Омилени стихови и поеми од странски писатели

  • Креатор на темата Креатор на темата Sussaro
  • Време на започнување Време на започнување
Fernando Pessoa

If you want to kill yourself, why don't you want to kill yourself?
Now's your chance!
I, who greatly love both death and life,
Would kill myself too, if I dared kill myself...
If you dare, then be daring!
What good to you is the changing picture of outer images
We call the world?

What good is this cinema of hours played out
By actors with stock roles and gestures,
This colorful circus of our never-ending drive to keep going?
What good is your inner world which you don't know?
Kill yourself, and maybe you'll finally know it...
End it all, and maybe you'll begin...

If you're weary of existing, at least
Be noble in your weariness,
And don't, like me, sing of life because you're drunk,
Don't, like me, salute death through literature!

You're needed? O futile shadow called man!
No one is needed; you're not needed by anyone...
Without you everything will keep going without you.
Perhaps it's worse for others that you live than if you kill yourself...
Perhaps your presence is more burdensome than your absence...

Other people's grief? You're worried
About them crying over you?
Don't worry: they won't cry for long...

The impulse to live gradually stanches tears
When they're not for our own sake,
When they're because of what happened to someone else,
especially death,
Since after this happens to someone, nothing else will...

First there's anxiety, the surprise of mystery's arrival
And of your spoken life's sudden absence...
Then there's the horror of your visible and material coffin,
And the men in black whose profession is to be there.

Then the attending family, heartbroken and telling jokes,
Mourning between the latest news from the evening papers,
Mingling grief over your death with the latest crime...

And you merely the incidental cause of that lamentation,
You who will be truly dead, much deader than you imagine...
Much deader down here than you imagine,
Even if in the beyond you may be much more alive...

Next comes the black procession to the vault or grave,
And finally the beginning of the death of your memory.
At first everyone feels relieved
That the slightly irksome tragedy of your death is over...
Then, with each passing day, the conversation lightens up
And life falls back into its old routine...
Then you are slowly forgotten.

You're remembered only twice a year:
On you birthday and your death day.
That's it. That's all. That's absolutely all.
Two times a year they think about you.
Two times a year those who loved you heave a sigh,
And they may sigh on the rare occasions someone mentions your name.

Look at yourself in the face and honestly face what we are...
If you want to kill yourself, then kill yourself...
Forget your moral scruples or intellectual fears!
What scruples or fears influence the workings of life?
What chemical scruples rule the driving impulse
Of sap, the blood's circulation, and love?
What memory of others exists in the joyous rhythm of life?

Ah, vanity of flesh and blood called man,
Can't you see that you're utterly unimportant?
You're important to yourself, because you're what you feel.
You're everything to yourself, because for you you're the universe,
The real universe and other people
Being mere satellites of your objective subjectivity.
You matter to yourself, because you're all that matters to you.
And if this is true for you, O myth, then won't it be true for others?

Do you, like Hamlet, dread the unknown?
But what is known? What do you really know
Such that you can call anything "unknown"?

Do you, like Falstaff, love life with all its fat?
If you love it so materially, then love it even more materially
By becoming a bodily part of the earth and of things!

Scatter yourself, O physicochemical system
Of nocturnally conscious cells,
Over the nocturnal consciousness of the unconsciousness of bodies,
Over the huge blanket of appearances that blankets nothing,
Over the weeds and grass of proliferating beings,
Over the atomic fog of things,
Over the whirling walls
Of the dynamic void that is the world...
 
Животи на Рембо, но на англиски...

O the enormous avenues of the Holy Land, the temple terraces! What has become of the Brahman who explained the proverbs to me? Of that time, of that place, I can still see even the old women! I remember silver hours and sunlight by the rivers, the hand of the country on my shoulder and our carresses standing on the spicy plains. - A flight of scarlet pigeons thunders round my thoughts. An exile here, I once had a stage on which to play all the masterpieces of literature. I would show you unheard-of riches. I note the story of the treasures you discovered. I see the outcome. My wisdom is as scorned as chaos. What is my nothingness to the stupor that awaits you?
II​
I am the inventor far more deserving than all those who have preceded me; a musician, moreover, who has discovered something like the key of love. At present, a country gentleman of a bleak land with a sober sky, I try to rouse myself with the memory of my beggar childhood, my apprenticeship or my arrival in wooden shoes, of polemics, of five or six widowings, and of certain convivalities when my level head kept me from rising to the diapason of my comrades. I do not regret my old portion of divine gaiety: the sober air of this bleak countryside feeds vigorously my dreadful skepticism. But since this skepticism cannot, henceforth be put to use, and since, moreover, I am dedicated to a new torment, - I expect to become a very vicious madman.
II​
In a loft, where I was shut in when I was twelve, I got to know the world, I illustrated the human comedy. I learned history in a wine cellar. In a northern city, at some nocturnal revel, I met all the women of the old masters. In an old arcade in Paris, I was taught the classical sciences. In a magnificent dwelling encircled by the entire Orient, I accomplished my prodigious work and spent my illustrious retreat. I churned up my blood. My duty has been remitted. I must not even think of that anymore. I am really from beyond the tomb, and no commissions.
 
СОНУВАНО ВО ЗИМСКО ВРЕМЕ

За ... Неа


Зиме ќе влеземе во еден мал вагон розов
со перничиња од сино платно.
Ќе се сместиме. Гнездо за бакнежи во возот
е во секое аголче матно.

Ќе замижиш за да не гледаш низ џамот како
сенките однадвор ни се клештат,
тие лоши и прости страшилишта на мракот,
црни волци и други црни нешта.

Ќе сетиш како нешто те полазува сета...
Еден мал бакнеж, како бубалка што прета,
ќе ти протрча лудо низ вратот...

Ти ќе ми речеш: “Барај“ наведнувајќи глава,
- и ние долго ќе ја бараме таа мрава
што многу го заплеткува патот...


Артур Рембо
 
Pijanstvo
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Владислав Петковиќ - Дис​
 
Bluebird

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say, stay in there, I'm not going
to let anybody see
you.
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I pour whiskey on him and inhale
cigarette smoke
and the whores and the bartenders
and the grocery clerks
never know that
he's
in there.

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say,
stay down, do you want to mess
me up?
you want to screw up the
works?
you want to blow my book sales in
Europe?
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too clever, I only let him out
at night sometimes
when everybody's asleep.
I say, I know that you're there,
so don't be
sad.
then I put him back,
but he's singing a little
in there, I haven't quite let him
die
and we sleep together like
that
with our
secret pact
and it's nice enough to
make a man
weep, but I don't
weep, do
you?

Charles Bukowski



Alone With Everybody

the flesh covers the bone
and they put a mind
in there and
sometimes a soul,
and the women break
vases against the walls
and the men drink too
much
and nobody finds the
one
but keep
looking
crawling in and out
of beds.
flesh covers
the bone and the
flesh searches
for more than
flesh.

there's no chance
at all:
we are all trapped
by a singular
fate.

nobody ever finds
the one.

the city dumps fill
the junkyards fill
the madhouses fill
the hospitals fill
the graveyards fill

nothing else
fills.

Charles Bukowski




Cause And Effect

the best often die by their own hand
just to get away,
and those left behind
can never quite understand
why anybody
would ever want to
get away
from
them

Charles Bukowski
 
Томас Транстромер: По Смртта

1
Еднаш кај нас имаше тресок над блискиот брег
што зад себе ни остави кометна опашка од спици.
Тоа нѐ закова дома, на Те-вето му правеше снег
и заседна во ладните капки на телефонските жици.

2
На зимското сонце некој сепак оди на скии лимени,
преку џбуновите каде по неколку листови висат
ко покинати страници на стар телефонски именик
а имињата ги проголтал студот како неук писар.

3
Сè уште е убаво срцевиот ритам да го сетиш
но често сенката е пореална од телесниот склоп.
Самурајот ни изгледа како безначаен фетиш
покрај неговиот од крлушки на црн змеј оклоп .

Томас Транстромер: Полуготовиот Рај

1
На неговиот пат, кукавучлукот се сопна
и ко мршојадец го зграпчи својот олтар.
Набрекнатиот пламен нанадвор се опна
со гргор како сениште пијалак да голта.

2
Нашите слики дочекаа за показ да бидат,
маката престана, се отвори огромна соба:
сите се буткаат за поодблизу да ги видат
ѕверовите од ателјеата на леденото доба.

3
Илјадници излегуваме под сонце-вршник
и секој од нас личи на полуотворена врата
што секого кани во собата наша да сврши.
А бескрајот се распослал како црвен тепих
и меѓу дрвјата во вода блескоти се златат:
на земјата, езерото е прозорецот за слепи.

Томас Транстромер: Како кога си дете

1
Како божем пак да си дете и некој те мами,
преку глава ти навлекол лага како вреќа;
низ процепите од сонцето фаќаш сал намиг
и слушаш како црешата брмчи од среќа.
2
Но тоа ништо не помага, навредата е вешта,
од главата прудолу до колената те прегрнала
па и да се поместиш, сопнат си како клешта,
скраја од цвеќето што пролетта го наврнала.
3
Да, галејќи го лицето, топли светкавата волна
и низ нејзиното ткаење да се ѕирка овозможува.
Беззвучно, водните прстени заливот го полнат.
Зеленото лисје црн тепих на земјата положува.

Транстромер: Од Јули`90

1
Наидов на погреб, престанав да итам,
минуваше мртовецот во цвеќе сложен:
и одеднаш осетив дека тој ги чита
мојте мисли подобро одошто јас можев.

2
Музиката престана, запејаа птици.
Вжареното сонце ги измеша азимутите.
Замреа пријателовите гласни жици
во подалечната страна на минутите.

3
Возев накај дома како во треска,
час низ дожд што ја кине тишината
час низ летниот ден што блеска
а најпосле и загледан во месечината.

Томас Транстромер: Април и тишина

1
Пролетта како напуштена жена етка.
Црносомотен ендек ползи покрај мене.
Единственото нешто коешто светка -
покосен куп жолти китки е што вене.
2
Јас сум улулкан во сомотот на мојата сенка,
како виолината во нејзината црна футрола:
во неа е она недофатното од кое кенкам -
среброто на спомените кои почнаа да болат.

“Осаменост (1)“ од Томас Транстромер

1
Една февруарска вечер, речиси смртно ми сврши дента:
моето авто се затетерави, на мразот се сврте со бокот
па попреку се истопори на спротивната патна лента
небаре на сообраќајната река сака да ѝ го сопре токот.

2
Моето име, моите ќеркички, мојата работа, сето мое,
истекуваше незапирливо и ме оставаше мал и помал,
пооддалечен и заминат, бев за никаде и скован стоев
како некој ученик што не го пуштаат да си оди дома.

3
Ме заслепуваа огромни светла на наидувачките возила,
ко белка од јајце беше воланот, се борев со полни гради,
неговата пијана шантавост секундите ги размножила
и тие се ширеа како големи соби во болничките згради.

4
Јас речиси почувствував дека ми дошол смртниот час,
и здив последен зедов да се простам со сè мое земно
но фрлениот песок или налет на ветрот донесоа спас:
автото прекина да се рита, го победило својот фрас,
елегантно се престрои за правилно возење спремно
и само го акна знакот кој со протест одлета в темно.
Останав прегрнат од мојот појас, од спокој пленет.
Чекав некој да наиде и види што останало од мене.
 

Attachments

Препев од Љубомир Бочваров на “Писмото на Татјана до Онегин“​
од рускиот поет Александар Сергеевич Пушкин​

Ви пишувам, зар за нешто поарно знам?
И што повеќе можам да Ви кажам?
Сега од Вашата волја зависи мојот срам,
и дал`зарад презирот Ваш ќе тажам.
Но, ако мојата судбина Вас ве трогне
и срцето Ваше за сожал сила смогне
Вашите мисли ќе ми бидат стража.
Да си молчам и трпам првин сакав
за срамотата која лакомо ме јаде
па ни сега не би знаеле за ваа мака,
оти, бар да смеев да имам надеж,
дека пак ќе дојдете во нашиот крај
и дека, макар и ретко, пак ќе можам
да Ве видам во нашиов селски рај,
гласот мој со Вашиот да го сложам,
нешто малку потајно да Ви речам
а потоа да се каам во јад и мрак,
со денови раните да си ги лечам -
сѐ додека Вие не ни дојдете пак.
Но, табиетлија сте вие, тоа се знае,
тешко поднесувате селска апатија;
но, за Вас имаме радост која сјае
и тоа не е придворна дипломатија.
А зошто дојдовте во идилава цветна?
Во степата, кајшто животот ми мине,
јас сигурно Вас немаше да Ве сретнам
и не ќе знаев за страдов што ме кине.
Со мирни чувства, во душевен спокој,
може некогаш ќе му заскокоткав око
на некој што припросто пие од стомна,
ќе му станев сопруга тивка и скромна
за ко мајка нашите деца да ме помнат.
На друг! Но не, на друг не би го дала
срцево што копнежот луд ми го јаде!
Од пишаното не бегам, велам фала,
на Небото што мене на тебе ме даде;
та, целиот мој живот беше жирант
дека сред луѓето тебе ќе те сретам;
тебе Бог ми те прати да се смирам,
да ме штитиш до патот преку Лета.
Ти ми доаѓаше во соништата често
за они љубов за тебе да ми внушат;
од погледот твој не ме држи место
оти гласот твој одамна го слушам.
Не, мене не ме подлажа сон-гамен
зашто штом кај нас влезе јас знаев:
премрена во копнежниот пламен
јас овој човек во срцево го таев!
Зар не е верно дека веќе те слушав
кога помагав на една бедна душа:
во тишина ти умен совет ми кажа
како јад да лечам без шарена лажа,
со молитви чемерот да го блажам?
Зар не беше ти во оној час среќен
драго мигновение на мојата мечта,
што помина во ноќта како сенка
и ме погали како шепотно цвеќе,
вкоренувајќи ја на љубовта речта:
од надеж до очај нишката е тенка?
Кој си ти? Дали си мој ангел-чувар,
ил`дух кобен на искушение што тера?
Стивни ги сомнежите што ме гушат.
Може судбината сосем друго мува,
може утрето да е само мртво вчера
и заблуда сал на мојата млада душа.
Па, така нека биде, што да кријам?
На милоста твоја се предавам себе
и солзи на болката пред тебе лијам,
заштита молам од добриот во тебе.
Јас овде сум во осаменички помин,
немам никој што може да ме сфати;
снеможувам и духот мој се сломи,
со страдање моето срце ќе плати.
Те чекам, гласот на надежта во мене
оживеј го со поглед, направи чекор,
ил`од тешкиот сон тој нека ме крене
со горчлив ама справедлив прекор!
Завршив! Ред е малку да се смирам,
иако срамот страв в срце втерува.
Но Вашата чест убаво ми гарантира
и нејзе без страв ѝ се доверувам!
 

Attachments

Ова е мој препев на „Љубовната песна на Алфред Пруфрок“ од англискиот поет Т. С. Елиот.

Љубовна песна

Мото

„Да бев оној кој да му се врати на светот брза,
ќе сметав дека одговорот веќе сум ви го дал
и пламеноблујавиов јазик ќе ми беше врзан.
Ама, бидејќи амбисов нема ни врата ни џам
и никој жив не отишол од овој подземен бал,
за сѐ што чув ќе ви дрдорам без страв и срам.“

Данте, Пеколот, XXVII, 61-66

1

Да појдеме додека вечерта тоне спроти ова небо
како под опојка да е пациент на операциона маса;
да појдеме по улицата каде сиромавиот во џебот
до тивко ноќно засолниште во ефтин хотел стасал,
во ресторан послан со струготини служат школки,
таму тој ќе ги ублажи многуте свои бессони болки;
по полупусти улици водич ни е измамната химера,
до здодевниот доказ нѐ води со подмолна намера,
до надмоќното прашање од филозофската стоа…
Ох, немој да прашуваш волку рано `Што е тоа?`!
Ај да се правиме дека воопшто не ни се ита
и да уживаме во нашата откривачка визита!
Ко насретсело во собата жените се сноваат
и премудри тиради за Микеланѓело коваат.

2

Од прозорските рамови жолта магла грб си чеша,
на нив и жолтиот дим муцка трие ко да бара храна,
ги лиже аглите на вечерта што е четвртеста цреша
заглавена во бари заостанати во одводниот канал;
а кога од оџаците грбот на маглата го оросат саѓи
таа потскокнува изненадена, преку терасата ползи,
гледа дека октомвриската ноќ се истенчила бааѓи,
врти задкуќа и легнува да спие како небесни солзи.

3

И верно, ќе има доволно време за жолтестиот чад
сладострасно врз колковите на улицата да светне;
ќе има доволно време за сеуште да се остане млад
и да спремиш гард пред лицата кои ќе ги сретнеш;
твое ќе е времето во сите денови и за сите нешта,
ќе има доволно време да создаваш и да ништиш,
ќе има дигалка со која нечија рака, долга и вешта,
ти го сервира во чинија прашањето што те тишти.
И верно, и за мене и за тебе ќе има доволно време
за стотици колебања за возможен почеток или крај,
за стотици замисли и премисли да бидам спремен
пред да го лапнам колачето и го испијам мојот чај.
Ко насретсело во собата жените се сноваат
и премудри тиради за Микеланѓело коваат.

4

И верно, доста време ќе имам, за дилеми и теза,
да се прашам`Дали смелост во срцево носам?`.
Време кога ќе се свртам за по скали да слезам,
закитен со ќелавото теме насреде мојата коса,
(тие ќе речат:`Супер, косата не ќе му се дига`)
цврсто стегнат во мојот фрак, но не како позер,
со кравата модерна и скапа но со проста игла
(тие ќе речат `Бре, што има тенки раце и нозе!`),
дали тогаш доволно ќе бидам смел и со стис
да ја вознемирам вселената и саатното клатно?
Во минутата има доста време за настап на бис,
за одлука и за пишман што неа ја врти обратно.

5

А јас веќе ги знам сите нив, ги имам проверено,
знам вечери, утра, попладниња, знам жега и лад,
со кафени лажичиња животот го имам измерено:
ги знам умирачките гласови во умирачкиот пад,
придружувани со музиката од далечната соба.
Ни претпоставка ми треба, ни генерална проба!

6

А јас веќе ги знам сите очи чиј поглед е свиснат,
сите тие очи кои те втеруваат во шаблон и фраза:
а кога сум шаблонизиран и со топуската стиснат
ко еден од инсектите кои навидум и мртви лазат,
како тогаш јас би требало да почнам без горчина
од моите денови да ги исплукам сите догорчиња
и да претпоставам дека уживам а не дека мразам?

7

А јас веќе ги знам и рацете, сите ми се стиснати,
тие бели и разголени раце со бразлетни украсени,
(но, осветлени од ламбата, влакносани и виснати!)
Дали мирисите од фустанот ги сторија огнасени
моите денови што минат оддалечени и вџасени?
Раце спружени на маса, или затскриени со шал.
Па така, треба ли да претпоставам, без ронка жал,
дека за да тргнам ми треба само еден чекор мал?

8

Дека на самрак по улици лутав да кажам дали треба,
дека сетив тутунски чадја и мириси на тешки манџи
кои рееја откај осамените луѓе желни за поарни неба.
А можев да бидам сал еден чифт парталосани канџи
кои на дното на некое тивко море талогот го гребат.

9

И вечерта тивко залегнала во попладневна дремка!
Долгите прсти на саатниот бројчаник ја измазниле,
таа заспива, преуморна, или можеби само се фемка
испружена на подот, како јас и ти да сме ја казниле.
По чајот, колачите и сладоледот, по таа слатка низа,
треба ли јас насила моментот да го втерам во криза?
Иако постев и плачев, со солзи се молев пред Ѕидот,
иако на дискусот мојата оќелавена глава си ја видов,
јас пророк не сум, немам големо прашање или став;
видов дека моето време на величие е само секунда,
видов како вечниот лакеј ја придржува мојата бунда,
кратко речено, јас поминав низ секој трепет и страв.

10

И по толку кафиња, мармалад, по толку испиен чај,
среде тој порцелан, среде муабет меѓу тебе и мене,
дали воопшто може да има вредност и некаков сјај,
дали е толку драгоцено за на престолот да се крене,
јунаштвото дека со насмев го оставаш зад себе сето,
дека сета вселена ја сплескуваш во сал едно ќофте,
дека се вртиш кон некое надмоќно прашање клето -
за потоа да видиш дека промашување е тој повтеж
зашто токму кога ќе разгласиш дека си оној Лазар
што од мртвите е вратен, дека ти на сето си сума,
домашниот есап не ти го признаваат на овој пазар -
залегнатиот в кревет вели: `за тоа не станува дума`.

11

И по тие зајдисонца в градини пред влезни врати
во улици извалкани, по толку романи и шољи чај
и предолги сукњи и толку плати и долгови и рати,
по многу други нешта, вреди ли тоа како за крај?
Невозможно е да се каже што точно јас мислам,
зашто како магична ламба по нерви да ми шета,
ме турка во обрасците на некој екран да киснам
и да се прашам вреден ли е тоа ќар или е штета,
бидејќи секогаш има некој што ќе ти дупне гума:
удобно залегнат в кревет, тој џитка мисла клета -
дека ти врска немаш, за тоа не станувало дума.

. . . . .

12

Јас не сум принц Хамлет и не мислам да бидам,
само прислужник сум за напредокот да брекне,
да почнат една или две сцени меѓу четири ѕида,
да го советувам принцот кога нема да му текне,
почитуван, сигурен алат сум, лесен за ракување,
политичар, претпазлив, педантен но малку глуп
оти напати сум високоумен па ми треба чување;
верно, некогаш сум и смешен па испаѓам труп,
во мене Будалата и Џокерот најчесто се на куп.

13

Стареам, од она кое вредеше останаа само талони,
веќе ги подвиткав ногавиците на мојте панталони.
На плажа спружени сирени си пеат една на друга,
смеам ли праска да загризам а патецот на тилот?
Не ни помислувам некоја со мене да сподели шуга,
си седам мадро, се правам како ништо да не било.
А гледав, они похотно на морето му се подаваат,
седите коси му ги мрсат дури на таласите јаваат.
И ние долго се сновеме низ тој морски харем,
и ние би сакале така да ни прават и да правиме,
тие сирени да нѐ впрегнат во љубовниот јарем -
но човечките гласови нѐ будат и ние се давиме.

*********

Еве го оригиналот:

The Love - Song of J. Alfred Prufrock

By T.S. Eliot

S’io credesse che mia risposta fosse
A persona che mai tornasse al mondo,
Questa fiamma staria senza piu scosse.
Ma perciocche giammai di questo fondo
Non torno vivo alcun, s’i’odo il vero,
Senza tema d’infamia ti rispondo.
Let us go then, you and I,
When the evening is spread out against the sky
Like a patient etherized upon a table;
Let us go, through certain half-deserted streets,
The muttering retreats
Of restless nights in one-night cheap hotels
And sawdust restaurants with oyster-shells:
Streets that follow like a tedious argument
Of insidious intent
To lead you to an overwhelming question. . .
Oh, do not ask, “What is it?”
Let us go and make our visit.
In the room the women come and go
Talking of Michelangelo.
The yellow fog that rubs its back upon the window-panes
The yellow smoke that rubs its muzzle on the window-panes
Licked its tongue into the corners of the evening
Lingered upon the pools that stand in drains,
Let fall upon its back the soot that falls from chimneys,
Slipped by the terrace, made a sudden leap, 20
And seeing that it was a soft October night
Curled once about the house, and fell asleep.
And indeed there will be time
For the yellow smoke that slides along the street,
Rubbing its back upon the window-panes;
There will be time, there will be time
To prepare a face to meet the faces that you meet;
There will be time to murder and create,
And time for all the works and days of hands
That lift and drop a question on your plate; 30
Time for you and time for me,
And time yet for a hundred indecisions
And for a hundred visions and revisions
Before the taking of a toast and tea.
In the room the women come and go
Talking of Michelangelo.
And indeed there will be time
To wonder, “Do I dare?” and, “Do I dare?”
Time to turn back and descend the stair,
With a bald spot in the middle of my hair— 40
[They will say: "How his hair is growing thin!"]
My morning coat, my collar mounting firmly to the chin,
My necktie rich and modest, but asserted by a simple pin—
[They will say: "But how his arms and legs are thin!"]
Do I dare
Disturb the universe?
In a minute there is time
For decisions and revisions which a minute will reverse.
For I have known them all already, known them all;
Have known the evenings, mornings, afternoons, 50
I have measured out my life with coffee spoons;
I know the voices dying with a dying fall
Beneath the music from a farther room.
So how should I presume?
And I have known the eyes already, known them all—
The eyes that fix you in a formulated phrase,
And when I am formulated, sprawling on a pin,
When I am pinned and wriggling on the wall,
Then how should I begin
To spit out all the butt-ends of my days and ways? 60
And how should I presume?
And I have known the arms already, known them all—
Arms that are braceleted and white and bare
[But in the lamplight, downed with light brown hair!]
Is it perfume from a dress
That makes me so digress?
Arms that lie along a table, or wrap about a shawl.
And should I then presume?
And how should I begin?

. . . . .

Shall I say, I have gone at dusk through narrow streets 70
And watched the smoke that rises from the pipes
Of lonely men in shirt-sleeves, leaning out of windows? . . .
I should have been a pair of ragged claws
Scuttling across the floors of silent seas.

. . . . .

And the afternoon, the evening, sleeps so peacefully!
Smoothed by long fingers,
Asleep . . . tired . . . or it malingers,
Stretched on the floor, here beside you and me.
Should I, after tea and cakes and ices,
Have the strength to force the moment to its crisis? 80
But though I have wept and fasted, wept and prayed,
Though I have seen my head (grown slightly bald) brought in upon a platter,
I am no prophet–and here’s no great matter;
I have seen the moment of my greatness flicker,
And I have seen the eternal Footman hold my coat, and snicker,
And in short, I was afraid.
And would it have been worth it, after all,
After the cups, the marmalade, the tea,
Among the porcelain, among some talk of you and me,
Would it have been worth while, 90
To have bitten off the matter with a smile,
To have squeezed the universe into a ball
To roll it toward some overwhelming question,
To say: “I am Lazarus, come from the dead,
Come back to tell you all, I shall tell you all”
If one, settling a pillow by her head,
Should say, “That is not what I meant at all.
That is not it, at all.”
And would it have been worth it, after all,
Would it have been worth while, 100
After the sunsets and the dooryards and the sprinkled streets,
After the novels, after the teacups, after the skirts that trail along the floor—
And this, and so much more?—
It is impossible to say just what I mean!
But as if a magic lantern threw the nerves in patterns on a screen:
Would it have been worth while
If one, settling a pillow or throwing off a shawl,
And turning toward the window, should say:
“That is not it at all,
That is not what I meant, at all.” 110

. . . . .

No! I am not Prince Hamlet, nor was meant to be;
Am an attendant lord, one that will do
To swell a progress, start a scene or two
Advise the prince; no doubt, an easy tool,
Deferential, glad to be of use,
Politic, cautious, and meticulous;
Full of high sentence, but a bit obtuse;
At times, indeed, almost ridiculous—
Almost, at times, the Fool.
I grow old . . . I grow old . . . 120
I shall wear the bottoms of my trousers rolled.
Shall I part my hair behind? Do I dare to eat a peach?
I shall wear white flannel trousers, and walk upon the beach.
I have heard the mermaids singing, each to each.
I do not think they will sing to me.
I have seen them riding seaward on the waves
Combing the white hair of the waves blown back
When the wind blows the water white and black.
We have lingered in the chambers of the sea
By sea-girls wreathed with seaweed red and brown 130
Till human voices wake us, and we drown.
 
Ова е мој препев на песната “Вие, докторе Мартин“ од американската поетеса Ен Сакстон.

1
Вие докторе Мартин, си имате лежерна црта,
шеткате од вашиот појадок до нечие лудило.
А јас сум заитана низ антисептичкиот тунел
во кој жив мртовец напинал коски, се бунел,
против принудната терапија, одвратна и дрта.
Јас тука сум кралица, а не би ве ни зачудило
ако сум засмеана пчела врз цветот на смртта.
2
Ние построени чекаме на испрекинатите линии
дур врата да ни отворат и да нѐ пребројат добро
за влез во уштирканите манири на главниот оброк.
Во костуми од насмевки, одобрение ни е речено,
во хорски редови седнуваме пред нашите чинии
кои ѕивкаат ко школска креда или бесни еринии
додека макаме и гребеме сок од месото печено.
3
За да се заколам ножови нема, целта е да се смирам
затоа цело претпладне еден куп мокасини шнирам.
За изработката, на почетокот бев како да сум фатена,
се потресував за животите со кои таа кожа е платена.
Сега научив како прстите да ги повратам од скукот:
на оној што со гневен протест ми го пара слухот
му велам `на друг прст утре ќе му го кршам духот.`
4
О, јас ве сакам; на пластелинското небо на нашиот блок,
вие сте надвиснале озгора и знам дека немаме друг бог,
вие на сите итреци сте им кнезот и џокер во секој шпил.
Нашите џумкосани чела се нови а не како во `Џек и Џил`,
таа детска песничка вие наредивте да се пее во џез-стил.
Во нашите ќелии каде спиеме или плачеме барајќи спокој,
врз нас осветлувачки и грижливо бдее вашето трето око.
5
Овде, како големи деца сме ние, посебна каста.
Во најдобрата клиника, и јас највисоко растам.
Ваш бизнис се луѓе, за најулавите нудите азил
кој е пророчкото око кое гнездото ни го пази.
Ходничкиот разглас ве сврте накај нова станица -
свлечиштето од итри дечиња преминало граница:
како поплави на живот си играат сува лизганица.
6
А ние сме магионичари за зборување сам со себе,
викотно јавно или осаменички спикани под ќебе.
Јас сум кралица на сите мои заборавени гревови.
Сеуште ли сум загубена, со испопукани шевови?
Порано им бев убава на сите, сега сум си само моја,
и дури ред по ред изработените мокасини ги бројам
ги чекам дните кога безработна но здрава ќе стојам.


Ова е оригиналот:

YOU, DOCTOR MARTIN
1
You, Doctor Martin, walk
from breakfast to madness. Late August,
I speed through the antiseptic tunnel
where the moving dead still talk
of pushing their bones against the thrust
of cure. And I am queen of this summer hotel
or the laughing bee on a stalk
2
of death. We stand in broken
lines and wait while they unlock
the door and count us at the frozen gates
of dinner. The shibboleth is spoken
and we move to gravy in our smock
of smiles. We chew in rows, our plates
scratch and whine like chalk
3
in school. There are no knives
for cutting your throat. I make
moccasins all morning. At first my hands
kept empty, unraveled for the lives
they used to work. Now I learn to take
them back, each angry finger that demands
I mend what another will break
4
tomorrow. Of course, I love you;
you lean above the plastic sky,
god of our block, prince of all the foxes.
The breaking crowns are new
that Jack wore. Your third eye
moves among us and lights the separate boxes
where we sleep or cry.
5
What large children we are
here. All over I grow most tall
in the best ward. Your business is people,
you call at the madhouse, an oracular
eye in our nest. Out in the hall
the intercom pages you. You twist in the pull
of the foxy children who fall
6
like floods of life in frost.
And we are magic talking to itself,
noisy and alone. I am queen of all my sins
forgotten. Am I still lost?
Once I was beautiful. Now I am myself,
counting this row and that row of moccasins
waiting on the silent shelf.
 
Ова е мој препев на песната “Од тој сој“ од американската поетеса Ен Сакстон.

1

Заборавена, шестопрстна, парталка, снеможена,

опседната од црно небо а како ноќ храбра и брза,

јас морав да првнам како ас-вештерка сталожена,

мечтаев за зло, морав во мојот јазол да ги врзам,

светло по светло, сите тие куќи со безличен крој.

Таква жена не е жена, таквата не се брои.

Јас морав да бидам од тој сој.

2

Топли пештери во шумите да најдам бев скроена,

да ги полнам со тави, ѕидни резби, кожни врвци,

рафтови, долапи, свиленина и куп стока неброена,

да им сервирам вечери на пијани џуџиња и црвци,

иако цимолејќи, да го подредам нередот по број.

Со таква жена нема разбирачка туку бој.

Јас морав да бидам од тој сој.

3

Преживеан возачу, јас се изнајавав на твојата чеза,

разголена мафтајќи им на крајпатните села и липи;

последните светли патишта ги учев од една бреза,

додека твоите огнови сеуште ги гризаа моите ципи

а моите ребра испопукаа под тркалата твои.

Нема срам на таква жена смрт да се скрои.

Јас морав да бидам од тој сој.



Ова е оригиналот:



Her Kind

1

I have gone out, a possessed witch,

haunting the black air, braver at night;

dreaming evil, I have done my hitch

over the plain houses, light by light:

lonely thing, twelve-fingered, out of mind.

A woman like that is not a woman, quite.

I have been her kind.

2

I have found the warm caves in the woods,

filled them with skillets, carvings, shelves,

closets, silks, innumerable goods;

fixed the suppers for the worms and the elves:

whining, rearranging the disaligned.

A woman like that is misunderstood.

I have been her kind.

3

I have ridden in your cart, driver,

waved my nude arms at villages going by,

learning the last bright routes, survivor

where your flames still bite my thigh

and my ribs crack where your wheels wind.

A woman like that is not ashamed to die.

I have been her kind.
 
Ова е мој препев на песната “Реч на поетот кон аналитичарот“ од американската поетеса Ен Сакстон.
1
Зборовите се мојот занает, мислата од нив е водена.
Тие се етикети, парички, или подобро, пчели во рој.
Од изворите на нештата исклучително сум погодена:
зборовите како да ги вадам од пчели паднати во бој,
од жолтите очи и сувите крилца песната ми е родена.
Секогаш мора да заборавам колку еден збор е корав,
подбуцнува друг и го учи овега на занаетот да се лаже,
додека јас имав нешто за кажување, и можев и морав -
ама перото смогна доволно сили за тоа да не го каже.
2
Твој занает е да шпионираш зборови и да си свиркаш,
но најдобрата во мене твори, не ти допуштам ни ѕирка!
Како, на пример, кога можев да ја напишам мојата ода
за коцкарската машина во Невада и лудата ноќна згода
во која на екранот трите ѕвончиња во ред се спремија
и со клопотарење ми ја прогласија магичната премија.
Ти треба да кажеш дека тое е ништо, восхит не ќари,
но јас снеможувам сеќавајќи се како рацете ги зарив,
среќни и раскикотени, во тоа неверојатно купче пари.
Ова е оригиналот:
Said The Poet To The Analyst
1
My business is words. Words are like labels,
or coins, or better, like swarming bees.
I confess I am only broken by the sources of things;
as if words were counted like dead bees in the attic,
unbuckled from their yellow eyes and their dry wings.
I must always forget how one word is able to pick
out another, to manner another, until I have got
something I might have said…
but did not.
2
Your business is watching my words. But I
admit nothing. I work with my best, for instances,
when I can write my praise for a nickel machine,
that one night in Nevada: telling how the magic jackpot
came clacking three bells out, over the lucky screen.
But if you should say this is something it is not,
then I grow weak, remembering how my hands felt funny
and ridiculous and crowded with all
the believing money.
photo-1-chas_fey_liberty_bell_slot_machine.jpg
 
Сергеј Есенин - последните негови стихови испишани со неговата крв

Слободен препев на македонски:

До гледање, пријателу, до гледање.
Мил мој, ти си ми во градите.
Предвидената разделба
Ветува средба во иднина.

До видување, пријателу, без раце, без зборови,
Не жали и не тажи ги веѓите,
Во овој живот да се умре не е ново,
Но и да се живее не е новост.

Оригиналот звучи вака:
До свиданьја, друг мој, до свиданьја.
Милыј мој, ты у менја в груди.
Предназначенное расставанье
Обештает встречу впереди.

До свиданьја, друг мој, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровеј, —
В этој жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новеј.
 
Уништување - Шарл Бодлер

Околу мене Демонот постојанот лета,
недопирлив како воздух, плови без шум, полека,
ќе го голтнам и како жар внатре ќе го сетам,
што ми ги полни градите со желби од пекол.

Знаејќи колку многу Уметноста ја сакам,
тој во вид на заводлива жена ќе ме мами,
а усните, под изговор на некоја мака,
ќе ми ги привикнува на пијалаци срамни.

И далеку од Божјите очи тој ме влече,
во пределот на Тагата, што е пуст и спечен,
и таму, додека лежам скршен, тој ги фрла,

во моите очи што се со збрканост полни,
отворените рани, облеките на болни,
и приборот на Уништувањето крвав !
 
Ова е мој препев на песната “Балада: На Охридските трубадури“ од српскиот поет Бранко Миљковиќ.

1
Мудрост, невешто е сонцето в зори,
на обични зборови веќе немам право!
Срцево ми се гаси а погледот ми гори.
Пејте ми, старци, подгонете го стравот,
нека се распрсне во ѕвездени метафори.
Ниското скапува, високото е димна кула.
Птицо ќе ти дадам ред и ти да пееш
ако во туѓото срце своето си го чула.
Ти зајмив оган, не враќај пепелна хула.
Исто е и да се пее и да се мрее.
2
Сонцето е збор што не умее да спука.
Совеста не пее, зашто страв ја земал,
во осетливата празнина орел ме клука,
тој крадец на привиди е мојата скука,
прикован сум на карпата што ја нема.
На ѕвездите им признавме измамнички ќар,
ноќта и невидлива уште подебело црнее!
Запомни го тој пад како доказ на твојта жар!
Кога мастилото ќе созрее како крв од нар,
ќе биде исто и да се пее и да се мрее.
3
Мудрост, појаките први ќе си клекнат!
Само копиљот знае што е поезија права,
крадец на оган, со табиет поган и шекнат,
врзан за јарбол на лаѓа, нема да го смекнат
ни подводни песни поопасни од оваа јава.
Мртвото сонце во бакнеж се престорува
во пепелта што одмора во плод што зрее.
По нас, никој нашето не ќе го повторува,
ќе нема сила на славеите да се додворува,
зашто исто е да се пее и да се мрее.
4
Животот е смртоносен ама со инатска жила.
Страшна болест со моето име ќе се гордее.
Во питом пекол сме, јадот ич не ни е лилав,
но срцето е мадлесто па си обновува сила
за да пее - знаејќи дека секако ќе се мрее.
 

Kajgana Shop

Back
На врв Bottom