Епитаф Западу: Готи императора Валентина – историја се понавља
Азилантска криза,
Актуелно,
Вести,
Свет 6. октобар 2015
Године 376. огромна маса мушкараца, жена и деце појавила се на дунавској граници Римске Империје. То су били Готи, избеглице, које су (између осталог) тражиле и уточиште од наступајућих Атилиних хорди. Рим више није био онај од раније – избеглицма је било дозвољено да уђу на територију Империје а да нису били ни побијени ни узети у робље нити заробљени – како се по тадашњим законима поступало с претходним таласима миграната. У месецима који су следили после уласка, ове су избеглице схватиле да Римска Империја није онај рај који су очекивали, открили су да су власти немоћне и корумпиране, да нема хране за све и да све разједа неправда и грамзивост. Две године после преласка Дунава исте те хорде убиле су императора Валентина и уништиле су његову армију у бици код Адријанополиса (данашњи назив те вароши је Једрене, налази се у Турској, на друму ка Бугарској, недалеко од границе – прим.прев.). А 98 година после тога њихови унуци свргли су последњег императора Рима, Ромула Августа, и ликвидирали су остатке Римске Империје.
Ово што се данас дешава са Западом већ је у прошлости све било, али је све заборављено. Неодговорне власти су уништиле трагове о томе, који су могли да нам помогну да то схватимо. Од кад је света и века једни народи нападали су на друге, да ли због глади, амбиције или притиска неких других народа, који су на те нападаче и сами нападали и наносили им штету. Све до недавно сви су се – оружјем и како је ко већ могао – бранили од тих напада, који су имали за циљ да отимају њихове жене и поробљавају њихову децу. И тако су народи живели и преживљавали, све док их историја није уништила, ослобађајући место за нове империје, које су исто тако пропадале кад је дошао њихов дан. Ово што се данас назива Европом или Западом (који је империјални наследник компликоване цивилизације с коренима у библији, који су процветали у Средњем Веку и Ренесанси, и чији су плодови права и слободе човека – цивилизација, то јест, Хомера, Дантеа, Сервантеса, Шекспира, Њутна, Волтера), данас се суочава с проблемом: стигло се до краја пута и започиње ликвидација путем преврата. Запад није више способан да одржава своје постојање. Није способан да се брани. Једино што Запад има, то је новац, али новац може да купи само још мало времена – али само то и ништа више.
Своје грехове морамо да испаштамо. Пропаст комунистичких режима и рат на Блиском Истоку, који је малоумни амерски председник започео ради успостављања демократије западног типа на просторима где ислам и племенске заједнице не прихватају демократију, довели су ситуацију до ерупције. Центуриони који су бранили наше границе су пали, и сами су постали варвари – што се дешава кад настане сумрак сваке империје. Сви ти центуриони били су „курвини синови“ али они су били „наши курвини синови“. Без њих сада су наше границе преплављене таласима очајних људи, претходницом савремених варвара (у историјском смислу) који наступају за њима. Ова ситуација може бити нова за нас – али она је стара колико је старо и човечанство. Ситуација неизбежно постаје историјска зато што смо се нашли у улози Империје која више није способна да одбија таласе миграције – која из почетка бива мирна али касније постаје непријатељска. Оних још неколико преосталих центуриона на обалама Рајне и Дунава осуђени су на погибију. Њих је на то осудио наш егоизам, наше лицемерје с умиљатим лицем, наше незнање историје. Пре или касније и ти ће последњи центуриони – као резултат простих природних догађања – пасти пред варварима покушавајући да се с њима саживе.
Шта нама преостаје да схватимо јесте да битке у том рату не могу да буду добијене. То више није могуће постићи. То нам не допушта наша сопствена друштвена, верска и политичка динамика. Тога су свесни они који надиру. Они који на бојном пољу покушавају да зауставе нападе, они који уништавају целе народе нису више у стању то да схвате. Наша цивилизација није, нажалост, у стању да поднесе толику жестокост. Претерали смо са милосрдношћу. Европско друштво данас захтева да његове армије постану невладине организације и да престану да буду оружане снаге. Било какво решење које захтева примену силе – при чему је само груба сила оно што може утицати на ток историје – одлучно је сасецано у корену, тако да чак ни војно супротстављање Хитлеру 1933. године није било довољно одлучно. Свако и било које супротстављање нападачима критиковано је од стране пацифиста – који немају никакву чврсту идеологију нити осећање за историјску стварност. Демагогија ступа на место стварности и њених последица. Обратимо само пажњу на један детаљ: морске операције у Средоземном Мору воде се не ради заустављања миграције, него ради тога да се мигрантима помогне да безбедно стигну до европских обала. Све то предаставља једну огромну и неизбежну противуречност. Данашњи европски грађанин је као човек бољи него што је био пре неколико векова – те он данас, као такав, не може да отрпи одређену врсту неправде и насиља. На овај начин је, међутим, грађанин Европе изгубио сваку борбеност – а то означава крај Империје.
Све ово доводи нас до сржи проблема – Европа, коју ми сматрамо топлим местом где владају право и људске слободе и постоји економско и социјално благостање – сломљена је изнутра и бива изложена претњи споља. Она више не зна ни како – а ни не може а ни неће (чак сматра и да није ни обавезна) – чак и да покуша да саму себе заштити. Живимо у једном парадоксу саосећања с варварима – које чак и подржавамо, а при томе истовремено очекујемо да ће наш удобни живот наставити да тече исто као и раније. Међутим, није све тако једноставно. Готи настављају да надиру, талас за таласом. Преплављују нам границе, друмове, градове. С њиховње тачке гледишта они су у праву – они имају оно што Европа нема: снагу и одлучност – а на све то још су и гладни.
Они нас приморавају да се суочимо са суштином проблема: Империја ће почети проблеме да решава тек кад они постану исувише велики. Тиме ће међутим бити изазвани још већи конфликти – јер ће мигрантима бити угрожена права која су они већ добили или ће их добити како им следи по правди и логици која влада у Империји. Међутим, ни у данашњој Европи, исто као ни у Старом Риму, нити је било, нити има изобиља за све. Нема довољно ни посла ни хлеба за све, ни болница, ни удобних места. Осим тога, чак и онима који данас према мигрантима испољавају највећу саосећајност неће бити баш једно кад ти њихови мигранти, за којима они данас лију сузе, сутра почну да граде своје јадне уџерице по њиховим лепо уређеним парковима или игралиштима за голф. А и да ли ће мигранти, који су иовако ван закона – кад дође време да добра вила више остане без иједног чаробног штапића, а нас почне да бива све мање и мање – тада имати саосећање према нама? Осим тога, такође има и места и градова који постају бурад с барутом ка којима већ гори фитиљ – за сада, додуше, још споро. С времена на време долазиће до експлозија, зато што је и то историјски неизбежно а и због тога што у Европи већ почињу да нестају интелектуалне елите – које почињу да истискују неписмени набеђени политичари и популисти свих врста. Као последица свега тога наступиће још жешћа и још репресивнија политика, коју ће подржавати они који више немају шта да изгубе. То ће само довести до нових конфликата: сиромашни бескућници почеће да захтевају оно што никад нису имали, доћи ће до озлојеђености грађана, репресија и свођења рачуна. По целој Европи ускоро ће се масовно појавити опаке ксенофобне групације. С друге стране појавиће се и групе очајника, које ће прибегавати насиљу не би ли дошли до барем мало хране или да би се борили против угњетавања или неправде. И у Старом Риму било је таквих појава, не само међу варварима, него међу грађанима, који су помагали Готима да опљачкају Империју не би ли и сами добили неки плен или остварили неку другу корист за себе. Међутим, ни уРимском свету није било места за све. Проблем је у томе, што се историја не може зауставити. Многи, обично у разговорима вођеним у фенси кафићима, тврде да би се морало наћи решење. Они, међутим, нису способни ништа да схвате – зато што их нико није у школи учио да историја не може бити „решена“ – него да се историја мора проживети. Ради предвиђања људи обично проучавају догађаје који никада не бивају нови, него су само заборављени – јер се често дешава, да је оно што у историји изгледа као да је ново, уствари само било заборављено. Заборавили смо да решење често ни не постоји. Догађаји по некад бивају принудно изазвани а онда почну да се подчињавају природним процесима – нова времена доносе и нове варваре. Много од онога што је постојало раније настави да постоји помешавши се са новим. Међутим, Европа, која је својевремено свет обасјала светлошћу, сада је осуђена на смрт. Можда ће током времена, после мешања раса, нове империје које настану бити боље од ове – али ни ви ни ја нећемо тада бити ту да то видимо.
Јер ми силазимо на следећој станици. На томе путу постоје само два могућа начина понашања: први је тражење научног или културолошког објашњења, што нам само привремено даје утеху и ублажује бол, тако да иако нисмо у стању да ствари променимо, можда ћемо барем успети да схватимо зашто је све пропало. Слика из тог сценарија је грађанин Старог Рима, који с прозора своје библиотеке мирно гледа како руља пљачка град – јер му схватање тих догађаја помаже да их преболи. Други начин, по моме мишљењу, јесте припремити млади нараштај, нарочито своју децу и унуке, да се спремно суоче са светом који их очекује, као људи, и то људи здраве памети. Треба их припремити да се прилагоде за неизбежне догађаје, да колико је могуће сачувају што је добро, оно што овај умирући свет може да остави после себе. Њима треба дати инструменте за живот на територији која ће за неко време постати хаотична, жестока и опасна за живот. Треба их научити да се боре за оно у шта верују или да се помире са неизбежним – али не из тупости и пасивности, него при јасној памети и у миру. Да буду оно што пожеле и да постигну оно што пожеле – научити их да размишљају као Стари Грци, да се боре као Тројанци или да, у лошијем случају, као Римљани, барем достојно погину. Не смемо да их слуђујемо јефтином демагогијом и Дизнијевим ђубретом. Са својом децом морамо да разговарамо по школама, у кући, у животу – гледајући их право у очи.
http://www.vaseljenska.com/svet/epitaf-zapadu-goti-imperatora-valentina-istorija-se-ponavlja/