N
n/a
Гостин
A бе квазиисторичаре...
ми се домачи да слушам муабети и глупости од такви кои што не си ја знаат крвта па уште одозгора решиле цел балкан дека ќе го прекројуваат и на сите ќе им објаснуваат кои се и што се.
Срамота е... исаф малку.
Не заради нешто друго,туку затоа што има некој што знае.
Значи...
Има српско племе од кое што потекнува и дедо ми,и кое што е распространето на територијата на Херцеговина и северна Црна Гора.
Ај сега...под казна... читај малку.
За другпат да не се чаталиш и да не кажуваш смешни... гачки.
Бањани су динарско племе Старе Херцеговине и савремене Црне Горе у коју су ушли, незнатним дијелом 1860, а коначно 1878. године. Заузимају средишњи простор између Никшића и Билеће – од врхова Његоша до ријеке Требишњице, односно до данашњег Билећког језера. Површина им је, по слободној процјени, око 370 квадратних километара. Налазе се између 42 степена, 45 минута, и 43 степена сјеверне географске ширине, а леже на 18-ом меридијану источно од Гринича, између 30 и 46 минута. Граниче се старохерцеговачким племенима: Голијом на сјеверу, Трепачким Рудинама на истоку, Граховом на југу, а на западу Републиком Српском и Опутним Рудинама. У прошлости је граница Бањана према југу и истоку била другачија. На том потесу племе се граничило са Риђанима, племеном које се распало до краја 17. вијека, па се на његовом простору формирају два нова племена – Грахово и Трепачке Рудине. Новоформирана племена су се, дакле, проширила и на дијелу бањске територије. Планински вијенци Његоша и Сомине чине природну граници Бањана на сјеверу, док је од сјеверозапада према југозападу граница нешто отворенија и иде врховима Брековца, Братогошта, Тисовца и спушта се на Требишњицу, односно Билећко језеро. Јужна и источна граница Бањана иде брдовитом површи, без већих природних препрека.
Село Петровићи са ближом околином (приобаље Требишњице) зове се Доњи Бањани. То је најнижи дио племена и спушта се и испод 400 м надморске висине. Преостали дио племена зове се Горњи Бањани. Горњобањска села нижу се од 800 до 1100 метара надморске висине. Планински врхови Јеловице су између 1100 и 1280 метара надморске висине. Врхови Сомине и Братогошта прелазе ову висину, а највиши врх Његоша, Равна главица, диже се изнад нивоа мора 1721 метар. У средишњем дијелу племена налази се варошица Велимље, на самом ободу Велимљског поља. То је, у ствари, крашко пољице од 3 – 4 квадратна километра, а његов најнижи дио је нешто испод 800 м надморске висине и завршава се удубљењем попут лијевка, куда је некад у даљој прошлости отекла вода. Ово је територија такозваног љутог краса; преовлађују мања и већа узвишења са наслагама кречњачких и доломитних стијена. Нешто мало обрадљиве земље налази се у вртачама и на терасастим површима. Разумије се да оваква земљишна подлога омогућава оскудну вегетацију, а тим и више што кише слабо падају у вегетативном периоду (мај-септембар), а текућих (површинских) вода скоро и нема. Постоје само танушни извори живе воде на Његошу: Јама Матовића и Тупањска врела, затим у насељима Горњих Бањана: Крушка и Црни кук, па Сопот у Доњим Бањанима. Могао би се наћи и неки пиштет или бучалина, а то су сезонски изворчићи и без већег значаја за живот људи. И на Херцеговим лукама у Сомини постоји такође танушан извор-пиштет. Зато су људи овог краја приморани да праве базене у којима се скупља кишница.
Познато је да крашки терени, а посебно подручје љутог краса какви су и Бањани, трпи видне промјене због убрзаних ерозивних процеса који се неповољно одражавају на биљни и животињски свијет, као и на саму насељеност. У далекој прошлости овај крај није био оскудан водом, земљишним комплексима, па ни биљним и животињским свијетом. Испод Његоша извирала је Тупањска ријека која се пробијала кроз село Ријечане, које по њој и носи име. Сва је прилика да је и данашње Велимљско поље било под водом, које и до данас у току јесењих киша поплави. Клима овог краја, зависно од рељефа, није јединствена. Бањско приобаље Требишњице (данас Билећког језера) има благу климу јер ту допире утицај медитеранског сунца. Претежни дио племена има умјерену континенталну климу, док само планински дио овог краја има одлике планинског поднебља. Оно по чему је племенска територија прилично уједначена јесте годишњи распоред и количина воденог талога.
Бањани су у неку руку сложено племе, јер поједина бањска братства имају одлику племена. То се са доста разлога може рећи за Копривице и Миљаниће, па и за нека друга братства. Наведена братства имају велики земљишни посјед у племену са својом братственичком црквом и, наравно, гробљем. Имају заједничку славу и стару традицију преко четири вијека, односно бар 15 кољена, па се у новије вријеме и међусобно орођавају. Имали су прваке племена и углед водећих братстава.
Бањани се први пут помињу 1319. године, у вријеме краља Милутина, чијој су држави и припадали. Име су добили по звању средњовјековних обласних господара: бан, а сматра се да је епоним племена био легендарни бан Русен. Ово се вјеровање сачувало у Горњим Бањанима, гдје се налази и засеок који је добио име по имену бана – Русеновићи. Доњебањци вјерују да је име племена дошло по косовском насељу Бањска, одакле и потичу, како се прича, породице из Доњих Бањана. Нека истраживања новијег датума упућују на то да је племе добило име по Власима (или власима) Бањанима који су као номади дошли из мјеста Бањане у Македонији.
Племенска слава Бањана је Јовањдан, мада има братстава који га не славе. Зборно мјесто (збора главица) племена било је Крушка, на којој су се одржавале племенске скупштине и доносиле важне одлуке. Неки су се зборови одржавали и у Манасриру Косијереву, а најчешће они који су имали значај ширег подручја. Одржавани су зборови и у Приградини на Почивалама, као и на Црном Куку, што је зависило од разних фактора.
Овај је крај увијек био периферија, односно крајина. Дакле, никада није био обухвађен централним дијелом неке веће административне јединице. То су и данас Бањани: крајичак Црне Горе и општине Никшић према Републици Српској. Мјесто је и плаћало данак крајина на разне начине. Природно је да све инвестиције крећу од центра према периферији, па често до ње и не долазе. Тако се дешавало и Бањанима, који су и највише добијали кад су били капетанија и касније општина.
. Дури и името Елини можеби доаѓа од ЕЛА (дојди) или Ахајци (Словенците велат ПРИХАЈАЈО за дојдоа, доаѓаат или така нешто).
. Гегите (меѓу нив познати како Албанци) се Персиско племе доселени од страна на Турците, од Мала Азија каде што им правеле бељи, на Косово поле и северна Албанија со цел да им прават бељи на рајата која кревала востанија, но и крајно да ги понижат Србите кои што убиле турски Султан на тоа исто Поле. Затоа, јазиците на Тоските и Гегите се прилично различни (кај Гегите има повеќе персиски (турски) зборови, а кај Тоските келтски, но сето измешано со „словенски„ латински и “грчки“ (исто како што генетски се измешале со тукашното население). Власите во Румунија пак се доселени во истиот период кога и другите Келти (IVвек п.н.е.), всушност најверојатно се наследници на најголемото келтско племе во тој период, Синди, кои што го дале името на градот Белград - Синдидунум, подоцна од Римјаните латинизирано во - Сингидунум, и кои што продреле се до Црно Море. 