"А шта је с познатим речима апостола: "Жене ваше у црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и закон говори. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је неприлично жени да говори у цркви" (1 Кор. 14, 34-35)?"
Ѓакон Андреј Курајев:"Као прво, апостол говори о богослужбеним скуповима, а не о свем црквеном животу (а ван Литургије се глас жене увек чуо и слушао у Православљу: сетимо се савета древне подвижнице матере Синклитикије).
Као друго, немојмо заборавити да су то управо Павлове речи. Наводно, ако је апостол нешто рекао – хришћанима све треба да буде јасно: само се држи апостолског савета. Међутим, није све тако једноставно, јер је овај апостол о принципу своје проповеди говорио следеће: "с Јеврејима као Јеврејин, с Грцима као Грк". То значи да у његовој проповеди постоји моменат педагошког прилагођавања, да он не жели да због ситница крши социјалне норме средине којој се обраћао. Он је одлично умео да разликује суботу од човека, умео је да стави човека изнад суботе, и да поштује суботу због тога што њено поштовање узвишава самог човека. Мало је разликовати главно од другостепеног – човек треба да уме да цени "другостепено" ради оног главног, што се кроз њега испољава. Павле је, на пример, учио да старозаветно обрезање више нема религиозни смисао. Али, кад је свог ученика Грка Тимотеја слао на проповед, ипак га је обрезао – иначе би круг Тимотејеве проповеди био веома сужен. Јевреји не би слушали проповед необрезаног Грка, који тумачи њихово Писмо…
Зар ми следимо овај пример апостола Павла? Да ли се данас подвргавају обрезању наши монаси, који се шаљу на служење у нашу мисију у Јерусалим?
Дакле, можда су и речи апостола о слободама и ограничењима за жене представљале уступке спољашњим обичајима да се "не да повод онима који траже повод" (2 Кор. 11, 12)? Хришћанство је и започело свој пут као маргинална секта: њега су проповедали презрени робови и ништа мање презрени (у очима царске елите) Јевреји. Да је апостолска проповед ишла кроз женска уста појавила би се додатна и не-неопходна социјално-психолошка баријера на путу Цркве према свеобухватности васељене.
У сваком случају каснија историја Цркве је показала да Црква мора да узима у обзир социјалне условности које она сама не може да одобрава, али мора да их има у виду.
На пример, у Индији су чак и католици морали да граде различите храмове за хришћане из различитих касти, и у сваком случају да служе за њих различите мисе, да се из једног путира не би причешћивале кшатрије и парије. И у руским тамницама постоји исти проблем. Затвореник на исповести каже свештенику: "Хтео бих да се причестим, али ви причешћујете и наше "изопштенике", а по нашим лоповским појмовима, ако једем и општим с њима, сам постајем као и они – и онда ћу и ја бити изопштен..." Тако да понекад морају да се служе посебне службе за различите затворске касте. Међутим, из овога не следи да сама Црква проповеда кастинске разлике.
Дакле, да ли је сам апостол Павле свом савету о ћутању жена придавао ситуационо-педагошки карактер, односно, пролазан, или је пак у њему видео вечну норму црквеног живота? То што се апостол у основи свог савета позива на захтеве "пристојности" и јеврејског "закона", пре наводи на прву варијанту.
Уопште, то је врло занимљив пример који показује како се мења црквени живот. Речи апостола Павла, које су забрањивале жени да подиже свој глас у црквеном збору, схватале су се као унутрашња црквена заповест у току деветнаест векова. Она је схватана толико круто да жене нису могле да певају чак ни у црквеном хору. Познати стихови Блока – "девојка је певала у црквеном хору..." – представљају сведочанство о почетку промена: пред крај XIX века ситуација је почела да се мења. Женски гласови су заменили дечаке у црквеним хоровима. Прво – "де факто". Затим већ озбиљно (чини ми се да је Чесноков био први композитор који је почео да пише специјално за женске гласове у црквеним хоровима).
После револуције, кад су мушкарци отишли из храмова, жене су почеле да обављају некада чисто мушка послушања црквених чтечева и чак послушања у олтару.
Посебно је издвојен један датум – 1971. година. Те године су први пут у историји Цркве жене биле делегати на Помесном Сабору (чак ни на архидемократском Сабору 1917-1918. године жена, укључујући и игуманије, није било). Жене су учествовале и у раду Помесног Сабора 1990. године, који је изабрао Патријарха Алексија II.
Деведесетих година је наступило време верских слобода – и нипошто се није све вратило "на старо". Жене су почеле да проповедају: да пишу чланке и књиге, да издају и уређују богословске часописе, да предају веронауку у црквеним и световним школама (у XIX веку је вероучитељ само свештеник). На Тихоновском Богословском институту, чак и литургику – науку о богослужењу – предаје жена (М.С.Красовицка)! И на њему је неколико жена већ успешно одбранило богословске дисертације.
А у савременој култури су се напокон зачули гласови, који су некада припадали "већини која је ћутала". У Цркви се зачуо глас жене. Православна женска богословска мисао се рађа управо на наше очи.
И мени је драго што управо манастир, и то укорењен у најстаријој и најславнијој обитељи Русије – московско подворје Тројице-Сергијеве Лавре издаје богословске радове жена (Олесје Николајеве и Ирине Силујанове).
Драго ми је због овог парадокса: баш монаси омогућавају да се у Цркви зачује глас жена.
http://www.manastirvavedenje.org/page120.html
