Го разбирам тоа, но нема поинаков начин како да ги поткрепам моите тврдења. Тоа што го тврдам е резултат на сума на многубројна стручна литература (примарна, секундарна и терциерна) која сум ја прочитал и срочил во определени заклучоци. Освен ако не ти реферирам нешто, ти не може да знаеш дали и зошто тоа што го тврдам е така. И обратно. Според принципите на дисциплинирана дебата, товарот на докажување лежи на тој што ги дава исказите, инаку секој од нас може да кажува сѐ и сешто, но ако не изложи докази за своите тврдења, нема причина зошто да им се даде тежина. Другата опција е да ми веруваш во тоа што го кажувам. Мене не ми пречи и така, но од „хигиенски“ аспект, сакам да ги поткрепам моите искази. Кога дискутирам со членови кои не сакаат да дебатираат на највисоко ниво, во последно време гледам начинот на изразување да го прилагодам на таа динамика. Со личности како тебе и уште неколку членови овде, користам најригорозен метод на дебатирање, на највисоко ниво (Ова сфати го како комплимент

) и очекувам такво ниво за возврат.
Гледај на ова вака... Повеќето од појавите кај луѓето постојат бидејќи имаат определена адаптивна функција. Од аспект на панадаптационизмот, некои од појавите се нус продукт на тие со адаптивна функција, но способноста за бирање партнер има силна адаптивна функција. Ако постоеле 100 жени и 50 од нив имале некои спонтани мутации што ги направиле способни да имаат некаква преференца, а 50 не, ако тие со преференца продолжувале почесто, очигледно дека способноста да преферираш некакви мажјаци има адаптивна функција. Ако мажјаците константно бирале женки, тогаш таа способност би се тргнала од генетскиот базен. Но штом останала, и тоа револвира околу некои хевристики кои може да се поврзани со добри гени и дефицит од патологии (симетрија на пример), изборот на женката имал некаква функција. Според повеќето модели, силувањето во рамките на едно племе има ниска вредност за фитнесот бидејќи носи многу ризици, иако понекогаш е добра стратегија за мажјаци кои немаат голем еволутивен фитенс. Зошто е тоа така? Бидејќи според повеќето теории кои се носат абдуктивно од тоа што го знаеме, од анализа на некои племиња кои живеат слично на нашите предци, археолошки пронајдоци и др. се претпоставува дека структурата на племињата е можно да била егалитаристичка. Од сите можни конфигурации (племиња со силувачи, племиња со кавалери, племиња со вакви и онакви), некако за фитнесот на племето се покажала најдобра структурата која ја спомнувам. Во тие племиња, жените имале браќа, татковци и слично кои ги бранеле од силувачи (за да си го заштитат генот од натрапници). Константно тепање помеѓу мажјаците за женките било контрапродуктивно за целосниот фитнес на племето, па се развиле поинакви мерила за добар маж. Жените биле чувани од неколку кавалиери кои ги бранеле од натрапници, со цел тие да ги оплодат, а и од татковците, браќата и мајките кои во голема мера бирале за нив. Исто така, самите жени бирале партнери, па веројатно ова е комбинација од изборот на повеќе луѓе. Мажите кои користеле други стратегии за да го промовираат својот ген (имаат ресурси, фини се, имаат статус) биле селектирани почесто, а губитниците си го ризикувале животот со силување бидејќи татковците можеле да ги убијат, браќата можеле да ги убијат, жените можеле да го убијат бебето и други работи. Хамилтоновото правило, правилото на реципроцитетен алтруизам и ред други работи, покажуваат како оваа динамика била најдобра за фитнесот на цело племе. Ова нема како поинаку да ти го докажам освен со тоа што ќе те наведам да го прочиташ тоа што сум ти го пратил. Еве, ќе ти одвојам извадок од еден од линковите.
[But Hill had something almost as good as a time machine. He had the Ache, who live much as humans did 100,000 years ago. He and two colleagues therefore calculated how rape would affect the evolutionary prospects of a 25-year-old Ache. (They didn't observe any rapes, but did a what-if calculation based on measurements of, for instance, the odds that a woman is able to conceive on any given day.) The scientists were generous to the rape-as-adaptation claim, assuming that rapists target only women of reproductive age, for instance, even though in reality girls younger than 10 and women over 60 are often victims. Then they calculated rape's fitness costs and benefits. Rape costs a man fitness points if the victim's husband or other relatives kill him, for instance. He loses fitness points, too, if the mother refuses to raise a child of rape, and if being a known rapist (in a small hunter-gatherer tribe, rape and rapists are public knowledge) makes others less likely to help him find food. Rape increases a man's evolutionary fitness based on the chance that a rape victim is fertile (15 percent), that she will conceive (a 7 percent chance), that she will not miscarry (90 percent) and that she will not let the baby die even though it is the child of rape (90 percent). Hill then ran the numbers on the reproductive costs and benefits of rape. It wasn't even close: the cost exceeds the benefit by a factor of 10. "That makes the likelihood that rape is an evolved adaptation extremely low," says Hill. "It just wouldn't have made sense for men in the Pleistocene to use rape as a reproductive strategy, so the argument that it's preprogrammed into us doesn't hold up." ]
Ова оди контра твоите аргументи. Ако жените имаат преференца за изглед, тоа не значи дека таа има еволутивна функција, според тебе. Но ако жените имаат преференца за силување (во форма на фантазија), тоа значи дека истото има еволутивна функција, според тебе.
Ова со фантазии за силување е сумњив муабет бидејќи:
Тоа е фантазија за агресивен секс, но не и силување. Жената ужива во фантазијата иако контекстот е табу (силување). Во вистинско силување, жените не уживаат, поради што е и силување. Постои огромна разлика. Од друга страна, фантазиите за бивање доминирана во секс имаат некое еволутивно минато (теоријата за предавање на женката) и според мене. Ова, налик на инцест фантазиите, не кажува за вистинските преференци надвор од фантазијата. Во реално сценарио, сосема поинаку се доживува силувањето. Но можно е тоа да е резултат на адаптација на предавање на доминантни мажи, со цел да се надмине траумата и незадоволството. Кај некои жени е резултат на траума. Кај многу е мисатрибуција на возбуда, стравот лесно преминува во сексуална возбуда. Кај други е одбегнување на сексуална вина. Кај некои е отвореност кон нови искуства. Кај некои е инклинации кон мазохизам како сексуален фетишизам.
Муабетот е, како што пишав на почеток, ние сме комбинација од милион механизми. Некои од тие се позастапени кај некои луѓе, други кај други. Поради појавноста на силувањето и доминацијата кај мажите, можно е да постои субмисивност како адаптација кај жените. Но тоа иде рака под рака со милион други адаптивни механизми кои ја зголемиле шансата за преживување. Жените и бирале, и биле силувани, и нивните родители бирале, зависно од време, место, околности, стататус, пракултури во примордијалните општества и тристо други фактори, на што сме ние резултат денеска.
Лошо е да се изведуваат елементарни упростени заклучоци за вакви теми зашто постои голема шанса за грешка.