Karolina Gočeva - Biografija
Makedonska pop zvezda, dva puta predstavnica svoje zemlje na „Evroviziji“, devojka čija je lepota zablistala s prvog broja „Plejbojevog“ izdanja u njenoj zemlji, zasigurno najlepši „proizvod“ našeg suseda s juga, poubavo makedonsko devojče Karolina Gočeva, ne deli mišljenje većine.
– Ne smatram sebe nekom lepoticom. I sama se nekad iznenadim svojim izgledom kad mi stilistkinja iskombinuje garderobu, šminku, frizuru. U stvari, mi žene smo jedna velika prevara. Nijedna od nas nema hrabrosti da napusti kuću onakva kakva se probudila, sve se nešto sređujemo, kamufliramo, a ljudima koji su nam bitni uopšte nije važno kako izgledamo. Da se ja pitam, ne bih se šminkala, ne bih ni štikle nosila, ali od mene se očekuje da i u supermarketu budem tip-top sređena. Pa onda komentari, smršala je, ugojila se, ima celulita, loše se obukla, uh, to mi je najteži deo – pokušala je Karolina da razbije mit o sebi kao ženi fatalne lepote i u odbranu svoje teze dodala:
– Nisam nikada do sada igrala na kartu lepote da bih nešto postigla ili sebi olakšala. Već godinama se oslanjam na dobar gen, pa ne vežbam. Ne ponosim se time, ali šta da radim kad me mrzi? Jedem čips i picu, pijem pivo, ne idem u solarijum, ne paničim zbog celulita. Ne želim da budem rob nekom stereotipu o izgledu. Godine koje dolaze me ne plaše, ni najmanje. Nisam protivnik estetske hirurgije i pored toga što još ništa nisam na sebi korigovala, za koju godinu ću verovatno malo razmisliti o nekom ulepšavanju. Za sada ne osećam potrebu da savršeno izgledam, a i savršenstvo u bilo kom pogledu otežava život. Sad je in biti nesavršen jer svetom vladaju nesavršeni ljudi.
Od ovih obraščića nema više ni traga
Tajna ljubav
Nijedan period u životu, kaže, ne može zameniti detinjstvo zbog jedinstvenog osećaja bezbrižnosti koji se nikada više neće ponoviti.
– Kad bolje razmislim, vratila bih se u detinjstvo na nekoliko sati, da se malo odmorim. Rođena sam u porodici Svetlane, inženjera tehnologije, i Blagoja, lekara anesteziologa, kao prvo dete. Odmalena sam bila vrlo poslušna i poprilično stidljiva i povučena. Moja mama kaže da joj je nekad žao koliko sam bila mirna. Kada bi mi rekla da sednem i da je sačekam, ostajala sam na istom mestu i ne bih se pomerila ni centimetar dok se ona ne vrati, pa makar prošla i dva sata. Moja sestra Aleksandra rodila se kada sam imala dve i po godine. Ona je sušta suprotnost meni i glava naše porodice, a meni najbitnija osoba na planeti. Detinjstvo je u to vreme bilo jednostavnije, bez interneta, bez Fejsbuka, samo igrice koje bismo smislile u dvorištu ili na ulici. Sve devojčice bile su slično obučene, imale smo najobičnije lutke, samo su srećnice imale barbike. Ali ipak, mislim da nam ništa nije nedostajalo. Moji roditelji stalno su se trudili da nam usade vrednosti koje realno u životu više odmažu nego što pomažu, ali nisu oni krivi što je život danas teži ako si iskren, pošten, ako se trudiš da sve postigneš sopstvenim trudom i upornošću. Sigurna sam da ću i ja svoju decu isto učiti, bez obzira na to što bi im u životu bilo lakše kad bi se ponašali potpuno suprotno.
-Od malih nogu sam pevala, prvo kod kuće, pa onda i na priredbama koje je organizovao Pionirski dom, čiji sam član bila. Još od tada sam maštala da budem pevačica, ali nisu me ozbiljno shvatali zato što je to, zajedno s balerinom, lekarkom i učiteljicom, jedno od najčešćih zanimanja na listi želja svih devojčica. Ipak, mama me je upisala u muzičku školu, pa sam uporedo s osnovnom završila i nižu muzičku. Bila sam odličan učenik, u to vreme bilo je sramota biti išta manje od toga. I dalje sam bila mirna i stidljiva, zbog čega sam teško sklapala prijateljstva i nisam se baš dobro snalazila u novom okruženju. Možda su zato moja prijateljstva dugoročna i traju još uvek. U osnovnoj školi desile su se i prve tajne simpatije, što mi je sad malo smešno. U drugom ili trećem razredu osnovne bila sam zaljubljena u Borisa Novkovića. Baš sam ga nedavno srela u Beogradu i ispričala mu da mi je on jedna od prvih ljubavi, da sam imala njegove postere, kasete i padala u nesvest kad je on bio na TV-u. Rekla sam mu i da sam ga zaboravila čim sam ugledala Džoija iz „New kids on the block“.
Na letovanju, mala mis suve majice
„Najki“ i đus-votka
U vreme kada je društvo najvažnija stavka u životu, donosi se i odluka o upisu u školu. Tako je izbor pao na gimnaziju jer Karolina nije htela da se odvaja od drugarica. O Srednjoj muzičkoj školi nije ni razmišljala.
– Tada mi se formirao sasvim drugi krug prijatelja, s njima se još uvek družim. Ne znam kako je bilo kod vas, ali kod nas je bila prava fora da imaš „levi’s 501“ original, s naglaskom na „original“, i patike „najki“, „adidas“ ili „ribok“. Oblačila sam se jednostavno, farmerke, majica i patike. E, kad postaneš ponosni vlasnik brendirane opreme, sve je postajalo lakše, čak si uživao i poštovanje drugih. Zlobne duše možda bi pustile buvu da su ti farmerice „fejk“, ali smo ih odmah proglašavali ljubomornim. Izlasci su mi postajali sve češći, a s tim i ratovi kod kuće, jer je svaki minut bio bitan. Svi smo zavideli drugarici koju su puštali do ponoći, dok mi jadnice moramo kući još u 11 sati, pa ceo vikend „mrzimo“ roditelje što nas teraju da prolazimo kroz takav blam. Izlazili smo u kafić i pili sok. Nisam probala alkohol sve do trećeg razreda srednje, kad me je drugarica Zorica nagovorila da probamo đus-votku. I takva kakva jesam, odmah sam to ispričala roditeljima, da me slučajno ne otkriju, tj. ne namirišu.
-Odrastala sam uz ex-YU muziku. Kad sam bila veoma mlada, obožavala sam „Nove fosile“ i Tajči, na prvom mestu mi je bio Bajaga, pa „Plavi orkestar“, „Prljavo kazalište“, „New kids“. S vremenom se menjao i moj muzički ukus. Muziku volim i stvarno slušam sve. Ne delim ljude po muzičkom žanru koji slušaju, ali mi je veoma bitno koju muziku sluša moj partner, kao i to da li je muzikalan. Jednom mi se udvarao dečko koji nikad pre nije čuo za Šade. Kad je to priznao, to je bio i poslednji put da je čuo moj glas preko telefona.
Niko me ne shvata ozbiljno, a biću pevačica
Pre dvanaest godina Karolina je shvatila da želi da se bavi muzikom. Prvi put se odvojila od kuće i roditelja i uplovila u „drugu najdužu vezu“ u životu, u saradnju s producentskom kućom „Avalon“, koja traje već deset godina. Duža joj je samo „veza“ s frizerom: dvanaest godina.
– Upisala sam se na studije engleskog jezika i književnosti zato što sam bila talentovana za strane jezike. U to vreme još nisam bila svesna da će muzika biti moja glavna profesija. S današnje vremenske distance, smatram da je greška što se nisam upisala na Muzičku akademiju. Ne verujem da ću ikada raditi kao profesorka engleskog, mada, ko zna, život je nepredvidiv. Odvojila sam se od roditelja kad sam počela da studiram. Oni još uvek žive u Bitolju, dok sam ja već dvanaest godina u Skoplju. Prvih nekoliko godina selila sam se iz stana u stan, sve do pre šest-sedam godina, kada sam kupila svoj. Od tada se ponovo osećam kao kod kuće. Roditelji su me podržavali u karijeri, mislim da je to veoma važno, iako nije presudno. Ne sećam se kada sam zaradila prvi honorar, ali se sećam da sam na početku karijere pare trošila na garderobu, izlaske, putovanja i razne gluposti, sve dok se moja mama nije dogovorila s mojim menadžerom da veći deo mojih prihoda ide kod nje, na sigurno. Hvala joj što je tako postupila, da nije bilo nje, još uvek ne bih imala svoj krov nad glavom.
Drago mi je što sam za sve ove godine uspela da održim prijateljstva. Uvek sam maksimalno iskrena, učinila bih sve da pomognem bliskoj osobi i nikada nisam nijednog prijatelja izdala. Zato, kad god sam u nekom problemu ili lošem stanju, njih sedmoro se nacrta kod mene, dobro izvređaju onog ko me je povredio i onda je sve lakše i vedrije.
Buduća studentkinja engleskog jezika
Zavisna od ljubavi
„Kap ispod neba“ naziv je Karolininog novog albuma, a za nju znači i simbol slabosti:
– Čak i najhrabriji i najsnažniji u sekundi se mogu rasprsnuti kao kap kada se otkrije njihova slaba tačka. Ljubav nas održava u životu i pored toga što ume najviše da boli kad nije uzvraćena istom merom ili kad je izneverena. Ne znam koliko je teško ili lako mene osvojiti. Sve moje veze počele su kao neka vrsta prijateljskog druženja, prvo se malo šuška po gradu da li smo zajedno ili nismo, a onda se pojavimo kao par. To mi je najjednostavnija varijanta jer baš i ne umem da se ponašam kad mi se neko klasično udvara, znate ono, cveće, pokloni, standardne stvari... Pre nekoliko godina neki dečko želeo je da me impresionira kamionima i avionima, pričama koliko je bogat, da ću pasti u nesvest kad ga prvi put vidim. Naravno da se nikad nismo ni sreli, ta je komunikacija stala tamo negde kod prvog aviona. Nemam neki stereotip muškarca koji tražim, osim zahteva koji se tiču muzike. Ne smeta mi da se on s vremena na vreme zabavi uz narodnjake, ali mora da mu bude zabavno i na koncertu Vanese Me, „Gans en’ rouzis“, „Džamirokvaija“, „Koldpleja“. Kao i svaka žena koja se zabavljala s momcima, i ja sam doživela emotivnu patnju, bila sam prevarena i izneverena. Ali, moja čuvena tvrdoglavost i moje dostojanstvo jači su i od ljubavi, pa mi nisu dopustili da oprostim nekom ko me je povredio i veoma sam ponosna na sebe zbog toga. Vrlo često sam predmet divljenja svojih drugarica zbog hrabrosti i izdržljivosti. S tim osobinama i sama sam bila uzrok nečije patnje. Muškarci tek kad nas izgube shvate koliko smo im bile vredne. Osnova mojih veza je poverenje i ljubav, ja mogu da budem samo s jednom osobom i nikad nisam prevarila nijednog svog dečka. Hmmm, a trebalo je. Šalim se, ali stvarno se potpuno predam osobi s kojom sam spremna da podelim sve i zato očekujem bar pola od onoga što dajem. Zavisna sam od ljubavi, ako je nema, osećam se vrlo usamljeno i tužno. U vezi sam oko godinu dana, srećna sam i ispunjena, u suprotnom, ta veza ne bi imala smisla.
Karolina kao kuma na venčanju svoje drugarice
U razotkrivanju sebe, pomalo demistifikujući mit o sebi, Karolina nam je poverila:
– Vrlina mi je iskrenost i smatram sebe dobrim čovekom. Ljude koje volim uvek stavljam ispred sebe i nije mi teško da uskratim sebi neko zadovoljstvo da bih usrećila nekog svog. Ne ponosim se time što ne umem da se borim za stvari koje volim i često se dešavalo da mi nešto izmakne ispred nosa zato što se nisam dovoljno potrudila. Praštam samo male greške; one velike, koje mi nanesu duboku bol, ne praštam jer ostavljaju ožiljke koji teško, a možda i nikad ne zarastu. Kad se naljutim, vrlo burno reagujem, ne biram reči i mogu da kažem nešto što ne mislim, a kad me prođe ljutnja, bude mi krivo. Plašim se samo gubitka bliske osobe, sve ostalo je život i spremna sam da se nosim sa svim nedaćama koje svakodnevica donosi. Ranije bi mi bilo krivo kad bih čula da neko misli da sam prepotentna. To je najveća zabluda o meni, proistekla iz moje stidljivosti i povučenosti, kojih se još uvek nisam kompletno rešila. Glupo je da za sebe kažem da sam na vrhu, smešno mi je kad čujem da neko to govori o sebi, i zaklela sam se da se nikada neću hvaliti. Kad bih mogla da isplaniram svoj život za sledećih deset godina, bila bih u stabilnom braku i imala već dvoje dece, ljubav sa svojim mužem, uspešnu karijeru, znala bih savršeno da kuvam, ali i dalje bih imala vitku liniju i dugu kosu. Eto, to bi mi bilo sasvim dovoljno.
