Woke и cancel култура, SJW, safe spaces, политичка коректност...

kano

Farang
Член од
27 ноември 2014
Мислења
12.070
Поени од реакции
22.104
Решија да ги рекетираат директорите и газдите :D
Ако, ако, така треба ...


Само ова е лекот. Смешно е, комично кажано, ама 100% е во право.

Ерата на Кина доаѓа, запад се побрзо се самоуништува. Децата со време нека ви учат кинески.
 
Член од
6 мај 2018
Мислења
1.140
Поени од реакции
2.734
"The smart way to keep people passive and obedient is to strictly limit the spectrum of acceptable opinion, but allow very lively debate within that spectrum … That gives people the sense that there's free thinking going on, while all the time the presuppositions of the system are being reinforced by the limits put on the range of the debate."

Noam Chomsky, The Common Good
Тоа честопати е и причина за лажната дихотомија - не се прикажани сите опции, па се создава илузијата на лажен избор и лажна транспарентност. Центрите на моќ некогаш одржуваат лажно чувство на слободна волја/слободен говор, но во рамките на доминантната парадигма што ја наметнуваат (без разлика на тоа кој е наративот).

Од друга страна, некои студии покажуваат дека луѓето не сакаат премногу алтернативи бидејќи имаат парализа од опции. Тие што бирале помеѓу два вкуса на сладолед (чоколадо и ванила) биле посреќни со својот избор отколку тие што требало да бираат помеѓу дваесет вкусови.

Во контекст на муабетов, секоја идеолошка матрица поставува ограничувања поради премисите на кои се темели и се земаат за точни. Ако некој ги раздрма столбовите на кои е изградена (нешто што честопати го прави филозофијата), тоа доведува до онтолошка криза и криза на идентитет. Луѓето вложуваат чувства во идеологијата со која се идентификуваат, па не сакаат такво разнишување на нивниот светоглед.

Прашањето е дали воопшто имаме слободна волја. Ако ни се овозможи комплетена слобода да дебатираме за секое прашање, во духот на либералната филозофија на Мил, дали таа слобода ќе биде практична и продуктивна? Дали навистина и ќе бидеме послободни или така ќе ни се чини бивајќи затворени во ново гурање на сизифовиот камен, само со подолг пат и поголем рид? Бидејќи ако ја рашириме дебатата на сите можни опции, после некое време дебатирање пак стигаме до заклучоци со помош на кои ги намалуваме можните теми за дебатирање. Решавајќи одредени прашања и ја сведуваме дискусијата на помалку релевантни опции. Сме искачиле поголем пат од ридот, а пак сме стигнале до истата точка со одредени опции.

Вистинскиот проблем лежи во тоа како ги решаваме прашањата за ја сведеме расправата на помалку опции. Тоа не треба да биде спроведено од позиција на моќ, без разлика на тоа дали станува збор за неолиберална идеологија, конзервативна или пак друга. Но сепак дебатата почива на некои аксиолошки премиси, инаку нема зошто да не се дебатира прашањето дали треба да ги убиеме сите црнци или треба да им шибнеме cancel на сите конзервативци. Доминантната култура го прави тоа насилно, со мека и тврда моќ, а таму и лежи проблемот - во насилното/подмуклото тргање на „непожелните варијанти", а не во фактот што секогаш оперираме со лимитирани опции, дури и кога имаме одврзани раце. А и добро е да се намали бројот на нешта за кои се дебатира, инаку губиме многу време - нешто што не е практично.
 
Член од
4 мај 2009
Мислења
2.476
Поени од реакции
5.544
Тоа честопати е и причина за лажната дихотомија - не се прикажани сите опции, па се создава илузијата на лажен избор и лажна транспарентност. Центрите на моќ некогаш одржуваат лажно чувство на слободна волја/слободен говор, но во рамките на доминантната парадигма што ја наметнуваат (без разлика на тоа кој е наративот).

Од друга страна, некои студии покажуваат дека луѓето не сакаат премногу алтернативи бидејќи имаат парализа од опции. Тие што бирале помеѓу два вкуса на сладолед (чоколадо и ванила) биле посреќни со својот избор отколку тие што требало да бираат помеѓу дваесет вкусови.

Во контекст на муабетов, секоја идеолошка матрица поставува ограничувања поради премисите на кои се темели и се земаат за точни. Ако некој ги раздрма столбовите на кои е изградена (нешто што честопати го прави филозофијата), тоа доведува до онтолошка криза и криза на идентитет. Луѓето вложуваат чувства во идеологијата со која се идентификуваат, па не сакаат такво разнишување на нивниот светоглед.

Прашањето е дали воопшто имаме слободна волја. Ако ни се овозможи комплетена слобода да дебатираме за секое прашање, во духот на либералната филозофија на Мил, дали таа слобода ќе биде практична и продуктивна? Дали навистина и ќе бидеме послободни или така ќе ни се чини бивајќи затворени во ново гурање на сизифовиот камен, само со подолг пат и поголем рид? Бидејќи ако ја рашириме дебатата на сите можни опции, после некое време дебатирање пак стигаме до заклучоци со помош на кои ги намалуваме можните теми за дебатирање. Решавајќи одредени прашања и ја сведуваме дискусијата на помалку релевантни опции. Сме искачиле поголем пат од ридот, а пак сме стигнале до истата точка со одредени опции.

Вистинскиот проблем лежи во тоа како ги решаваме прашањата за ја сведеме расправата на помалку опции. Тоа не треба да биде спроведено од позиција на моќ, без разлика на тоа дали станува збор за неолиберална идеологија, конзервативна или пак друга. Но сепак дебатата почива на некои аксиолошки премиси, инаку нема зошто да не се дебатира прашањето дали треба да ги убиеме сите црнци или треба да им шибнеме cancel на сите конзервативци. Доминантната култура го прави тоа насилно, со мека и тврда моќ, а таму и лежи проблемот - во насилното/подмуклото тргање на „непожелните варијанти", а не во фактот што секогаш оперираме со лимитирани опции, дури и кога имаме одврзани раце. А и добро е да се намали бројот на нешта за кои се дебатира, инаку губиме многу време - нешто што не е практично.
Дебатата заврши пошто чарето е најдено! Нова хард кор етно-десница на чело со Шахбаз пеливан!
 
Член од
20 април 2012
Мислења
3.678
Поени од реакции
9.689
Тоа честопати е и причина за лажната дихотомија - не се прикажани сите опции, па се создава илузијата на лажен избор и лажна транспарентност. Центрите на моќ некогаш одржуваат лажно чувство на слободна волја/слободен говор, но во рамките на доминантната парадигма што ја наметнуваат (без разлика на тоа кој е наративот).

Од друга страна, некои студии покажуваат дека луѓето не сакаат премногу алтернативи бидејќи имаат парализа од опции. Тие што бирале помеѓу два вкуса на сладолед (чоколадо и ванила) биле посреќни со својот избор отколку тие што требало да бираат помеѓу дваесет вкусови.

Во контекст на муабетов, секоја идеолошка матрица поставува ограничувања поради премисите на кои се темели и се земаат за точни. Ако некој ги раздрма столбовите на кои е изградена (нешто што честопати го прави филозофијата), тоа доведува до онтолошка криза и криза на идентитет. Луѓето вложуваат чувства во идеологијата со која се идентификуваат, па не сакаат такво разнишување на нивниот светоглед.

Прашањето е дали воопшто имаме слободна волја. Ако ни се овозможи комплетена слобода да дебатираме за секое прашање, во духот на либералната филозофија на Мил, дали таа слобода ќе биде практична и продуктивна? Дали навистина и ќе бидеме послободни или така ќе ни се чини бивајќи затворени во ново гурање на сизифовиот камен, само со подолг пат и поголем рид? Бидејќи ако ја рашириме дебатата на сите можни опции, после некое време дебатирање пак стигаме до заклучоци со помош на кои ги намалуваме можните теми за дебатирање. Решавајќи одредени прашања и ја сведуваме дискусијата на помалку релевантни опции. Сме искачиле поголем пат од ридот, а пак сме стигнале до истата точка со одредени опции.

Вистинскиот проблем лежи во тоа како ги решаваме прашањата за ја сведеме расправата на помалку опции. Тоа не треба да биде спроведено од позиција на моќ, без разлика на тоа дали станува збор за неолиберална идеологија, конзервативна или пак друга. Но сепак дебатата почива на некои аксиолошки премиси, инаку нема зошто да не се дебатира прашањето дали треба да ги убиеме сите црнци или треба да им шибнеме cancel на сите конзервативци. Доминантната култура го прави тоа насилно, со мека и тврда моќ, а таму и лежи проблемот - во насилното/подмуклото тргање на „непожелните варијанти", а не во фактот што секогаш оперираме со лимитирани опции, дури и кога имаме одврзани раце. А и добро е да се намали бројот на нешта за кои се дебатира, инаку губиме многу време - нешто што не е практично.
А кој дебатира за тоа дали треба да се убиат сите црнци???:cautious:Или меѓу редови се тера водата на кај конзервативците,можда?
 

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.033
Поени од реакции
29.391
History is replete with examples of nations, successful and not-so-successful alike, that abruptly committed suicide.

The ancient polis of Corcyra devoured itself in a bloody conflict as a collective madness took hold of the island city-state during the Peloponnesian War.

The Jacobins in 1793 hijacked the French Revolution and turned a movement toward a constitutional republic into a totalitarian, year-zero effort to destroy the past and ensure equity for all—or else. The Reign of Terror—and eventually Napoleon—followed.

The effort to force war-weary Czarist Russia to reform into a constitutional monarchy ended up being kidnapped by a small but lethal clique of Leninist Bolsheviks. What ensued was the destruction of Russian life—and millions of corpses—over the next 70 years. Ditto Mao Zedong’s various murderous resets culminating in the cannibalistic “Cultural Revolution.” Mao’s final tab was 60-70 million deaths of his fellow Chinese.

French, Russian, and Chinese wokists all toppled statues, canceled out the nonbelievers, wiped away history, tore down monuments, and declared themselves the purest of all generations in their year zero—before getting down to the business of dividing up the spoils and settling scores.

Most of these bloodbaths started out with the supposedly noble idea of delivering social justice, equity, and fairness before they inevitably went deadly and feral. We should be just as worried about our own woke pandemic.


 
Член од
20 јули 2016
Мислења
7.631
Поени од реакции
4.931
Во основа воукерите не се различни од верниците, националистите, тифозите итн. Така да најверојатно треба да се третираат како такви само ни повеќе омраза ни значење ни палење на нив.
 
Член од
3 ноември 2009
Мислења
6.033
Поени од реакции
34.439
Во основа воукерите не се различни од верниците, националистите, тифозите итн. Така да најверојатно треба да се третираат како такви само ни повеќе омраза ни значење ни палење на нив.
Хахах од каде па тифозите се најдоа во ова друштво, и дали воопшто знаеш што значи тоа?
 

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.033
Поени од реакции
29.391
Ни другите споредби не му се соодветни... Зошто би сметала нечија вера, или патриотизам/родољубие, ако истиот не ти наметнува ништо на тебе - не ти продава некои „подобри вредности“ - како што тоа го прават овие разбудениве.

1632128842577.png
(политички коректно меме)
 
Член од
20 јули 2016
Мислења
7.631
Поени од реакции
4.931
Хахах од каде па тифозите се најдоа во ова друштво, и дали воопшто знаеш што значи тоа?
Се однесуваше на фантастични навивачи баш на тоа и тие си имаат ист проблем. Секој кој е фанатик и нетолерантни без разлика дали е нација, црква, геј Рајтс или Реал Мадрид си има ист проблем.
 

Vanlok

deus ex machina
Член од
30 мај 2009
Мислења
22.033
Поени од реакции
29.391
^^
Палењето и уништувањето книги во име на идеолошко прочистување и пуританска догма е грдо ехо на нацистичка Германија. Ако ништо друго, барем припаѓа на кошмарната научна фантастика од Фаренхајт 451 на Реј Бредбери. Тоа што ова се случува во современа Канада е потсетник дека освестеноста е навистина зол, пуритански култ. И како и класичниот пуританизам - култ што бара тотална послушност во име на правичноста.

-Патрик Вест, Спајкд
 
Член од
26 февруари 2016
Мислења
5.419
Поени од реакции
13.587
Добро кажано...

 

Kajgana Shop

На врв Bottom