Значи не е до карактерот, не е до личноста туку до желбата колку сакаш да бидеш со таа личност.
Јас имам три и пол годишна врска. Нон-стоп сум со него. Ако не се слушнеме бар на еден саат, автоматски си недостигаме. Не знам... мене искрено не ми е ни доволно времето што го минам со него. Бесконечност не ми е доволна, сакам уште. Нема никаква монотонија. Никогаш не ми е досадно, дури и да седиме и да правиме бесмислени муабети. Тој е едноставно дел од мене и го обожавам тоа. Не ги ни почувствував овие три и пол години кога поминаа.
Можеби е и до тоа дали партнерите се еден за друг. Но сепак најмногу влијае она колку навистина ја посакуваш таа личност блиску до тебе.
Еве на пример, моја блиска другарка има 4 годишна врска но никогаш не биле вака поврзани. Таа секогаш гледа да се ослободи од него, наместо со него сака да излезе со другарки. Не и недостига никогаш и дури и одговара ако не се види со него неколку недели.
Но сигурна сум дека го сака. Сигурна сум дека има љубов меѓу нив но едноставно нешто не е океј. Пламенот не е добар, можеби