Ми го уништуваат животот?

  • Креатор на темата Креатор на темата Сатори
  • Време на започнување Време на започнување
Luge na site vas sto ste mladi i ziveete so roditeli i sto mislite deka vasite roditeli vi go unistuvaat zivotot a vie ne mozete da se spravite so toa pa bidete tolku hrabri pa odete i zivejte samostojno ako mozete pa togas ke si go kreirate zivotot kako sto sakate.A ne vaka se zalite samo na roditeli koi kako i da e ve porasnale se grizat za vas,za vasata idnina i pak ne ste zadovolni.Se custvuvate kako vozrasni i sposobni sami da resite sto ponataka vo zivotot pa aj da ve vidam dali mozete sami da se snaogate da plakate stan,hrana,garderoba da se skoluvate e togas ke kazam deka ste sozreani sami da nosite vazni odluki vo vasiot zivot,a ne vaka drug da ve izdrzava a vie da pravite sto vi prdne na pamet.A se na krajot e za vase dobro napraveno od strana na sekoj roditel.
 
Па и тогаш кога го уништуваат се добронамерни убијци! За жал така знаат најдобро ... оние што се уште повеќе за жалење не сакаат ни да слушнат да се сменат, ниту пак прифаќаат дека можеби погрешиле! ... ?!!! ....too bad i so sad!
Моите мама и тато не ми го уништија за среќа туку баш спротивното - ми го разубавија и ми го направија поисполнет, порадосен, пообен ...
Па и родителите се само поголеми деца, со куп обврски и проблеми, затечени и збунето исправени пред други помали и покомплицирани деца кои без да знаат ги уништуваат а вториве треба да им помогнат за да си помогнат и себе ... !
 
Секој родител го сака најдоброто за своето дете, никој нема намерно да му го уништува животот на своето дете. Ако е построг родителот не значи дека не си го сака своето дете и не сака ништо добро на него. Некогаш и добро е родителите да се построги, така децата нема да се опуштени толку за да прават што сакаат, работи кои имаат лоши последици за нив. Не значи дека децата треба да се исти како родителите и родителите да им даваат наредби, но добро е некогаш да се слушне искуство и совет од родител и детето да си го спроведе тоа во неговиот живот на негов начин како што мисли дека е најдобро.
 
Глупост е да помислам дека родителите би помислиле на такво нешто, повеќе е тоа производ на пубертетскиот мозок на детето :icon_lol: иако не комуницираме многу и не сме на иста бранова должина, сепак колку и да сум спукан со нив, никогаш не би го помислил тоа...дека ми го уништуваат животот бе? Која е логиката, кога тие ти го дале, не значи дека имаат и право да ти го одземат...сепак, според мене ова е само чиста фарса и производ на детската фантазија...
 
Ако имаме катастрофа родители тоа не ни е оправдание да седнеме во еден агол,да почнеме да цвилиме ко мали бебиња:животот не е фер,дрн,дрн
Треба да се собереме и да почнеме да покажуваме заби,а богами и тупаници,и да се бориме.
Не е оправдание ако животот ви дал никаков почеток,искористете ги траумите и лошите искуства со вашите родители за да ве ојачат и направат попаметни,позрели,побрзи,посилни.
Тоа ве става во предност за разлика од другите,бидејќи многу порано сте научиле да се борите на најразлични начини и многу порано сте научиле колку животот може да биде суров ,но и како да се справите со него.
 
Ако имаме катастрофа родители тоа не ни е оправдание да седнеме во еден агол,да почнеме да цвилиме ко мали бебиња:животот не е фер,дрн,дрн
Треба да се собереме и да почнеме да покажуваме заби,а богами и тупаници,и да се бориме.
Не е оправдание ако животот ви дал никаков почеток,искористете ги траумите и лошите искуства со вашите родители за да ве ојачат и направат попаметни,позрели,побрзи,посилни.
Тоа ве става во предност за разлика од другите,бидејќи многу порано сте научиле да се борите на најразлични начини и многу порано сте научиле колку животот може да биде суров ,но и како да се справите со него.

Точно така.
И јас сум имала големи недоразбирања со моите родители, посебно кога сум била мала, а и посебно дека сум прво дете. Тоа го знам, затоа што сум забележала разлики во нивниот однос кон мене и кон сестра ми и брат ми. А и го знам, затоа што денес јас воопшто не сум иста со нив двајца.
Пример, дека ми одеше добро на училиште, од петни жили напињаа да продолжам да студирам. Јас нејќев и една година паузирав. Таа година ми беше тешка. Си најдов работа, но постојано слушав како не правам ништо во животов, како треба да учам, како сум едноставно ништо, барем од тоа што тие би сакале да сум. И така, со мака, се решив и да студирам, но што ако. Нејќев и нормално не ми одеше, па ситуацијата само се влоши. Повеќе критики, повеќе дозволи и забрани итн итн итн. Помина и тој пекол и со маки успеав да се тргнам од нив и да се осамостојам. Долго после тоа знаеа да ми пререкуваат пак, како треба да се откажам од моите соништа, како не одам никаде, како заглавувам, како треба да се средам и да се вратам во реалноста итн итн итн.
Таа, на моменти вечни борба, денес е завршена. Мислам дека се свесни за своите грешки (кои знам и да им ги плеснам во лице), па се устручаваат да ме прекорат за нешто и ако треба. А и не знам баш колку може нешто да именувам како грешка, само затоа што јас не сум ги сакала нивните постапки... не би знаела да кажам каква би била сега, ако постојано ме галеле и поддржувале. Најверојатно не би била на ова место каде што сум и кое апсолутно ме исполнува, без оглед дали би било тоа нешто полошо или подобро.
Денес и двајцата ме гледаат со почит, ми се обраќаат промислено, ме поддржуваат во се` и чувствувам дека се многу горди со мене. Се случува и да ми се обратат за совет или помош, што ме прави да се чувствувам многу подобро!
Покрај тоа, мислам дека ми биле една голема лекција, со која ќе се послужам ако имам деца. Тоа што им била очигледна грешка никогаш нема да ја повторам, а тоа што им било одлично воспитување ќе се трудам да го практикувам.
Значи, не треба потклекнување на "малтретирањата" од страна на родителите, само било каква борба, после која сите ќе излезат победници.
 
Глупост е да помислам дека родителите би помислиле на такво нешто, повеќе е тоа производ на пубертетскиот мозок на детето :icon_lol: иако не комуницираме многу и не сме на иста бранова должина, сепак колку и да сум спукан со нив, никогаш не би го помислил тоа...дека ми го уништуваат животот бе? Која е логиката, кога тие ти го дале, не значи дека имаат и право да ти го одземат...сепак, според мене ова е само чиста фарса и производ на детската фантазија...

И можеби си во право, но сеуште ќе стои фактот дека сеуште не си бил родител за да знаеш дали е тоа точно или не. Рака на срце (уствари фала Богу) не сум бил ни јас, но сепак по некоја логика би рекол дека има илјадници карактери на светот, а сум видел лично родители кои се безобзирни кон своите деца, па некои дури и злобни.

Навистина тоа е на некој начин рушење на основата во сечиј живот, бидејќи на сите ни е потребна потопора, темел... а родителите го имаат основниот, па ако ја загубиме таа поддршка, тогаш понатаму сме само сув есенски лист кој го дува ветрот низ општествената полјанка додека не се потопи во река (од пропасти).

Не би сакал да кажам дека некои родители се тотално контра продуктивни за своите деца и покрај љубовта која ја чувствуваат (се надевам), но морам да признаам дека е така. :cry:
 
Откако почнав со средно школо , имам голема слобода. Мајка ми се сечавам ми рече СИНКО ЈА ТЕ НАУЧИВ СЕ ШТО ЗНАЕВ, ТИ КАЖАВ ШТО Е ДОБРО А ШТО ЛОШО , СЕГА ТРЕБА МАЛКУ ДА ПОУЧИШ ОД СВОИ ГРЕШКИ. ЖИВЕЈ КАКО ШТО МИСЛИШ ТИ. сепак не станува збор за тоа дека имав тотална контрола, нормално имаше моменти кога забегував до крајности и они моите беа тука да ме средат по кратка постапка.
Од сегашен аспект можам да кажам дека размислуваме на различна бранова должина , меѓутоа они сега имаат улога само на советодавен орган без никакви обврски и наметнувања, а јас сум оној кој ги носи клучните одлуки. Каква одлука и да донесам имама безрезервна поддршка од нив.
 
Не ми го уништија, ми го е*аа живот од детство па да сега си продолжуваат. Мајка ми ужива да ме уништува...
 
Не ми го уништија, ми го е*аа живот од детство па да сега си продолжуваат. Мајка ми ужива да ме уништува...
Користат фрази од типот: Ти си глупа и наивна, ти го срамиш семејството, ти си курва, подобро да се симне господ и да ме земе, ако умрам сега нека умрам со отворени очи, ако го направиш тоа (било што, што не им се допаѓа) вратата секогаш ќе биде затворена за тебе, ќе се откажеме од тебе... ааа да и моето најомилено „Какви мочковци и сељаци шетат внучиња, ти неможеш едно дете да родиш ...“ и да знаат за мојот проблем дека можеби нема да останам бремена...
Има од лошо, полошо... И колку да им велиш во лице „Ебете се сите“ сепак останува фактот дека ти се родители и дека баш во нивните очи си губитник...
 
Користат фрази од типот: Ти си глупа и наивна, ти го срамиш семејството, ти си курва, подобро да се симне господ и да ме земе, ако умрам сега нека умрам со отворени очи, ако го направиш тоа (било што, што не им се допаѓа) вратата секогаш ќе биде затворена за тебе, ќе се откажеме од тебе... ааа да и моето најомилено „Какви мочковци и сељаци шетат внучиња, ти неможеш едно дете да родиш ...“ и да знаат за мојот проблем дека можеби нема да останам бремена...
Има од лошо, полошо... И колку да им велиш во лице „Ебете се сите“ сепак останува фактот дека ти се родители и дека баш во нивните очи си губитник...
Како да уживаат во тоа што го прават..
 
Како да уживаат во тоа што го прават..
Не туку од нас очекуваат да бидеме се она што тие не успеале да бидат во животот, а кога ќе го постигнеме тоа стануваат љубоморни... Сега се прашуваат зошто бегам за Скопје и не им се јавувам со недели, вртат ко улави на мобилниот и плачат... но нивните зборови тешко се бришат од мојата меморија...
 
Јас имам таков проблем, значи вака јас имам 18 години, а татко ми ме третира за 14 стварно не го разбирам, порано како мал ми викаше учи учи учи колку повеќе ми викаше ја толку неучев, со него имам неописливи проблеми и ден денес, толку ме нервира што нема зборови да се опише, се чувствува како да е во 15 век :tapp::tapp: .Мајка ми ме третира сосема нормално, кога во некои работи грешам тоа го признавам дека така сум го направил :):):):)
 
Смачено ми е да читам коментари од типот : Родителите знаат подобро и поискусни се од нас. Ок, дека се поискусни од нас признавам но не можам да го прифатам фактот дека мора да се мешаат во секоја одлука. Ако доволно сум свесна за мојата одлука и ако сметам дека е правилната не сакам да ми го замрсуваат планот. Ако згрешам ќе научам нареден пат да не го повторам истото. Понесени од стравот: Ќе страдаш, не си во право и слични вакви работи те тераат да избувнеш и да почнеш расправија со нив и од тука вечното прашање : Кој е во право : Јас или тие ? Да го направам тоа или не? Ако згрешам секогаш ќе ми висат над глава : Ти кажавме, а ти со свој инает продолжи да си тераш по свое.
Признавам дека во некои случаеви се во право, и дека секогаш го сакаат најдоброто за своето дете но не секогаш се во право. Знаат и тие да грешат.

Мојот однос со родителите? Хм, па не е којзнае што. Знаеме да најдеме златна средина, ама не секогаш. Зависно од ситуацијата. Гледам свесно да ѓи решам проблемите со нив, без караници.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom