P
Polaroid vanity
Гостин
Кај мене Драг мој..после дождот никогаш не доаѓа сонце.
Само твојата надеж и желба за бегство ти велат нешто друго.
Ме третираше како единствено богатство..Тогаш знаев да ја чувствувам среќата како вечна и животот како најубавата реалност.
Но знаеш и ти Мило како да турнеш,сопнеш..отфрлиш.
Стојам настрана и сама. Не со задоволство ама со гордост. Со болка голема колку највисоката планина. Ми се кине нешто низ градиве..а толку рамнодушна,играм пред тебе и твоите пријатели. Ветив солзи нема..пред тебе барем не,во тишината на ноќта само нивниот звук и го слушам.
Си велам среќна сум. И тогаш во проклетиот момент мислата ми запира на спомените,на проклетите чудесија. Не се забораваш. Гребеш низ потсвеста. Издржувам храбро..но дали вистински толку можам или се принудувам да глумам право на човечки чувства?
Ползам..насмеан? Се влечкам..успешно по ова проклето тло,со атмосфера која ме фрла назад.
Молам,да..кревко и безживотно едвај дишејќи стојам пред некој,било кој..барам лек за рана. Било каков..да ублажи..да ме крене на нозе.
Нема! Нема! Нема!
Зашто секогаш кај мене отсуствува тој дел?
Зашто ја добивам самотијата?
Зашто нема? Некој..било кој..нешто,било што.
Само твојата надеж и желба за бегство ти велат нешто друго.
Ме третираше како единствено богатство..Тогаш знаев да ја чувствувам среќата како вечна и животот како најубавата реалност.
Но знаеш и ти Мило како да турнеш,сопнеш..отфрлиш.
Стојам настрана и сама. Не со задоволство ама со гордост. Со болка голема колку највисоката планина. Ми се кине нешто низ градиве..а толку рамнодушна,играм пред тебе и твоите пријатели. Ветив солзи нема..пред тебе барем не,во тишината на ноќта само нивниот звук и го слушам.
Си велам среќна сум. И тогаш во проклетиот момент мислата ми запира на спомените,на проклетите чудесија. Не се забораваш. Гребеш низ потсвеста. Издржувам храбро..но дали вистински толку можам или се принудувам да глумам право на човечки чувства?
Ползам..насмеан? Се влечкам..успешно по ова проклето тло,со атмосфера која ме фрла назад.
Молам,да..кревко и безживотно едвај дишејќи стојам пред некој,било кој..барам лек за рана. Било каков..да ублажи..да ме крене на нозе.
Нема! Нема! Нема!
Зашто секогаш кај мене отсуствува тој дел?
Зашто ја добивам самотијата?
Зашто нема? Некој..било кој..нешто,било што.