бугараши" 1882. године на превару одвели у непознатом правцу; био је ликвидиран. Трифун је међутим оставио кратко "опроштајно" писмо у којем је сина Лазара, обавестио да ће страдати због свог српства. На Богојабљеније 1897. године шесторица Бугара напала је српску литију код водоосвећења. Избила је велика туча у којој је рањено 40 Бугара и четири Србина. Избоден је ножем усред дана у центру Скопља 1901. године Србин, поп Тома Јовановић, од стране бугарског атентатора.
Најистакнутији Срби у Скопљу били су пре Првог светског рата Богдан Раденковић, Стрико - Лазар Божовић, Илија Вулетић, Давид Димитријевић, Михаило Шушкаловић, Милан Чемерикић, Глиша Елезовић и Велимир Прелић. Прелић је био жртва атентата бугарских комита 1928. године. Србија је због деликатног стања у Скопљу држала своја четири можда најспособнија конзула: Карића, Ристића, Балугџића и Јована Јовановића. Једно време у Скопљу је било неиздржив положај наметнут Србима. Само су биле две српске кафане - ортака Стерђевића и Поповића и Јанчетов Хан. Радио је један Србин лекар и по један поп, прво Бурка, па Стевка са малом оскудном парохијом. Браћа Поповићи су били српски национални радници у Скопљу. Око 1880. године Младен Поповић (умро 1928) је држао "хотел", а брат Василије био је учитељ у том граду. Младен је био чувен по одважности, а за кога се надалеко чуло када је пред Хафиз-пашом у Скопљу једини од хришћанских првака посведочио да је Србин, иако је то било опасно и забрањено. Осим њих у Скопљу су у трговачким пословима предњачили Срби, са угледном фирмом "Браћа Јовановићи" Коча Јовановић један од покретача српске четничке акције на југу је у Скопљу 1895. године отворио прву српску књижару. У њој су се тајно састајале и договарале српске комите, у чијим се редовима налазио и Коча.

Автоматски споено мислење: 9 ноември 2021

Децембра 1888. године Турци су у Скопљу јавно спалили 3000 српских књига, намењених школама. У Скопљу је живео и радио приватну лекарску праксу (1894) године, Србин лекар Михаило Шушкаловић, који је завршио Медицински факултет у Бечу. Угледни и писмени Србин, Божин Југовић био је 1896. године градски терзија и једно време замењивао учитеља у основној школи. Његов брат је у то време био парох у Охриду, а стриц калуђер у манастиру Хиландару. Имао је лепу збирку српских историјских, националних и црквених књига, које је позајмљивао Србима да читају. Забележене су у Скопљу 1896. године од српских просветних установа: две основне школе, мушка гимназија и Виша девојачка школа. До 1893. године Турци су толерисали само једну српску основну школу, а 1897. године било их је три, за мушку и женску децу. Гимназија је започела рад 1894. године, то је као интернатски завод (са две изнајмљене куће за смештај ђака) а учила је по плановима сличним нижим гимназијама. У њој је било школске 1895/1896. године у два разреда 105 ученика. Управник школе и наставник прво је био Илија Вучетић, па архимандрит Иларион Весић. Виша женска школа је такође интернатског типа, у којој раде три наставнице. Биле су 1897. године две српске гимназије у Скопљу; мушка и женска. Српско забавиште у Скопљу се помиње 1900. године. Турски султан је одликовао орденом Меџидије, четвртог степена, придворног протојереја Симу Протића из Скопља, марта 1900. године. Скопско друштво "Српско коло" приредило је 1905. године свечану седницу у помен покојном писцу Јанку Веселиновићу. Седница је одржана у позоришној дворани Српске гимназије. Говорници су били Стеван Тубић - о делу Веселиновићем, и Војислав Ненадић - читао песму о Јанку и једну приповетку књижевникову. Године 1907. изгорела је зграда српске мушке гимназије и учитељске школе у Скопљу. На Сретење 1909. године у Скопљу одржана је прва скупштина Срба у Османском царству. Отворена је у Скопљу 1910. године "Српска пивовара" (пивара). Излазио је у Скопљу, српски лист "Вардар" (1910). Године 1911. у Скопљу су биле ове српске образовне установе: основне школе, Мушка гимназија, Учитељска школа и Домаћичко-раденичка школа.

 

[callejón de la muerte]

Не е јасно како се толерира член кој го негира постоењето на македонската нација. Тоа што судбината била сурова кон него и се родил во семејство кое се декларира како србијанско не е некоја олеснителна околност. Друг, татарски член го прави истото од слични побуди. Усташот пак фура теза дека македонците произлегле од татарскиот народ со некаква си преодна фаза (?!)