,,Велики човек, то је за жену величина која замара, дубина која плаши, , педантност која одбија, принцип који гађа у главу. За жену више вреде две радости, него једна срећа, а више вреди срећа него слава. Најлепше жене пођу обично за људе без лепоте, а често чак воле и ружне љубавнике.
.
.
Салонска дама броји човеку класе, године службе, паре и зубе; интелектуалка му броји мисли и дела; церебрална жена не броји му ни подвиге ни тријумфе. Церебралне жене су обично порочне и то на хладно. То је мушкобања која нема ни женске нежности, ни мушке доброте, и сасвим је неспособна за љубав. Виша интелигенција жене је увек злодејна за човека од срца. Таква жена је наоружана до зуба. Ако је човек духовно мањи од ње, она сече; ако је човек силнији, она се мачује. Никад се код жене са већом интелигенцијом нису успеле да развију више особине срца. Лепе жене су мање склоне пороку него ружне. Лепотица се задовољава дивљењем и обожавањем своје околине, а ружна тражи уточиште у првом љубавнику који је буде сматрао да није ружна. Зато су ружне жене већма заузете напором да се допадну, него лепе, којима то успева и без напора. Први човек који такву ружну жену нађе да је лепа, и који јој то покаже постаје њен неодољив господар.
.
.
Да би се допале људима, ружне жене постају музичарке, списатељице, сликарке, филантропи, а сада чак и парламентарци. Жена воли већма лепоту него врлину; али жена воли само своју лепоту. Туђа лепота јој изазива злу крв, као туђ новац и туђ накит. Људи су, напротив, у том погледу виши од жена, јер су у стању да се диве и човеку лепшем и умнијем и богатијем од себе.’’ (Јован Дучић)