Омилени стихови и поеми од странски писатели

  • Креатор на темата Креатор на темата Sussaro
  • Време на започнување Време на започнување
Pablo Neruda - The Saddest Poem

I can write the saddest poem of all tonight.

Write, for instance: "The night is full of stars,
and the stars, blue, shiver in the distance."

The night wind whirls in the sky and sings.

I can write the saddest poem of all tonight.
I loved her, and sometimes she loved me too.

On nights like this, I held her in my arms.
I kissed her so many times under the infinite sky.

She loved me, sometimes I loved her.
How could I not have loved her large, still eyes?

I can write the saddest poem of all tonight.
To think I don't have her. To feel that I've lost her.

To hear the immense night, more immense without her.
And the poem falls to the soul as dew to grass.

What does it matter that my love couldn't keep her.
The night is full of stars and she is not with me.

That's all. Far away, someone sings. Far away.
My soul is lost without her.

As if to bring her near, my eyes search for her.
My heart searches for her and she is not with me.

The same night that whitens the same trees.
We, we who were, we are the same no longer.

I no longer love her, true, but how much I loved her.
My voice searched the wind to touch her ear.

Someone else's. She will be someone else's. As she once
belonged to my kisses.
Her voice, her light body. Her infinite eyes.

I no longer love her, true, but perhaps I love her.
Love is so short and oblivion so long.

Because on nights like this I held her in my arms,
my soul is lost without her.

Although this may be the last pain she causes me,
and this may be the last poem I write for her.
Колкава е веројатноста да е ова последно мислење а ја само што сакав да го постирам ова, истото само на македонски. Aли морам да признаам дека на англиски е каде каде попоетично. My soul is lost without her го превеле како "Мојата душа е незадоволна што ја загубила".:cautious: Ова ме запрепасти: She will be someone else's. As she once
belonged to my kisses. е преведено како: Ќе припадне на друг. Како пред моите бакнежи. Другарка читала на македонски и сакам и вака да и` го поклонам, мада ќе го вметнам и истото на англиски, чисто да си спореди и сфати што е боље. Ми се лоши што и целата песна и насловот и збирката ја утнале преведувачите.

Вечерва би можел да напишам

Вечерва би можел да ги напишам најтажните стихови.

На напишам, на пример: ”Ноќта еѕвездена, а треперат модрите ѕвезди во далечината.
Ноќниот ветар кружи низ небото и пее.

Вечерва би можел да ги напишам најтажните стихови.
Ја сакав, а понекогаш и таа мене ме сакаше.

Во ноќите како што е оваа таа беше во мојата прегратка.
Колку пати ја бакнував под бесконечното небо.

Ме сакаше, а понекогаш и јас ја сакав.
Како да не ги сакам нејзините големи неподвижни очи.

Вечерва би можел да ги напишам најтажните стихови.
Да мислам дека ја нема. Да чувствувам дека сум ја
загубил.

Да ја слушам бесконечната ноќ, многу побесконечна без
Неа.
А стихот паѓа врз душата како роса врз пасиштето.

Што е важно дека мојата љубов не можеше да ја сочува.
Ноќта е ѕвездена а таа не е со мене.

Тоа е се. Во далечина некој пее. Во далечина.
Мојата душа е незадоволна што ја загубила.

Мојот поглед ја бара како да сака да ја доближи.
Срцето мое ја бара, а таа не е со мене.

Истата ноќ ги облекува во бело истите стебла.
А ние од вчера, не сме повеќе истите.

Повеќе не ја сакам, сигурно, но колу ја сакав.
Мојот глас го бараше ветрот за да и` го допре увото.

На друг. Ќе припадне на друг. Како пред моите бакнежи.
Нејзиниот глас, нејзиното јасно тело. Нејзините бесконечни
очи.
Повеќе не ја сакам, сигурно, но можеби сепак ја сакам.
Љубовта е толку кратка, а заборавот толку долг.

Зошто во ноќите како оваа ја држев во прегратка,
Мојата душа е незадоволна што ја загубила.

Макар што е ова последната болка што ми ја
причинува,
и овие стихови последни што за неа ги пишувам.
 
A fool I was to sleep at noon,
And wake when night is chilly
Beneath the comfortless cold moon;
A fool to pluck my rose too soon,
A fool to snap my lily.
My garden-plot I have not kept;
Faded and all-forsaken,
I weep as I have never wept:
Oh it was summer when I slept,
It's winter now I waken.

Talk what you please of future spring
And sun-warm'd sweet to-morrow:
Stripp'd bare of hope and everything,
No more to laugh, no more to sing,
I sit alone with sorrow.

~Christina Rossetti~
 
  • Ми се допаѓа
Reactions: VLJ
Yeh...

Прљавиот Хари, средно име ми е криза.
Ти ја затварам последната франчиза
Сеам паѓања во несвест ко од шала
Пожолтев многу мала..
Дозволив се, само не и среќа
Ржам како змија во вреќа, пссссс
Немам чуства, ги оставив кај тебе
Пред да трепнеш, пуцам, глеј ме бе глеј ме
Ми се свиѓа земјава, чудно не се буни
И дадов нешто јако, малце да се збуни
Леви и десни, пејте им песни
Премногу чесни, што ги чека не се свесни.
Прљав како Хари, переме... кеш.
А ганот доаѓа и по твоите ствари
Удрив многу јако, појако од 63та
Згази го цвеќево, забранувам да цвета!

Прљавиот Хари увек пуца прв, он многу добро знае од каде шика крффф!
Прљавиот Хари увек пуца прв, гадно копиле те гази како црфф!

Признавам годинава бев и малце строг
Али јебига на маса имаше огромен влог
Мојот стил е да работам сам
Така никој незнае, немам грам срам
Ти си мислиш дека ти тргнала карта
Денес си до мене, утре лежиш во калта
Шутрак мисли малце, немој да си семка
Иди донеси ми џоинт да фатам малце дремка..
Прљав како Ѕинго, прљав како Бране
Прљав како Николче, прљав како Мане
Прљав како Амди, прљав како Вели
Прљав како Кире G и Љупче G
Ги има многу ги знаеш, џабе ќе ги зборам
Фатиле кондиција, цело време се у фора..
Можеби и по некој локален бандит
Пука по еден, два
Али тука влегувам Ја.

Прљавиот Хари увек пуца прв, он многу добро знае од каде шика крффф!
Прљавиот Хари увек пуца прв, гадно копиле те гази како црфф!

----------------------------------------------------------------------------------------
Жими све, едни од омилените стихови.
Хиенски муабет за амбициозни маалски деца.
Муабет напраен од правиот човек, муабет од прва рака.
Муабетов увек ме потсеќа дека уште многу фурни леб имам за јадење.
Уште многу пички за пимпање.
Уште многу хиени за нижење.
Прљави дилови, ја да ти кажам.
Да не биде после "Нисам знао!".
 
Бертолт Брехт - На родените по нас

I
Навистина, живеам во мрачно време!
Безопасниот збор е глупав. Безгрижното чело
знак е на неосетливост. Оној што се смее
само сè уште не ја примил
ужасната вест.

Какво е тоа време во кое
разговорот за стеблата е речиси злостор
зашто подразбира молчење за толку злодела!
Зарем оној што таму мирно минува улица
стварно не е дома за своите пријатели
коишто имаат тешкотии?

Вистина: уште заработувам за живот.
Но, верувајте ми: сосема случајно. Ништо
од сè што правам не ми дава право сит да си се најадам.
Случајно сум поштеден. (Ако ме напушти среќата,
ќе бидам изгубен.)

Ми велат: Јади и пиј! Биди среќен што имаш што!
Но како да јадам и пијам
кога изеденото го грабам од гладниот,
а чашата вода што ја испивам му фали на жедниот?
А сепак јадам и пијам.

Би сакал и да сум мудар.
Во староставните книги пишува што е мудро:
да не се мешаш во кавгата на светот и својот кус век
да го проживееш без страв.
Да се одржиш и без насилство,
на злото да враќаш со добро,
своите желби да не ги исполнуваш, туку да ги забораваш
- се смета како мудро.
Јас сето тоа не го можам:
навистина, живеам во мрачно време!

II
Во градовите дојдов во време на нередите
кога во нив владееше гладта.
Меѓу луѓето дојдов во време на буните
и заедно со нив се бунев.
Така измина времето
што ми беше дадено на земјата.

Јадев помеѓу битките,
на починка легнував меѓу убијци.
Љубов водев немарно,
а природата ја гледав без трпение.

Така измина времето
што ми беше дадено на земјата.

Патиштата во мое време водеа во мочуришта.
Говорот ме издаваше пред џелатот.
Малку нешта можев. Но властодршците,
се надевав, побезбедно ќе си седеа да ме немаше.
Така измина времето
што ми беше дадено на земјата.

Силите беа слаби. Целта
лежеше мошне далеку.
Беше јасно видлива, иако за мене
речиси недостижна.
Така измина времето
што ми беше дадено на земјата.
III
Вие што ќе изнурнете од потопот
во којшто ние потонавме,
спомнете си,
кога ќе зборувате за нашите слабости,
и на мрачново време
од кое вие избегавте.

Оти ние одевме, менувајќи ги земјите почесто од чевли,
низ војните на класите, очајни
кога само неправди, но не и буни имаше.

А знаеме и самите:
омразата, дури и спрема подлоста,
ги унаказува цртите на лицето.
Гневот, дури и оној поради неправда,
го прави гласот засипнат. Ах, ние
што сакавме да го подготвиме тлото за љубезност,
самите не можевме да бидеме љубезни.

Но вие, кога најпосле ќе дојде времето
човек на човека да му биде другар,
спомнете нè
со трпеливост.
 
Ahhh... Kolku samo bilo teshko da se izdvoi neshto od Neruda...

Poema 14
Juegas todos los días con la luz del universo.
Sutil visitadora, llegas en la flor y en el agua.
Eres más que esta blanca cabecita que aprieto
como un racimo entre mis manos cada día.
A nadie te pareces desde que yo te amo.
Déjame tenderte entre guirnaldas amarillas.
Quién escribe tu nombre con letras de humo
entre las estrellas del sur?
Ah déjame recordarte cómo eras entonces,
cuando aún no existías.
De pronto el viento aúlla y golpea mi ventana cerrada.
El cielo es una red cuajada de peces sombríos.
Aquí vienen a dar todos los vientos, todos.
Se desviste la lluvia.
Pasan huyendo los pájaros.
El viento. El viento.
Yo sólo puedo luchar contra la fuerza de los hombres.
El temporal arremolina hojas oscuras
y suelta todas las barcas que anoche amarraron al cielo.
Tú estás aquí. Ah tú no huyes.
Tú me responderás hasta el último grito.
Ovíllate a mi lado como si tuvieras miedo.
Sin embargo alguna vez corrió una sombra extraña por tus ojos.
Ahora, ahora también, pequeña, me traes madreselvas,
y tienes hasta los senos perfumados.
Mientras el viento triste galopa matando mariposas
yo te amo, y mi alegría muerde tu boca de ciruela.
Cuanto te habrá dolido acostumbrarte a mí,
a mi alma sola y salvaje, a mi nombre que todos ahuyentan.
Hemos visto arder tantas veces el lucero besándonos los ojos
y sobre nuestras cabezas destorcerse los crepúsculos en abanicos girantes.
Mis palabras llovieron sobre ti acariciándote.
Amé desde hace tiempo tu cuerpo de nácar soleado.
Hasta te creo dueña del universo.
Te traeré de las montañas flores alegres, copihues,
avellanas oscuras, y cestas silvestres de besos.
Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos.
* * * * *
Poema 15
Me gustas cuando callas porque estás como ausente,
y me oyes desde lejos, y mi voz no te toca.
Parece que los ojos se te hubieran volado
y parece que un beso te cerrara la boca.
Como todas las cosas están llenas de mi alma
emerges de las cosas, llena del alma mía.
Mariposa de sueño, te pareces a mi alma,
y te pareces a la palabra melancolía;
Me gustas cuando callas y estás como distante.
Y estás como quejándote, mariposa en arrullo.
Y me oyes desde lejos, y mi voz no te alcanza:
déjame que me calle con el silencio tuyo.
Déjame que te hable también con tu silencio
claro como una lámpara, simple como un anillo.
Eres como la noche, callada y constelada.
Tu silencio es de estrella, tan lejano y sencillo.
Me gustas cuando callas porque estás como ausente.
Distante y dolorosa como si hubieras muerto.
Una palabra entonces, una sonrisa bastan.
Y estoy alegre, alegre de que no sea cierto.
 
Cast a cold eye,
on life, on death -
horseman, pass by!
W. B. Yeats

Let the world tremble, as it senses
all you are to accomplish!
Lous Camoens
(P.S: ova bi odgovaralo za nashite kosarkari)
--- надополнето: Sep 17, 2011 12:07 AM ---
Колкава е веројатноста да е ова последно мислење а ја само што сакав да го постирам ова, истото само на македонски. Aли морам да признаам дека на англиски е каде каде попоетично. My soul is lost without her го превеле како "Мојата душа е незадоволна што ја загубила".:cautious: Ова ме запрепасти: She will be someone else's. As she once
belonged to my kisses. е преведено како: Ќе припадне на друг. Како пред моите бакнежи. Другарка читала на македонски и сакам и вака да и` го поклонам, мада ќе го вметнам и истото на англиски, чисто да си спореди и сфати што е боље. Ми се лоши што и целата песна и насловот и збирката ја утнале преведувачите.

Вечерва би можел да напишам

Вечерва би можел да ги напишам најтажните стихови.

На напишам, на пример: ”Ноќта еѕвездена, а треперат модрите ѕвезди во далечината.
Ноќниот ветар кружи низ небото и пее.

Вечерва би можел да ги напишам најтажните стихови.
Ја сакав, а понекогаш и таа мене ме сакаше.

Во ноќите како што е оваа таа беше во мојата прегратка.
Колку пати ја бакнував под бесконечното небо.

Ме сакаше, а понекогаш и јас ја сакав.
Како да не ги сакам нејзините големи неподвижни очи.

Вечерва би можел да ги напишам најтажните стихови.
Да мислам дека ја нема. Да чувствувам дека сум ја
загубил.

Да ја слушам бесконечната ноќ, многу побесконечна без
Неа.
А стихот паѓа врз душата како роса врз пасиштето.

Што е важно дека мојата љубов не можеше да ја сочува.
Ноќта е ѕвездена а таа не е со мене.

Тоа е се. Во далечина некој пее. Во далечина.
Мојата душа е незадоволна што ја загубила.

Мојот поглед ја бара како да сака да ја доближи.
Срцето мое ја бара, а таа не е со мене.

Истата ноќ ги облекува во бело истите стебла.
А ние од вчера, не сме повеќе истите.

Повеќе не ја сакам, сигурно, но колу ја сакав.
Мојот глас го бараше ветрот за да и` го допре увото.

На друг. Ќе припадне на друг. Како пред моите бакнежи.
Нејзиниот глас, нејзиното јасно тело. Нејзините бесконечни
очи.
Повеќе не ја сакам, сигурно, но можеби сепак ја сакам.
Љубовта е толку кратка, а заборавот толку долг.

Зошто во ноќите како оваа ја држев во прегратка,
Мојата душа е незадоволна што ја загубила.

Макар што е ова последната болка што ми ја
причинува,
и овие стихови последни што за неа ги пишувам.
А кој превел од „енглески„?
 
SONNET 18

Shall I compare thee to a summer's day?
Thou art more lovely and more temperate:
Rough winds do shake the darling buds of May,
And summer's lease hath all too short a date:
Sometime too hot the eye of heaven shines,
And often is his gold complexion dimm'd;
And every fair from fair sometime declines,
By chance or nature's changing course untrimm'd;
But thy eternal summer shall not fade
Nor lose possession of that fair thou owest;
Nor shall Death brag thou wander'st in his shade,
When in eternal lines to time thou growest:
So long as men can breathe or eyes can see,
So long lives this and this gives life to thee.


William Shakespeare
 
SONNET 18

Shall I compare thee to a summer's day?
Thou art more lovely and more temperate:
Rough winds do shake the darling buds of May,
And summer's lease hath all too short a date:
Sometime too hot the eye of heaven shines,
And often is his gold complexion dimm'd;
And every fair from fair sometime declines,
By chance or nature's changing course untrimm'd;
But thy eternal summer shall not fade
Nor lose possession of that fair thou owest;
Nor shall Death brag thou wander'st in his shade,
When in eternal lines to time thou growest:
So long as men can breathe or eyes can see,
So long lives this and this gives life to thee.

William Shakespeare
 
Sergej Jesenjin-Što sam ? Tko sam ...

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.
 
Body, Remember....
Body, remember not only how much you were loved,
not only the beds you lay on,
but also those desires that glowed openly
in eyes that looked at you,
trembled for you in the voices—
only some chance obstacle frustrated them.
Now that it’s all finally in the past,
it seems almost as if you gave yourself
to those desires too—how they glowed,
remember, in eyes that looked at you,
remember, body, how they trembled for you in those voices

To Sensual Pleasure
My life’s joy and incense: recollection of those hours
when I found and captured sensual pleasure as I wanted it.
My life’s joy and incense: that I refused
all indulgence in routine love affairs.
Constantine P. Cavafy
 
Kubla Khan

In Xanadu did Kubla Khan
A stately pleasure-dome decree:
Where Alph, the sacred river, ran
Through caverns measureless to man
Down to a sunless sea.

So twice five miles of fertile ground
With walls and towers were girdled round:
And there were gardens bright with sinuous rills,
Where blossomed many an incense-bearing tree;
And here were forests ancient as the hills,
Enfolding sunny spots of greenery.

But oh! that deep romantic chasm which slanted
Down the green hill athwart a cedarn cover!
A savage place! as holy and enchanted
As e'er beneath a waning moon was haunted
By woman wailing for her demon-lover!
And from this chasm, with ceaseless turmoil seething,
As if this earth in fast thick pants were breathing,
A mighty fountain momently was forced:
Amid whose swift half-intermitted burst
Huge fragments vaulted like rebounding hail,
Or chaffy grain beneath the thresher's flail:
And 'mid these dancing rocks at once and ever
It flung up momently the sacred river.
Five miles meandering with a mazy motion
Through wood and dale the sacred river ran,
Then reached the caverns measureless to man,
And sank in tumult to a lifeless ocean:
And 'mid this tumult Kubla heard from far
Ancestral voices prophesying war!

The shadow of the dome of pleasure
Floated midway on the waves;
Where was heard the mingled measure
From the fountain and the caves.
It was a miracle of rare device,
A sunny pleasure-dome with caves of ice!

A damsel with a dulcimer
In a vision once I saw:
It was an Abyssinian maid,
And on her dulcimer she played,
Singing of Mount Abora.
Could I revive within me
Her symphony and song,
To such a deep delight 'twould win me
That with music loud and long
I would build that dome in air,
That sunny dome! those caves of ice!
And all who heard should see them there,
And all should cry, Beware! Beware!
His flashing eyes, his floating hair!
Weave a circle round him thrice,
And close your eyes with holy dread,
For he on honey-dew hath fed
And drunk the milk of Paradise.

Samuel Taylor Coleridge, Esq.


Драги Михајловски ја има препеано (и тоа маестрално) песнава, ама не можев да го најдам препевот на нет. Ако некој го најде би замолил да го постира.
Ако добро се сеќавам почнува вака:
„Во Занаду дал Кублај Кан
красен сарај да се крене...
 
Вилијам Блејк ми е еден од омилените странски писатели. Еве една од него:

The Sick Rose

O Rose, thou art sick!
The invisible worm
That flies in the night,
In the howling storm,

Has found out thy bed
Of crimson joy:
And his dark secret love
Does thy life destroy.
 
Song by Allen Ginsberg



The weight of the world
is love.
Under the burden
of solitude,
under the burden
of dissatisfaction

the weight,
the weight we carry
is love.

Who can deny?
In dreams
it touches
the body,
in thought
constructs
a miracle,
in imagination
anguishes
till born
in human--
looks out of the heart
burning with purity--
for the burden of life
is love,

but we carry the weight
wearily,
and so must rest
in the arms of love
at last,
must rest in the arms
of love.

No rest
without love,
no sleep
without dreams
of love--
be mad or chill
obsessed with angels
or machines,
the final wish
is love
--cannot be bitter,
cannot deny,
cannot withhold
if denied:

the weight is too heavy

--must give
for no return
as thought
is given
in solitude
in all the excellence
of its excess.

The warm bodies
shine together
in the darkness,
the hand moves
to the center
of the flesh,
the skin trembles
in happiness
and the soul comes
joyful to the eye--

yes, yes,
that's what
I wanted,
I always wanted,
I always wanted,
to return
to the body
where I was born.
 
Kubla Khan

Драги Михајловски ја има препеано (и тоа маестрално) песнава, ама не можев да го најдам препевот на нет. Ако некој го најде би замолил да го постира.
Ако добро се сеќавам почнува вака:
„Во Занаду дал Кублај Кан
красен сарај да се крене...

Во Занаду дал Кублај Кан
красен сарај да се крене;
на Алф, светата река, што
низ спили немерливи
кон мрачното море текла.
И вчас едночудо плодна почва
оградена била со калиња и кули:
внатре, саде бавчи светли, потоци било
и дрвје расцутено, миризливо,
и кории темни ко ридјето древни
со сончеви оази зеленило.

Но, ах! Тој длабок стиен дол што рошка
низ ридот зелен долж кедарите!
Дивина божја! И сенишна и света
небаре долу, на погибел, по луната шета
жена што ливка по демонско либе!
И по долов, со бабот непрестан што јачи,
ко земјата понабргу да офка и да плачи,
мошна стерна одеднаш гргнува:
и сред тој грглив, наврапит шикот
млазеви бликот небаре град крупен бие
или жито веат лиоти!
И баш тука крај стењево игриво што блува
светата река одеднаш почнува
и натаму виејќи во змиулест поход
низ гори и лаки светицата лида
и низ спили немерливи
гние со татнеж во мртвото море:
И сред татнежот Кублај оддалеку го слуша
гласот на претците, предзнакот за војна!
Сенката од тој сарај
се лелка на таласите;
кај што се меша напевот
од стерната и понорите.
Чудесија е тоа, редок светоглас,
сарај сончев на понори од мраз.

Момичка со цимбал
во занес еднаш видов:
Абисинско беше тоа девојче
што на цимбал ко славејче
за Абор-гора пееше.
Ах да можам да ја оживеам
песната ѝ слатка, маѓесниот глас
во душата веднаш ќе ми здиват луњи
и милозвукот дури ѕвонлив ѕуни
во облаци тој сарај ќе го вивнам
тој сарај сончев, понорите од мраз!
И сите што ќе чујат тука збрани,
ќе речат: „Бог да чува и да брани!
Нему очите му блештат, косата му светка!
Чукнете три пати од урок,
очи склопете пред страв од бога,
оти мед и млеко надојден е овој,
во Рајот стапнала неговата нога“.
 
Во Занаду дал Кублај Кан
красен сарај да се крене...
Многу ти благодарам! :)

Некаде на овој подфорум имаше мислења како јазикот наш ни бил сиромашен. Еве уште еден показ дека сиромашен јазик не постои -- постојат само луѓе со сиромашно познавање на својот (и останатите) јазици. Драги Михајловски го оживува дамарот на Алф кој татни низ немерливите каверни на опиумскиот сон на Самјуел Тејлор Колриџ. Благодарение на вештото перо на Михајловски, Кублај Кан звучи моќно и мистично и на македонски.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom